M: Kap po kap

Kažu da utreniran sklad pokreta, disanja i srčanog ritma prilikom plivanja pospešuje verbalne veštine, uopšte brzo snalaženje s rečima, učenje jezika i lagano savladavanje prirodne intonacije. Pseudo nauka?!

Hm, nisam mnogo plivala. Al zato je taj njegov jezičak brz, možda je to razlog što mu se misli šarene brzo izdestiluju u jasne rečenice, a mišići islikavaju talasima u bele peščane valove da mi pojebu ovo malo kalkulisane odbrane. Volim kako me razoružava bez imalo truda. 

U ovoj fazi jasno mi je da ću kompletno poludeti za njim i biće sasvim bezbolno, jer se neću ni sećati pameti.

U predvečerje vrelog dana, pred samu oluju, prijatno drhtim sklupčana na terasi uživajući u nepozvanom vetru, nakon hiljaditog četa sa njim. Mozak mi se vrti prokuvan u loncu od meda. Orgazmična jeza dobila je sasvim novu dimenziju-kreće od temena i završava se u petama. Tačnije, čini mi se da se nikad i ne završava.. Konstantno me drma taj napon, strujna struna sprovedena kroz vene početkom aprila, više nalik usmerenim, doziranim, konstantnim elektro-šokovima.

Zamišljeno grlim čvrste nožice moje muške sirene, grlim jako i buncam nešto, ljubim mu kolena dok mi dugim prstićima mrsi kosu.

Ideš s nama?-prekid najlepšeg sna. Brat pita da se pridružim nekoj porodičnoj poseti. Bih ali ustajem ujutru rano, treba nešto da završim. Kurac bih i išla. Uf. Dosadiće mi sopstvene laži. 

Volim kad je kuća prazna, kao da konačno mogu sve stisnute misli da pustim da lebde po svim prostorijama. Natenane se spremam pa ću po malog. Da li čekati da oluja prođe? Ma ko bi sad i to čekao.

Duva sve jače, zatvaram prozore, terasu, šaljem mu poruku.

-ej ne vozi mi se. oćemo sutra ipak?? poludelo vreme, počinje kiša

-aa, i ovde. pa kako hoćeš

-hoću baš, al vidiš kako nam se ne da

-šta sad radiš?

-ništa, cupkam u mestu, kreće mi se, a već vidim otkinute grane i izvrnuto drveće na putu

-nemoj nigde ajde daj mi pola sata nešto da završim , pa te zovem

-važi, opušteno onda

-ma daaaa <3

Debilčić. Opet grajnduje. Arbeit macht frei after all, šta ćemo. Garant im nešto od materijala ostalo na dvorištu pa kisne.

A ja ne znam šta bih od sebe. Bar da zaista imam onog posla kako sam slagala, da sabijem tih trideset predugih minuta. Kuckam u prazno, pratim tempo kišnih kapi koje naleću na okno. Praznina neka, nedelja jbg. Da nema zvukova spolja tišina bi bila skoro mauzolejska.

Odjednom užas, čuje se pad nekog crepa u okolini, vetar se razbesneo, krenulo i da grmi. Srećom ovi moji ne odoše predaleko u goste pa su možda i suvi. U tom trenutku zvukove pomešam sa drmanjem kapije, možda i ona zvoni od ovolike siline kao da će uragan iz betona da je iščupa. Nekad su letnje oluje bile prc-sprc i kraj, sad ne znaš ni gde joj je početak.

A izaći neću kapiju da zaključavam makar crkla. Možda i lupa moj ludi brat ili njegovo još luđe dete jer su baš danas našli nešto da zaborave. Bacam se na krevet sasvim iznurena, sa samo jednom željom- da nastavim ono maštanje sa terase. Mmm, njegova topla koža nogu, struka.. Miris… kakav miris, ne sećam se, pamtim samo onu travu u kojoj smo ležali, miris nekog blata prolećnog, divlje svežine. Divlji pogled iz zenica koji me doziva, osvaja, raspamećuje… Pa onda usnice one, ružice.. 

Opet lupanje! Sve se okolo lomi da neću čuti ni kad me nazove. Pojačavam ton na max, usput očima obližem njegovu sliku bez majice. Galerija je prepuna i preukusna. 

Manta mi se pri ustajanju, normalan obrok nisam videla danima niti osećala potrebu, zbog ljubavi ću završiti među anoreksičarima. Gutam vodu iz flaše, toplu, povraća mi se.

Kao da se smirilo. Moram izaći i udahnuti. Ovaj ne zove a prošlo je 43 minuta. Svuda voda i krš, par čarapa sa žice razbacano po dvorištu sa sve štipaljkama. Naši crepovi na mestu, bar bata neće imati dodatnog posla. Okrećem glavu, sređivaću haos od sutra. Da vidim zašto se kapija onako čula. 

Iza terasnog zida vidim pseći rep, šta li nam je ćuko ugledao. Maše li maše kao da uživa ili se igra. Taj se groma ne boji, budala, a lopove bi sve pustio bez lajanja, još bi ih i granulama ponudio.

Pa to mu nečija ruka na leđima… Srce mi je stalo! Skočivši opizdila sam leđno o sto i klupu, umalo ne padoh.

-Ja sam. Baš je lep.

Sedeo je na stepenicama i dalje mazeći psa koji se, baš kao i vlasnica, instant zaljubio u njega.

Bacio je ispušenu cigaretu na sred mog dvorišta, stao na nožice i pogledao me pravo u oči.

-Pa ti… pa ti nisi retardiran tek malo.. Ti si skroz!!!!

Tresla sam se od pređašnjeg straha, trenutnog besa i strepnje da ga moji ne zateknu u našoj kući. Gledam ga a ne verujem da stoji preda mnom, kao da mozak već samog sebe zajebava.

Tek onda kapiram da sa njega kaplje. Kroz providni deo kapije naziru se obrisi parkiranog motora. Ništa čula nisam, ili bar ne kako treba.

Plave farmerice i svetlo plava majica, sada nakisli, dobili su nijansu njegovih očiju. Kapljice mu po staklima naočara stoje, ponekad zatrepće i zasmeje se, od hladnoće ili celokupne situacije.

-Ajde…

Ne mogu da ga pustim da stoji napolju ni minut duže. Nek se osuši i nestane. Ne trebaju mi meseci bratovog zajebavanja što se viđam s detetom i još ga dovlačim kući. 

-Ulazi. Sedaj.

Dok je sedeo na zaklopljenoj wc šolji, namočivši svaki tepih kojim je prošao iako je izuo patike, uključila sam fen na najjače i kružila oko njega duvajući mu u kosu, vrat, pokušavajući da zahvatim i majicu, povlačeći je da bi duvalo na kožu, ne kontajući da ga već pržim na jednom mestu.

-Nisam siguran ko je ovde retardiran! - moralo je biti izrečeno sa molećivim osmehom.

-Šta hoćeš?!!

-Pa na primer da mi daš samo jedan peškir ili komad bilo kakve suve odeće dok se ovo ne osuši. Pa vid ovo…

Raširio je vitke noge a međunožje je izgledalo kao da se upišao. Ostatak naravno nije bio ništa bolji. 

-Ti jurcaš bez glave po ovom vremenu i ne plašiš se, ni jaknu nemaš, koji si idiot… a ja treba sad da razmišljam kako da te spasim.. no comment!

Nisam prestajala da mu sušim kosu, kao da mi nešto fali, kao da mu se time izvinjavam za sve što govorim a nisam ni kriva. Pratila sam omađijano kako svaka tamna vlas koju provučem kroz prste začas ponovo postaje zlatna.

-Ae pliz.. Hladno mi je.

Ostavila sam ga da se skine i prebriše, tuš mi nije ni prošao kroz glavu jer svakog sekunda čekam da neko pokuca na vrata kupatila i da nas zatekne. 

Onda sam odlepila i u sekundi otvorila, a on je bio okrenut leđima i zabelela se lepa tvrda guza. Zalupila sam postiđeno i smejala se samoj sebi.

-Šta me prestravljuješ?!

-Htela sam te pitati jel ti odgovara neka suknjica, pičkice. Ostalo mi sve na pranju!

-Daj nemoj zajebavati više, ok kriv sam!

-Ne samo kriv nego si i bolestan!

-Biću i to uskoro ako me ne obučeš…

Pomisao da mu oblačim odeću odbila me je od vrata kao suprotan magnet. Izgubljena sam toliko da jedva znam gde mi je ormar u rođenoj sobi. Uzela sam svoju meku roze trenerku i već pucala od smeha kako će mu stajati. Odškrinula sam i bacila oba dela na veš mašinu žmureći. 

Izašao je ponosno odeven, jednako bi mu jebački stajale i kupaće gaće i dominikanska odora.

-Aww, how girly! Preeeeslatko!

-Kao nemaš ništa drugo…

-Još izvoljeva! Izbaciću te pravo na motor u tom barbi izdanju!

-Ma jebem ti kud sam i dolazio.

-Pa ne znam stvarno. Mislim da imaš vremena čaj da popijemo i da pališ što pre.

-Kakav č.. Ček a gde su tvoji, s kim živiš?!

Odvukla sam ga u sobu brzinski kao da imam kamere u hodniku koje će nas celom svetu obelodaniti.

Seo je pravo na sredinu mog kreveta tako da mu bosa stopala vise i mlatara njima po vazduhu kao malo dete dok čeka poslasticu pred spavanje.

Nije to ni toliko pink koliko je na njemu sada neobično sexy. Osušen i ušuškan, zaboravio je na sve nedaće.

-Baš ti lepa sobica. Uvek se negde drugde slikaš kad mi šalješ.

-Slušaj mali… Ja ne znam da li si ti svestan šta radiš, ali neko mora da ti objasni. Ne možeš ostati… Živim sa ocem, bratom i njegovom devojčicom koja ti je bliža godinama nego ja. Suludo je, razumeš? Jer stvarno se ništa ne bi moglo ni slagati, ko si mi.

-Ne moraju me videti… ja sam hteo da se ipak vidimo, video sam..da ti odustaješ zbog vremena, meni kiša ne smeta, volim je, volim vodu haha

-I da ti vetar izduva pluća pa da mi polumrtav pušiš po dvorištu i plašiš džukca!

-Ej divan je, pravio mi društvo dok sam smišljao šta da ti kažem..

-M… i ja sam htela da se vidimo. Više od svega.. 

-Pa onda? Što se toliko ljutiš?!

-Ne ljutim se nego se plašim.

-Wowww, ona se plaši! Pa nisi ti bebica!

Dotakao me je po golom listu nožnim prstom još vlažnim od kiše. Jeza mi se u sekundi popela do ušiju. Gotova sam, ne vredi.

-Kažeš im da sam mlađi kolega, što i jesam, i da sam ti morao doneti neke papire iz agencije na potpis haha 

-Danas si pun sjajnih ideja!

-Nije samo danas nego..bilo je prostora reko hajde da pokušam

-Znala sam da si šifrovan al ne baš toliko..

Smeškamo se, on onako slatko pokunjeno kao kad vragolan uprska pa se pokriva ušima. Ja prekorno, u pokušaju pretnje. 

Inače mu spontani osmeh izgleda kao miks iznenađenosti, pokušaja da iskulira i nekog ‘al sam vas sve zajebo’ izraza. Malo je reći da mi je neodoljiv. 

-Ništa, ostani tu. Ono ti je sve mokro, odneću da raširim negde gde niko ne ulazi.. 

-Jesam te iznervozio? 

-Nema veze ajd. Jesi gladan?

Klimnuo je glavicom, tako da sam se vratila sa pet manjih sendviča od kojih je odmah progutao četiri. Mladost.

-Šta ćemo za posao ujutru?

-Javićemo da smo se poboleli, mali. Nećemo puno slagati.

-Haha to znači da mogu da prespavam kod tebe? Ne volim da vozim po mraku

-Joj kako sereš. Izaćeš ujutru kad brat krene na posao.

-Dobro ćeš da me kriješ?

-Bićemo tihi. Nije da ćemo nešto divljati pa da nas čuju.

-Ok kako ti kažeš.

-Sad moraš da me slušaš!

-Da, sad sam tvoj…

Jedva mi ostao onaj sendvič u ruci. Zalogaj zapeo, cela šaka zadrhtala. Uteši me jedino da nije svestan kad takvo nešto odvali. Teši me i da ne bi verovao da ja maštam o njemu, pre bi kontao da zamišljam neke starije tipove. Bar neka uteha. Jer ne smem, ne smem predaleko. Znači zez fazon i tu stajemo. Paziću na granicu. Bolje da sam zaljubljena ja nego on da mi se pogubi tako nagao i lud.

Pričala sam mu o bratanici, kući, psu.. dok nisam skontala da mu se sklapaju oči.

-Spava ti se?

-Malko.

-Hoćeš da se istuširaš dok se nisu vratili?

-Ma ne mora, već jesam kući, a i kiša me isprala

-Ok idem ja onda, brzo se vraćam

-Mogu samo s tvog fona da napišem mami da sam kod druga zaglavio

-Ae druže. a gde ti tvoj?

-Zaboravio ga u sobi..

-E mašala.

Tek sam pod tušem shvatila da nema šanse da ne provali broj sačuvanih slika u telefonu. Znam da će da čačka. Stoprocentno.. Jebatga.. 

Spiram nervozu brzom vodom sa kože, uzimam najmirisniju kupku, jaku a nežnu kao boja one njegove trenerke-pidžamice. Bože, on se nalazi pod ovim krovom! Baš on o kome mislim pod svakim tušem, na svakom koraku, u svakom trenu. I kada ne mislim svesno, njegovo prisustvo je nesvestan deo mojih misli i prati me uporno i pripadajuće kao da se uopšte ne razdvajamo.

M je na mom krevetu i sigurno se smeje svim svojim slikama u mom folderu. Onim koje mi je slao i onim koje imam skrinšotovane sa instagrama, počupane iz storija, uhvaćene u detaljima gde god da ga ima po internetima. Pući će od smeha ili me se uplašiti kao ozbiljnog stokera. Samo da mu se prosuši ona odeća.. Nije hladno, brzo će, možda je propeglam.

-A ti si tu! Vidim da ti u sobi gori svetlo- brat na vratima. 

Opet nisam čula ničiji dolazak kao da sam ogluvela. Nisam mu se ni obratila jer sam zanemela. Tek posle minut sam se setila da ga pitam kako je rodbina i kažem mu da imam neku grupnu radionicu da slušam za slučaj da začuje glasove. Nije ni registrovao, niti mu smeta kad imam društvo. Društvo naših godina tačnije..

Kada sam otvorila vrata sobe, moj telefon je ležao pored nesvesnog tela. Zaspao je. Zastala sam kod vrata da ga gledam. Soba je izgledala drugačije otkad je tu, kao da nije moja. Naša je, bar na par sati. Ručica mu ostala na grudima, na tihi zvuk koraka okrenuo mi se leđima. 

Sklonila sam telefon i šćućurila se da ga još malo gledam. Srce je krenulo ubrzano da lupa kao da svakog trena čekam policiju da zazvoni. U tom položaju, odsutan i ranjiv, izgledao je još mlađi nego što jeste. Obamrla sam od shvatanja da sam odavno mogla roditi dete njegovih godina. Sekund je falio da odem po onu odeću i ispratim ga iz istih stopa. 

A oni koji su iskusili zabranjenu ljubav dobro znaju da dođe jedan tren kada bolest izjednačiš za zdravljem jer ćeš se ugušiti. Moraš da živiš. Ako ne oprostiš sebi osećaš da ćeš samo prestati disati. Kao da mi je po glavi neko sipao lance i kamenje istovremeno, buka misli prešla mi je na telo i sve je počelo da me svrbi kao da me ona kupka iziritirala ili sam se ljutom rakijom namazala. 

Ovo se dešava kad stvarno odlepiš, pomislila sam, ili kad si već duže vremena lud a u ovakvim časovima ti dopre do svesti.

Trebalo je da mi padne krov na glavu ili da on nešto izusti, pa da me smrt ili život povuku sebi.

Na sreću ili žalost, oglasio se.

-Imaš nešto slatko možda?

-Čuj ovog.. Da ti mamička slučajno ne mesi neki kolač u deset uveče?!

-Mnee, skuvam puding ponekad..al ne mora opusti se, lezi

Protegao se udobno i napravio mi mesto kraj sebe, na šta sam ustala kao metak. Kurva mala, dresira me ko kera. 

-Mislim da sam videla sladoled u fridžu, ali N. ga je sigurno doneo maloj..

-Pa i ja sam mali..

-Ti si pokvareno pseto razmaženo!

-Ae ga donesi da malo ližemo, opao mi šećer. Pliiiiz…

 (Nastaviće se…)

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara