M.: Picnic with.

Sa nastupanjem atmosfere uskršnjih praznika, svakodnevne teme isparile su kao da nisu imale nikakvog značaja. Ljudi sa posla brzom brzinom su se distancirali ka svojim porodičnim obavezama i pripremama slavlja. Odmotali su se kao na traci dani ispunjeni tišinom u kojoj bukvalno možeš čuti kako trava raste, obeleženi ponekim zenitom u vidu pića u gradu i prvih prolećnih rođendana.

Dok sam završavala poslednje izveštaje sa rokom slanja do šestog aprila, večeri sam provodila u kafiću s onima koji dugo čekaju da nadoknadimo propušteno. I ja sam čekala, dok me drugarica nije otreznila. Ostavi se telefona i mejlova više, pa u ovo vreme ti valjda i šef spava!

Ali ja sam priželjkivala tvoju poruku, o onom još nezavršenom zadatku, o tome kako napreduješ, treba li ti pomoć, da li ćeš uspeti na vreme. Zaboravila sam koliko si prgav kad nešto zacrtaš i da ćeš me zbog toga verovatno staviti pred gotov proizvod kada ga doradiš onako kako samo ti umeš. Ni ja ne volim da mi se mešaju, tu si na mene.

Pilo se i sviralo, a tišina je ipak rasla, do tačke kada je počelo da boli. Zaboravio si me.. Vezivale su nas profesionalne stvari, i sva hrabrost koja ti je nedostajala na tom polju, sva snaga koju sam ti ulivala bila je, čini se, jedino u toj sferi, i u njoj se i završava. Bože koliko mi nedostaješ a da te nikada nisam imala. Ja te nemam, hodam kroz svet nemanja. Ti nisi moj i nisam tvoja, a samo ti i ja znamo da se pred drugima razdvajamo da ne bi skontali koliko sevamo zajedno.

Već je u tebi radio neki crv kada sam te pitala ideš li negde na ovoj kratkoj pauzi od posla. Idem da se napijem, bio je odgovor, tako svojstven tvojim godinama, ali ga nije pratio smeh. Niti sam se ja nasmejala. Jer količina pića i brzina motora koje su ti takođe svojstvene, a nijedna nije mala, probude me u sred noći sa brigom kao da si moj. Toliko moj da osećam tvoje nedoumice kao telesne grčeve, tvoj bes kao rast temperature, tvoj tren blagostanja kao dejstvo dugo čekanog dragocenog leka konačno ubrizganog nakon godina bolesti.

Čekanje me je isušilo i umorilo kao da sam još uvek na poslu i to u tri smene. Tišina je prerasla u zaglušujuće beznađe i umalo da te nazovem. Grabim telefon setivši se druga kog retko viđam, taman da prekratim još ovo malo, moram kompletno da zaboravim da postojiš! Odlično, kaže glas sa druge strane, taman da upoznaš i… O ne. Smetnula sam s uma da G. već dve godine pokušava da me upozna s likom za kog tvrdi da imamo nenormalne sličnosti. Sad nema nazad.

Stigli su kad sam ušla u piceriju, a stihovi pesme su me odmah polili kao hladan tuš. Ovo je V., koliko dugo već planiram da vas spojim! Na mom licu blago gađenje pa se onda skuliram u kulturicu. Šake mu minijaturne, oči prevelike. Nije toliko ružan koliko mozak automatski poredi. Kaže voli starije cure, a nije ni za svoje godište. “A čini mi se čini…da moja je…a što da ne, a što da je… ne okrenem”. Idem ja, G. Hvala na večeri. 

Pita posle pa je l’ toliko smeta što je malo mlađi. Apsolutno. Ne zna on da si ti još duplo. “...Sve što mi nedostaje…”. Razmišljam kući da razbijem telefon, zatvorim se u podrum i pitam moje da bace ključ. Gasim se. San bez spavanja.

Zvrnda ti ovo od nekih mejlova, od iste osobe, ko se zove ovako smešno jebote?! komentariše brat dok mi donosi telefon iz druge sobe. Odmah sam znala. Odmah skočila. Samo ti možeš imenovati mejl nepopularnom replikom iz još nepopularnijeg domaćeg filma. Moj, moje sve.

Čitam, prvi mejl kulturica, otreznio se kanda. Drugi kada da mi pošalješ prezentaciju. I u trećem poslao, ne dočekavši odgovor.

Gledam. Sve je sjajno, pod konac, očekivano, a ipak me uvek oduvaš načinom na koji svaki projekat odiše baš tvojom osobenošću i ličnim pečatom koji tačno znaš gde da udariš. Svaki slajd malo savršenstvo, baš kao i autor. Šta da kažem-oduševljena sam? Samo to? Pa onda opet milenijum tišine. A, ne.

-Uhhh bre pa ovo je… Nemam reči, bar ne ovako, moram ti usmeno ispričati utiske.

-Može.

-Ali moramo sačekati da prođu ovi Uskrsi.

-Ne mora.

-Kako misliš?

-Pa možemo se bar čuti, pričati

-Ne volim razgovore telefonom, a i ne živim sama, a ni ti, šta će tvoji pomisliti.

-Briga me. Ali ok. Vidimo se posle praznika 

-Kog?

-Haha.

-Ne zezaj mali.

-Nikad. Ja sam fino dete kad treba.

-To znam. Ajde sad najfinije.

-Šta?

-Kad bi ti?

-Sada. Kamera.

-Otpada.

-20 km.

-Znam.

-Tu sam za bukv 10 min.

-I to znam nažalost.

-Onda?

-Ja sam starija osoba koja razmišlja. A pošto si ti derište ja moram da mislim za oboje.

-Nisam, izgled vara.

-Hahaha. Ne vara datum rođenja.

-Ok.

-Ma nemoj ti meni ok. Šta ti želiš. Iskreno. Fino.

-Sad.

-Ne pitam kad nego šta.

-Nmg brt

-Nisam ti ja brat.

-Znam… sry.

-I da izbaciš te tinejdž skraćenice u korespondenciji sa mnom, mogu ti majka biti.

-Pkz.

-A?

-Primljeno k znanju.

-Joj… volim te. Toliko je sjajno ovo što si uradio!

-Hah. Onda nećemo usmeno utiske?

-Sutra.

-Kad da dođem??

-Ne dolaziš.

-Wtf

-Naći ćemo se na pola puta.

-Gde, u L?

-Može.

-Pa šta ćemo tamo?

-Tamo nas niko ne zna. Bar mene.

-Plašim se:)

-Ne boj se čuvaću te.

-Sati?

-12.

-U podne??? Ja ustajem u 3.

-Ne interesuje me.

-U redu.

-Ne pravi se fin! Kod one šume na kraju L.

Znam da ćeš doći. Ne znam da li ću ja. Kako ću boktemazo. Jedno je kad smo pričali kroz moj prozor, jedno je onaj zagrljaj kad ti je bilo loše, jedno je moja mašta. Drugo je stvarnost, ogromna razlika, činjenice koje nas mogu pokopati jer se s njima ne igra. Kako da odem a da te ne dotaknem, baš nijednom, ni slučajno? 

Da ispričam svoje, pa na motor i u auto. Kao da smo stranci, poslovni saradnici ili ne daj bože rodbina. Jer ne smemo ništa. A već radimo sve. Onako van sveta, kako volimo. Ti. U grob ćeš me oterati i tamo će mi biti udobno jer je zbog tebe. Idemo jbg, gotovo. Born to be wild, šta sad. Jednom se živi, i ostalo što govore pre velikog sranja. Prekretnica. Pomirenje. One plavo-sive okice. Ravno u ambis. Ide gas!

–to be continued--

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara