Erotske Priče

Neki dani su luđi od drugih. Znaš onih 350ak koji su skoro identični i onda nekih 6-7 koje unapred osetiš da ćeš upamtiti. Zvao je dvaput već da mu nešto potvrdim, treba mu ta klinačka validizacija, a ja likujem, navukao se, uhh kako je moćno kad mi pušta svu kontrolu. Doduše, nikad ne znam da li mi je pušta da se razmahnem i zanesem a onda da me zaposedne po svome.  The dynamics is infernal! Đavo me je zaveo da te okusim i nema povratka.  Ležim u tmini guste topline tvog pripadanja sv…

Nije me mazio, ponekad bi mi šaku prstima stisnuo pa otpustio. Ali me je mazio njegov pritisak na meni, vrelina kože, tkiva, kostiju na meni i pored mene, kao da mu je masa mnogo veća i jača, kao da me celu obuzima. Srce kao da mi nestaje, ispada negde u duboku zemlju pod nama. Kliznuo je uvis, otkrivši mi vrat, i na njega prislonio usne, kao da mi slušaju podivljali puls. Nisu me ljubile, samo se priljubile.  -Mogu da te gledam? Otkrij mi glavu -Ne. Hoću da spavamo ovako. Nisam smela ni mo…

Trebalo je da se vidimo u nedelju. Veče pre toga došlo mi je da se zatvorim u mišju rupu, da još jednom razmislim, sagledam sve precizno unapred i unazad, i pripremim se. Ko god je kucao na vrata sobe odgovoreno mu je tišinom dok pišem, zaneta u mislima, nije me zanimao ni zalogaj večere, razrađivala sam plan šta ako krene ovako, onako, svakako, pa i naopako. Kao da pravim bombu suncetijebem. Tonovi aplikacija poisključivani, mir jedan praznični, pravi preduskršnji, a u glavi pakao, dim izbija n…

Sa nastupanjem atmosfere uskršnjih praznika, svakodnevne teme isparile su kao da nisu imale nikakvog značaja. Ljudi sa posla brzom brzinom su se distancirali ka svojim porodičnim obavezama i pripremama slavlja. Odmotali su se kao na traci dani ispunjeni tišinom u kojoj bukvalno možeš čuti kako trava raste, obeleženi ponekim zenitom u vidu pića u gradu i prvih prolećnih rođendana. Dok sam završavala poslednje izveštaje sa rokom slanja do šestog aprila, večeri sam provodila u kafiću s onima koji d…

Небо се смањило. Резак укус коначности избија из заспалих пора пролећа док нас посматра, недостојне обасјања. На сату старе католичке цркве одзвонило је тмурно подне.  Твоју доњу усну облива уље из свеже пљескавице. Глад која ме редовно подсети на галоп времена и расплинуће неког усамљеног тренутка. Пушташ да лије. Облаци нас злокобно прогоне као прерушене и незграпне, оловне камере. Не склањаш се од пљуска. Немар ти долази из потиштене жеље, спутане у данима сумње и чемера. Увек пустиш да…

Kuc-kuc kasno na prozoru. Pa 23h je, mamu mu jebem. Mora da komšija traži da pomerim auto. Podižem roletne s parom u ušima. ‘Isprobao sam onaj tvoj recept za palačinke.’ On. Malen a visok. Sivo-zelen pogled iza naočara. Ni dobro veče, uvek je direktan. Dvonožna šećerna vunica. Bože koliko si lep- vrisnula bih ali samo blenem. Topi me u marmeladu. Mutiran smeh vibrira mi telom. Cupka na motoru, zatrepće kad je nervozan, ne zamuca nikada. Prhne prstićem trag blatnjave kiše sa izvajane maskirne but…

Tog jutra čistačica je dobrano okasnila, a kada je stigla, uletela je u ordinaciju poput glavnog doktora i sebi nasula šoljetinu kafe koju je srkala skoro do osam, praveći pauze da obriše hodnike. Čišćenje ordinacije i kuvanje te kafe obavila je naravno Slavica.  Nikada nije razumevala kašnjenje, kamoli bahatost i neodgovornost. Bila je naučena još od detinjstva da svoje obaveze ispunjava marljivo, a da, šta god u sebi mislila o drugima, onda kada je to pogrdno, zadrži za sebe po principu -…

Nikada nisam osetio ovakvu noć, kroz dušu seče, crnja od beznađa. Preselila si se u drugu zgradu i jedva sam te našao. Jebeš mi sve ako ovi crepovi nisu postavljani tako da se svaki lopov samoubije pri pokušaju da upadne u nečije potkrovlje. Čitav život sam proveo na građevini, i evo me opet na krovu, ovog puta daleko od sunca, kao gavran ili ponoćni glasnik nekog pičvajza. Ali meni više ne može biti ništa. Tvoj Mare je sada na sve otporan. Sem na tebe, lutko, tebi nisam odoleo ni pre ni posle s…

Kad neko otkrije fetiš nakon četrdesete, uvek pomislim kako je zakasnio na psihoterapije. Ali redovno se nađem u situaciji u kojoj sam mislila da neću biti nikada, u fazonu 'to se dešava drugima', nek rešavaju svoja sranja. Nije mi bilo blisko, otud i delimična osuda. Birokratija. Na sam pomen reči javlja ti se slika uštogljenih, bledunjavih, uredno podšišanih i beskrajno monotonih činovnika koji su isti u svim godinama, tipa mladić koji počinje sa 25 kao ćata u takvoj firmi nimalo se ne ra…

Kada je Milutin ugledao Natašu, instinktivno je spustio pogled, u istom trenutku prepoznajući Goranov glas. Čuli su se bili telefonom dva dana ranije. Mladić je potrčao žureći da ga pozdravi i skoro kleknuo da mu poljubi ruku.-Čika Milutine, hvala vam što ste nas primili. Znam kolika je gužva i da ima i mnogo bolesnijih-Starac mu je samo pomilovao nadlanicu uz blagi stisak i isti takav osmeh, krajičkom oka zakovanog na vrh Natašine leve, crvene cipele sa visokom štiklom. Goran se zastideo umesto…

Zbog nje sam u bednom kavezu, hladnom od nagomilanih kostiju. Ne smem da dodirnem rešetke premazane medom jer na njih puštaju pčele. Oni koji ne vole nas, protive se njoj a preziru mene. Nije im teško prezirati mene zatvorenu, ali neposlušnost njoj će skupo platiti. U mojoj propovedi spoznala je novu slobodu i sada se samo pravi važna dok čeka da to isto spoznam i sama.Ja uživam da je gledam dok nežno uzima okrutan bič kojim vaspitava svoje sluge. Kao da bičeva već nema dovoljno u onim gromovski…

Kockice hrapavog pločnika drhte pod mukama njenih potpetica. Snene oči joj ispunjava dim, pod tankim mantilom golo telo greje sopstveni znoj, višak daha zastaje u njenim tuberkuloznim plućima. Ne, nije pijana. Svesna je kuda treba da beži, i svesna da će je ipak pronaći. Odbacuje cipele a pločnik zazvoni. Barbara trči, bosa, držeći oko uskog struka mantil da je vetar ne ogoli kao pustu ulicu kojom beži. Njene malene ispupčene grudi poskakuju joj preko stegnutih ruku, ruke još više stežu struk, b…

Ognjen i Luka bili su isto godište, dva momka sasvim različitog karaktera i stila, iz iste ulice. Samo je nekoliko kuća razdvajalo njihove dve porodice. Razdvojila ih je i srednja škola, ali nisu propuštali nijedno zajedničko partijanje, i pitao se Ognjen često zašto, ali društvo nikada nije bilo isto kada Luka nije tu. A bio je odsutan kada je počeo da radi, i tome se Ognjen i te kako smejao. Završio je frizersku školu i ovaj ga je od tada ložio da će uskoro u pedere, i tako narednih 10 godina,…

-Supu imaš tu, i krompiriće- znaš da moraš jesti i to... Sokić, kolačić, i eto! brzo ću se vratiti-rekla je mama pustivši mu na TV-u crtać, ostavivši i čašu hladnog mleka za kasnije. A kasnije je došlo i prošlo, popodne, veče, čaša se ugrejala, supa zaledila, čekao je ali se nikad nije vratila. Željkov tata imao je prestroga pravila da bi tugovali. Vojno lice, prekaljen, jedva da ju je ikada pomenuo. U malom već tada vatra da bude kao on, još veći plamen, da sve sprži, da njega više nikad ne ope…

Zvala sam ga čika Mirko tada, jer sam imala nepunih dvadeset, a on prešao četrdesetu. Takav je valjda bio red, te već davne 2004., kada sam upisala faks i ređe boravila u svom gradu pa mi je možda i zato bio još draži. Bila je to mala sredina, poput seoske, deo grada u kome su se odgajale krave, svaka kuća imala prostrano dvorište i par lepih konja, svi skupa delili plodove žetve sa svojih njiva, a kad je kakvo veselje pravio jedan, čitavo malo gradsko selo i samo bi se pozvalo na terevenku…