M: Presek [pre nastavka pričice] :))

Neki dani su luđi od drugih. Znaš onih 350ak koji su skoro identični i onda nekih 6-7 koje unapred osetiš da ćeš upamtiti.

Zvao je dvaput već da mu nešto potvrdim, treba mu ta klinačka validizacija, a ja likujem, navukao se, uhh kako je moćno kad mi pušta svu kontrolu. Doduše, nikad ne znam da li mi je pušta da se razmahnem i zanesem a onda da me zaposedne po svome.

The dynamics is infernal!

Đavo me je zaveo da te okusim i nema povratka.

Ležim u tmini guste topline tvog pripadanja svemu što te učim i čime te mučim.

Šta ću, gotovo je, jedan pogled je rešio sve, pogled od pola minuta, izgubljen u prvim sekundama navikavanja da smo tako blizu, nosem o nos, dahom u dahu.

Smeh dok ti gornja usna podrhtava, i dok se odmičem samo da ti priđem još bliže.

M je hodajući opijat, kažem mojoj J, kaže tako si rekla i za prethodnog.

Ma kakvi bre. Niko nema oči te, dimljene borovnice. Niko talenat da te izvoza verbalno i mentalno tako brzinski vrelo izjebe da ne znaš gde si dok ti već klizi u gaćice, onako njegovo nezgrapno a predano, dahćuće ludo, nesigurno a drsko, najsočnije. Jebeni ekstrem sirovo iskren, odvratno bezobrazan i kada to hoće – istopljeno sladak, kao kad leti dodaš u puding šolju sladoleda jer ti se može da se zajebavaš. Pa zaliješ hladnim pivom dok se ne usereš od lepote.

Kako je samo lupetao sinoć, kako ga želim ponovo, slušati, udisati, doživljavati i proživljavati. Sunčao bi se go u šumi kad zapeče jer mu se čini da jaja kad potamne kao da su mu veća. Opet klinačke fore, detinje boljke. Za ubiti ili izljubiti?! Liže mi se njegov svaki cm, svaki mm, svaka merna jedinica svake anatomske deonice.

Nestale su moje brige, više ne razmišljam, samo volim. Slobodno i neustrašivo, nevino i bezumno kao on. Postajem on, stopili smo se. Ne opterećuje me budućnost, ne zanima me hoću li ga ikad sresti sa devojkom njegovih godina, ne zamišljam kako će vriskati pod njegovim mahnitim prodorima. Svaka sam ja, ali ona bolja, jedina.

Ne postoji jedna tačka koja nas razdvaja. Nešto se njegovo preselilo u moje oči kad ih jutrom pogledam–nisu sasvim moje, lude su i draže. Nešto se moje u njemu izrodilo, sve lakše se bez reči skapiramo. Pustila je pipke u njemu moja čežnja da ga živog progutam, udahnem, zarobim, sažvaćem, usitnim, ugradim, prisvojim. I ne pustim.

Prilazi mi dok drugi gledaju, namigne kad niko ne vidi. Pratim kako ga radi rizik, stavio bi na kocku i život i rođenu majku zarad tog adrenalina. Šalje mi slike motora, vinjaka i tog razdirućeg, svetog osmeha.

Gledam koliko ne liči ni na jedno od roditelja, tačno ga je Lucifer meni poslao da ga oblikujem a da se moj oblik potpuno izgubi i sve ode u kurac. Tražili smo i dobili.

Ništa nije ostalo od nekadašnjeg sveta. Sprženo je novom žudnjom koja je promenila sva pravila i sve igre.

Nikog nema, ćute, senke. Vidim samo njega i sebe. Njegov fejd i glupe privremene tetovažice. Sve je na njemu moje.

Vidim kao van tela, sate koji prolaze u mislima da li da ga smekšam ili stvrdnem. I dalje često ne znam šta ću s njim. I hoću ga kad je najprgaviji, kad me ujede do krvi. On mene kad se udaljim, odsutna, hladna, ništa ga ne loži kao da me iznova pridobije i osvaja. Igramo se jer je slatko, jer podetinjim, jer me izluđuje.

A onda glumim, šaram malo, pitam ga stvari kao da mi život zavisi od njegovog odgovora, dajem mu svu važnost, a tada prinčić postaje kralj i dobijem i više nego što sam pretpostavila da mi može dati.

Glas mu je satkan od žestine pelina i nežnog praha netaknute zore, kontrastan kao sve sa čim je rođen. Zato je jedini koji sadrži sve, i pored kog mi po prvi put ništa ne nedostaje.

Kada me ostavi ili ga oteram, uživam u slikama koje mi glava stvara spontano i iznenađuje me kao da nije moja. Misli i želje se nižu same, nove, sveže, kao da ga već hiljade nisu okupale, obasule, izmoždile.

Proždirem ga daljinskim posedovanjem i znam da se ježi u tim trenucima od svega što ga čeka. Od sena grančica i plešućeg svetla na zidu slikam dimenzije svojih usana nad njegovim kurčićem, i samo odjednom počinju da se kreću, senke mrdaju kao da me čuju, tamne usne ga ljube, nečujno, pa dugo, mrve ga neizvešnošću, trepte nad njegovim vrhom, draže ga, ali je miran, čvrsne, sanja da ponire, ulazi, pliva, puštaju ga, pa ponovo ljube, golicaju, dok ne krene ludačko gutanje i ne mogu više da zurim u poludele grane, okrećem se na drugu stranu.

Vidim ga jasno kako ludi, odlepljuje, ne može dalje izdržati, doziva Boga i razne sile, a onda mi se prepusti da mu radim što poželim, dok se borio borio se.

U like testing the limits… that’s how the world is changed. U like being a bit tortured don’t you babe? Klimanje onom glavicom od tamnog zlata, razumemo se sve.

Ne zna sve. Ne zna da vrtim instagram storije njegovih sklekova dok mi se priprema, kao zbog sebe je. Malo je toga na svetu za sebe, volimo svi da posedujemo. Ja volim tebe. I tako volim kad ti mene… Kad mi dupe pomeriš i naljutiš me, izbaciš iz takta a onda samo dlanom pređeš po temenu i kažeš U redu je. Nije u redu mali, najebaćeš. Nećeš me zaboraviti ni kad me više ne bude.

Ne voli kad se tako šalim, a znam da ne može voleti ni moje godine. Može voleti mene, ali ako ikad izađemo na večeru ljudi će mi govoriti Jao što slatkog sina imate, sluša li vas?

Sluša ali ne čuje. Jebu ga hormoni i poludeću od njega. Poludela bih i bez njega, tako da nećemo ništa menjati.

Svrati redovno kada sam u nekoj frci ili izgledam najgore. Jer ne voli najavljeno, voli da me prepadne i ostavi utisak.

Mali, gde vidiš sebe za dve godine? U kovčegu, eventualno bolnici zbog preloma. Pre dvadesete?! Poštedi me tih sranja molim te.

Jedan pogled i jedan korak bliže, moj, pa tvoja dva i tu smo. Vreme je stalo, zaostalo, povuklo se da nam prepusti večnost.

U trenutku bezvremenosti dok su nam se oči ulivale jedne u druge, četiri usne sinhronizovano drhtale a kože već proživele sva milovanja iz prošlih i budućih života, znali smo, u jednoj sekundi, kao da slušamo nečiji glas sa strane: it’s ageless, endless. Sjebani smo za života, nasmejani.

Oteraću te ponovo da mi se vratiš. Izludećeš me opet samo da gledaš kako paničim. Još stotinu puta ćemo se loviti, jer nije potrebno da se uhvatimo i tada je lov najlepši.

Zove me treći put, ne zna šta bi. Je li, ubijaš dosadu sa mnom? Ne, kaže, treba nešto da radi pa odlaže. Dakle ubijaš sa mnom vreme? Aman nikog nisam ubio, ubiću se ja koliko me nekad gnaviš!!! Ali ipak ne možeš bez mene, uporno me zoveš.

M, imaš nešto da mi kažeš? Ćuti, uvek ga to zbuni, uvek isto pitanje i isti odgovor koji znamo da mi ne sme dati.

Šta ti je to na ruci? pita me brat onog jutra posle piknika, gleda u tetovažu tvog slova. Novi momenti? Ma kakvi, neko dete iz komšiluka mi zalepilo, igrali se, prodaju neke stikere i gluposti.

Lažem i tek ću lagati. Nisam ni slutila kakav sam talenat, laganje je slično pisanju, samo mašta mora još brže raditi. Snalazim se vanredno, ide mi. Sve smuljam i opet sam kraljica, a gde si ti.

Neću više fotke ni osmehe, hoću da si tu, vezaću te da ostaneš. Čak bi te to napalilo, jednako smo ludi. M, u meni gori još 667 romana o tebi.

M je promaja, tornado, kataklizma. Čim ti ugleda mrvu ispruženu na dlanu, on te celu pojede. Ne okoliša i ne čeka, sem ako ima neki plan još luđi od jednog nepromišljenog koraka.

Mali, ja ne znam ni kako si ti živ, ti nisi normalan. Ako imaš više sreće od pameti, tebe sreća baaš pošteno služi.

Kada nismo zajedno ostaci života me pozivaju da ih nadogradim, da nastavim gde me je zaustavio, da teram onako opušteno kao pre njega. Da izlazim, pričam, lupetam, učim, psujem, pijem, ludujem, živim. Ali to mi ima smisla samo sa njim.

Zavučem se u rupu i sanjam o njegovim kolenima kao da upijam sva drevna mistička znanja sveta. Srušim snagom misli svaki most koji poželi da iznikne između mojih usana i njegovog tela. Dovedem se ponovo u ono stanje kompletnog slepljenog spajanja.

A onda iz polusna začujem četvrti poziv tog dana…