M: Tvoje arome

Kada sam se pošteno nanjušila tragova iz roze trenerke, zamenio ih je vruć miris dolazećeg pakla u vazduhu. Nešto se kroz etar veliko i crveno kotrljalo vrtoglavom brzinom, besno, ravnajući bučno pred sobom sve prepreke. Srce- kucalo je celim telom umesto jednim mišićem, a vene već korodirane od strastvenog, nabijenog čekanja jedva su propuštale ludilo iz te uzavrele pumpe.

Lenji, topli dani kao da su nas udaljili nakon epizode sa sladoledima.

-Malii šta ima?

-U mahali il ovako?

-Kod tebe budalo

-Nema ništ evo učim kao matematiku, ostao još jedan test a treba mi pozitivna.

-Vid ti štrebera.. Al ja ne znam koji propaliteti uopšte upisuju taj smer, znaš.. jel si ti zbog društva završio tamo?

-Nee, ja sam prirodan propalitet

-Nisam to rekla

-Jok i nisi

-Oš se svađaš sad?

-pokušavam neke formule da naučim

-To se početkom juna setio da učiš?

-nikad nije kasno

-Dobro mali, da te ne ometam…

-Zovem te posle.

Nije zvao. A to se ne prašta. Ne zanima me nikakav razlog. Sad sam mu se prva javila i nikad više. Bože, ne treba njemu histerična klinka, moje paničarenje je sasvim dovoljno.

Ne znam ni šta mi bi da ga izvređam bez božje potrebe. Valjda to radim kada želim neku intenzivniju reakciju a on ko mrtav konj.

Nije ga bilo do uveče. Ubila sam dva sata u priči s drugaricom, ali čim smo prekinule demoni su se vratili u glavu. Ne može tako, da me kulira. Ima da se oglasi, izjasni i objasni.

Kad samo pomislim da sam sebi obećala da mi sledeći muškarac neće imati majku, a u ovom slučaju je ona mlađa od mene. The future is bright.

Ovo je momenat kada ja stvarno zaboravljam na njegovu najraniju mladost i planiram da ga svesno jebem u mozak dok prevremeno ne sazri. Bog zna šta me na to tera, nazovite tu stvar ljubav, ego, bolest, dosada, ali ništa je ne umanjuje. A on.. pa, može da se brani. Donekle. U suštini uvek može reći NE.

Pomišljala sam da li ima veze s tim što nemam dece pa umesto toga dajem sebi za pravo da njemu glumim trećeg roditelja, ali ako je istina onda je to samo delić, isprepletano je u ovom klupku milion faktora.

Zato i ne mogu da se odlepim od njega. Delija me zove jednom mesečno. Zapalim cigaru i kao bez mozga zurim u propušteni poziv dok se ekran ne ugasi. Ljudina moja. Jebiga.

Lomi mi se i kosi svašta. Želja da malog zaštitim, ušuškam od sveta. Želja da ga naučim kako postupati u tom svetu. Želja da probudim u njemu čežnju. Želja da moju čežnju prepozna bez da je izgovorim. Potreba da mu solim pamet a onda potreba da me mazi i razmazi kao da sam ja dete. Šta reći, dijagnozica.

Ali idemo. Kratka, meka crna haljina. Crne patike. Tanka jaknica da se nađe ako izađem iz auta. Crna maskara i nežan lip gloss. Ide gas. Pravac njegovo selo. Objasnio mi je da im je kuća blizu centra. A moš misliti centar sela, izgleda kao i ostatak mu. Ne, neću ići na kuću. Hoću samo da ga vidim, izdaleka. Valjda.

Stajem nedaleko od crkve, uvučem se malo u sedište. Sisam neke bombone što J. kupuje, uvek se napali na neke nove u DM-u, a one skoro nikakve. Nema veze. Merim sekunde.

Prošlo je sat i dvadeset, kada sam digla ruke. Padao je mrak na malo selo, a ja padala u kompletan očaj. Koja je bila šansa da ga sretnem, pa ne visi na banderi. Gledam Viber, gledam Insta, sms… ništa.

U tom trenutku je proleteo motor, pa za njim još jedan. Tik kraj moje glave. Jebote, on je! Prepoznajem tablice već, i plamenu šaru sa strane. Gas i za njim, ne prebrzo. Usporavaju i oni. Učinilo mi se da onaj prednji vozi neku ribu iza leđa, ali pogrešila sam.

Moj M. Zar je moguće?! Pa dobro, što ne bi mladić živeo svoj život i ponekad se zabavio sa ženom starosti svoje majke? Rekli biste nema ništa loše u tome.

Ja bih rekla da ta glava na motoru neće još dugo ostati na ramenima. Stali su pred nekom kućom, stala i ja. Ne vidi me, gledam ga. Kosicu od meda, tanku majicu s natpisom neke pivare. One nožice u uskim crnim pantalonama. Smeje se, rukuje s ortakom. Pa onda u obraz ljubi nju, smeju se još glasnije. Dok je za tim drugim ulazila u kuću, skontala sam uzdignute sisiće i hod kao da ih ističe. Umišljena klinka. Plava ravna kosa do struka. Koga od njih ne bi ložila.

Kreće mali dalje, krećem za njim. Okreće se, ja jedva, ali uspem. Brže sada. Sviram. Umalo da ga pokupim s ceste a ne bih ni žalila, samo da ga uhvatim. Zgranut, ništa mu nije jasno. Smejem se na silu, spuštam prozor.

-Šta radiš ovde?!

-Uhodim te, zar ne vidiš? Tako radim kad me neko ne nazove a obećao je.

-Pa sad sam baš krenuo kući pa bih.. Pa izvini jebiga. Bila neka gužva.

-Aha… uči se matematika..

-Ej naučio sam! Nije tako teško.. Vidiš ono je moja kuća, ajde na kafu, sami smo ja i mama.

-Nisam došla da vidim tvoju majku.

-Što? Ona te baš zgotivila!

-Ovako ćemo… Ostavićeš motor kod kuće, odmah. I vratiti se. Vozim te negde da razgovaramo.

-O čemu? Vidi danas stvarno ne mogu, tata stiže u ponoć, a nas dvoje moramo popakovati robu za pijacu i ujut-

-Ne zanima me.

-Pa… šta da radim ja sad?! Što tebe ne zan-

-Dakle vratićeš se i ideš sa mnom ili prekidamo kontakt.

-Koliko si luda… pa može li sutra uveče? U ovo isto vreme bi moglo eto.

-Čekam te pet minuta. Vreme teče: sad!

-Dobro dobro! Ali ne mogu dugo samo, to eto da… ajde, saću!

Kako je presladak kada se spetlja. Nogama je u guzicu udarao da požuri. Čini mi se da je samo ugurao motor u dvorište i da se nije ni javio.

-Zažalićeš što si me povezla, smrdim na znoj, jurili smo..

-Kad ne smeta ribi koju voziš neće ni meni.

-Aaa… to je…

-Šta je to?

-Hm… nisi morala baš tako. Mislim nije niš-

-Umukni. Uvek je ista priča. Ne želim to da čujem s tvojih usana!

-Ok!

Podigao je ručice u znak odustajanja. Te divne, koščate a meke tvorevine koje želim samo za sebe. I briga me ako ne smem i ako ne treba. Jebe mi se.

-Da niste bili u L. na slavi? Dosta ljudi danas proslavlja.

-Ne, vozili se malo tako bezveze… što? A jel ti to tamo sada skrećeš?!

–Da. Da vidim malo šta ima.

-Pa šta ću ti ja? Mislio sam da hoćeš da pričamo

-Pričaćemo usput šta fali. Ionako je sve već poznato.

-Ne znam što si takva, bilo je… bilo je sve ok onaj dan…to jest one noći hehe

-Ok, a? Tebi je bilo OK??

-Pa to je dobro, nije loše

-U redu. Stvarno je sve bolje kad ti ućutiš!

Parkirala sam blizu bašte neke seoske kafane. Par uglađenih gostiju, ostalo matori alkosi po ćoškovima i nekim klupama, i kojekakva deca unaokolo trče i vrište kao šakali. U daljini ringišpil, sve se šareni.

-Oćemo po ladnog pivkana?

-Neću, pio sam..

-Pio i vozio? Ja ću tebe majke mi zadaviti.

-Ma jedno… Dva.

Udaljila sam nas malo od gužve, otvorila svoja vrata a njemu rekla da izađe ispred mene.

-Šta ti je sad?

-Stani tu… čekaj. Ok, možeš početi.

-Šta da počnem?! Treba da izvedem neku tačku? Hahaha

-Haha, pa takoreći. Uradićeš sada isto što si u mojoj sobi, ali ovaj put na otvorenom. Nadam se da nemaš agorafobiju il nešto..

-Da sad to…? Jesi normalna???? Pa ljudi me gledaju!

-Ne gleda te niko realno niti te vidi, mrak je, a njih svetla tamo dovoljno zaslepljuju da bi tebe razaznali.

-Pa ne mogu… Što mi to sad radiš?! Može bilo šta drugo da se iskupim? A ne znam ni šta sam uradio..

-Tim još gore. Počinji. Ne mora da se vidi sve, odnosno možeš sa zavučenom rukom dole.

-Ti si poremećena.

-Možda. Ae kreni, rekao si da ne možeš dugo ostati.

-Naopako… pa.. mogu samo da se mazim?

-Ne može, M. Ideš do kraja.

-Ok… ako mi bar kažeš zašto si takva..

-Ne postavljaj uslove, gubimo vreme!

-Jbt osećam se kao u nekom ludom filmu..

-Možda si na skrivenoj kameri…

-Daj ne zezaj, nećeš me i snimati?!

-Mogla bih, ali nisam baš takvo đubre.

Ugurao je nevoljno desnu šaku, duboko, povukavši valjda bokserice nadole. Izvukao je gledajući ponovo da li će neko skontati u blizini, pa vratio unutra.

-Da znaš da od ovog nema ništa, niti mogu da se opustim

-Posveti se poslu, manje razmišljanja. I ne treba da se opustiš, cilj je da bude napeto

-Koji si psiho!

-Da vidim da li te radi takva situacija.

Mesio je svoju stvarčicu, a iako sam stajala na metar i po nije mi delovalo da išta raste. Gledala sam ga uporno u oči pa dole. On je isprva izbegavao pogled, a kada je video da sam se zavalila u sedište, jednom rukom nehajno podigla haljinu iznad kolena i tu nogu izbacila napolje, dok drugom u usta uvlačim bombonu, fiksirao me je.

-Čini mi se da ti je ten nešto tamniji ovih dana, jel te to vetar na motoru piči kada vozaš ženkicu?

-Ma više me sunce ispeklo..

-Pitam se da li je isti ten na svim delovima tela ili su neki zaklonjeni zadržali rajsku belinu?

-Ko kaže da su bili zaklonjeni?!

-A, well played, mali. Tako sam te učila

-Brzo učim.

-Da nego nešto ti to sporo ide… Kako si ono uspeo kod mene, a da se ne dodirneš?

-Ne znam… Neki napad uzbuđenja haha

-A sada nisi uzbuđen?

-Više tripujem da će neko sa njive da me probode s leđa vilama

-Ne boj se ja te čuvam

-Pa treba i tebe da…

-Probode? A to bi voleo, da me se rešiš

-Mislim da mi bolje ide kad ne pričamo

-Ajde. Nastavi, malo grublje trebaš, nešto si se raznežio.

Noć je postajala prohladna, i goli delovi kože ježili su se od iznenadne svežine. Ljudi su počeli da se kreću, da ulaze u auta i pale farove, da se pozdravljaju i razilaze. A moj mali nastavio kao da nema nikoga, ili kao da ga baš briga. Nisam treptala.

Pratila sam svaki mučenički pokret te zagnjurene šake i trud da pogodi odgovarajući ugao da bi što pre postigao željeno, ali mu se nije dalo, uzdahnuo bi od napora i umalo odustajao.

U jednom trenu osetio je svetlost na licu i zažmurio. Ja sam se uplašila više od njega, karaće me Kaća što ga vodim da drka po njivama!

Trajalo je prekratko, ali dovoljno da mu vidim poluosmeh onaj bezobrazni. I da se setim svega anđeoskog što me je odvelo do đavola.

A onda se prepustio. Jer mora, ili želi.. Ubrzao. Oči u očima kroz mrak i tuđe glasove…

-Jel ovo onaj, kako se zove, egzibicionizam??

-Jeste pile, sviđa ti se?

-Uhhhrhh… aaaaaaaaah, ne mogu viššše

{To be continued}