М. (наставак)

Небо се смањило. Резак укус коначности избија из заспалих пора пролећа док нас посматра, недостојне обасјања. На сату старе католичке цркве одзвонило је тмурно подне. 

Твоју доњу усну облива уље из свеже пљескавице. Глад која ме редовно подсети на галоп времена и расплинуће неког усамљеног тренутка. Пушташ да лије.

Облаци нас злокобно прогоне као прерушене и незграпне, оловне камере. Не склањаш се од пљуска. Немар ти долази из потиштене жеље, спутане у данима сумње и чемера. Увек пустиш да се све течности помешају. Меци брзе кише, врели сок из меса, растопљен адреналин из пљувачних жлезда. Исто би било и у некој шуми без трага човека. 

Ловио би и уловио, након четири-пет дана непрекидних псовки и клетви. Још дуже би одмарао када је глад подмирена. Ништа на свету не радиш на пола, иако тако мало на свету радиш. Али сваки корак има свој почетак, сврху, ток и крај. Твој апетит је већ безнадежан случај.

Слива се, меко низ браду, тргнеш се. Размуљана кап дрема на надланици као светогрђе на беспрекорној белини свечаног столњака. Прстић умуљан чека. Сад су и жедне, усне од гарежи и заборава! Отварају се за слап ледене Фанте попут чељусти рајског пауна над свежином извора. Постају медне, спремне, да изљубе или испсују с једнаким жаром.

Хлеб наш насушни у утроби твојој да нас чува. Да воља твоја буде за свагда једина вера. Твоја осиња љубав, срце прогнаника, дивља непогрешивост прорачуна. Вандал си и краљ у једном, као да су од памтивека целина. Светац и клошар јер тако хоћеш, забавније је.

Жвакање те не спречава да ми довршаваш реченице. Не погодиш мисао увек, али је увек твоја јаснија. Водићу те са собом као тумача, одевеног у снежно платно, с оком анђела из мрачне реке. Грешника што враћа у март маглу, светлост укаља само да је изазове.

Ја знам и за твоје сузе, па ми твој осмех душу пече. Душу понизну да те пороби и полиже прашину с ђонова твојих патика. Пржи ме све што из тебе лије, а са мене пљушти на твоје капке, крваве од несаница и бежања бесмислу да излечи. Не рушиш границе намерно; деси се, док их испитујеш.

О, сјају трулежи која те је само окрзнула да подсети на непролазност лепоте. Пиши ми, дуга писма без нарочитог циља, пиши оним твојим округлим а оштрим словима. Нека ме запоседне враг кад се отелотвориш у распуклом миру ноћи. Волим нашу димну причест, удахни све. Упиј ме дубоко у алвеоле.

Прва априлска мува прати траг твоје пљувачке док је киша не сапере. При седу шириш ноге попут хулигана, те узвишене, исконске стубове моћи. ‘Један од’, неприметан, најпосебнији.

Твој дах претвара време у чулну категорију. Дух ти неспутан, научено послушан, никад неискрен. Упознат да шала на свој рачун нужно осваја. Горко дресиран, а слатко неукротив. Од свиле си и гвожђа, зидаш ми стрепњу у висину дна. Распадне се свет кад оближеш онај прст. Изведеш за мене са врбом плес, симулирајући спајање неспојивог.

Ишло би све лакше да не разумеш баш ништа. Овако, нагризаш само језгро нашег сапатништва. Ломиш ме као реченицу погрешним зарезом на правом месту. Одлази, само иди. Пре ћеш се вратити.

Учим те како се вара остајући потпуно невин. Мој празник је Дан када се рог сунца уземљио међу твојим коленима. 

Недостајеш и док си још ту. Кроз слепи мрак, у корену гласа тежина ти слика мекост додира, разгриженост недужног дана. 

Опет звони црква, време је да се пође кућама. Небо се шири, допушта видик, живот се наставља.

Влажном травом креће се мирис твоје необузданости.

Kategorija:
Strejt erotske priče