Erotske Priče

Prošla je tačno godina dana otkako je metalni ključ postao stalni stanovnik moje torbe, a miris njegove kolonjske vode jedini parfem koji priznajem na svojoj koži. Grad je ponovo bio u zagrljaju juna, ali ovaj put, vrelina nije dolazila od ispitne treme, već od iščekivanja. Fakultet je slavio jubilej katedre, a mi smo bili pozvani. Ne kao profesor i njegova bivša studentkinja, već kao par.Dugo sam se spremala te večeri. Izabrala sam crvenu haljinu koja je pratila liniju mog tela, diskretnu ali m…

Apsolventsko veče bilo je kruna naše tajne, poslednji ples pod maskama pre nego što zvanično postanemo par pred celim svetom. Hotel u centru grada bio je ispunjen mirisom skupih parfema, smehom mojih kolega i zvucima orkestra. Ja sam blistala u dugačkoj, crnoj svilenoj haljini sa dubokim prorezom na leđima, svesna da me svako muško oko u sali prati - ali samo je njegovo bilo važno. On je sedeo za glavnim stolom sa ostalim profesorima, u savršeno krojenom smokingu, izgledajući moćnije i privlačni…

Vrelo junsko sunce pržilo je kroz visoke prozore svečane sale, a miris stare hartije i poliranog drveta mešao se sa teškim mirisom lipa koje su cvetale u dvorištu fakulteta. Bio je to dan mog diplomskog rada - poslednja granica između nas, poslednja uloga koju smo morali da odigramo pre nego što svetla pozornice utihnu. On je sedeo u sredini komisije, besprekoran u svom svetlosivom letnjem odelu. Izgledao je neprobojno, kao vrhunski autoritet, ali ja sam primetila kako mu se ruka blago steže oko…

Sledeće jutro na fakultetu bilo je sivo i teško, natopljeno mirisom kiše i neizbežnog sukoba. Čula sam kako su se vrata njegovog kabineta zatvorila uz glasan, autoritativan udarac. Profesorka Jovanović je ušla unutra sa onim svojim pobedonosnim izrazom lica, uverena da drži sve konce u rukama. Nisam mogla da izdržim. Stajala sam u mračnom delu hodnika, sakrivena iza masivnog stuba, slušajući prigušene glasove koji su dopirali kroz hrastovinu. "Prešla si svaku granicu, Milice," odjeknuo je njegov…

Susret se dogodio u uskom, zagušljivom hodniku biblioteke, tamo gde miris stare hartije guši svaki pokušaj bega. Profesorka Jovanović me je čekala, naslonjena na policu sa enciklopedijama, hladna i oštra kao hirurški skalpel. "Koleginice," izgovorila je to prezime kao da pljuje nešto gorko. "Zadržite se na trenutak. Mislim da smo obe svesne da vaše... vannastavne aktivnosti prevazilaze okvire literature." Pokušala sam da prođem, ali mi je presekla put. Njen pogled je skliznuo niz moj vrat, tamo…

Napetost je postala opipljiva, poput žice razvučene do pucanja. Više nije bila reč samo o našoj gladi, već o oprezu koji je počeo da popušta pod težinom tolike tajne. Sve je počelo u sredu, nakon predavanja. Ostala sam samo minut duže da ga pitam za literaturu - izgovor koji smo koristili stotinu puta. Ali, dok mi je pružao knjigu, naši prsti su se spojili delić sekunde predugo, a on mi je uputio onaj svoj duboki, zaštitnički pogled koji nije bio namenjen studentkinji. Kada sam se okrenula da iz…

Bio je to dan velikog ispita. Amfiteatar je bio krcat, tišina je bila toliko gusta da se mogla seći nožem, prekidana samo struganjem olovaka po papiru. On je šetao između redova, uspravan, u tamnom odelu koje mu je stajalo savršeno, sa onom aurom nedodirljivosti koja je plašila sve osim mene. Kada je prošao pored moje klupe, osetila sam blagi povetarac njegovog kretanja. Namerno sam spustila olovku. Dok se saginjao da mi je dohvati, na trenutak mu je ruka prekrila moju ispod stola. Bio je to čvr…

Prošlo je pet dugih dana od onog vikenda. Četvrtak popodne, konsultacije u njegovom kabinetu. Zvanično, došla sam da prodiskutujemo o mojoj temi za seminarski rad. Nezvanično, nismo se čestito dodirnuli pet dana i vazduh u prostoriji je bio toliko naelektrisan da sam imala osećaj da će knjige na policama same početi da gore. On je sedeo u svojoj kožnoj fotelji, ozbiljan, sa naočarima za čitanje. "Sedite, koleginice" rekao je formalno, pokazujući na stolicu preko puta njega, ali mu je pogled skli…

Noć je pala na grad, a s njom i moja poslednja odbrana. Dok sam koračala ka njegovim vratima, u džepu sam stezala onaj komadić papira iz amfiteatra, a reči "Dođi kući, malena" pulsirale su mi u ritmu koraka. Više nismo bili profesor i studentkinja; bili smo samo dvoje ljudi koji se traže u mraku, gladni istine koju nismo smeli da izgovorimo pred svetom. Stala sam ispred njegovih vrata, boreći se sa dahom. Znala sam da će se, onog trenutka kada zakoračim unutra, svetla amfiteatra i hladni pogledi…

Postoji jedna priča koju ne umem da ispričam naglas. Zato je pišem ovde, tiho, kao da šapućem sopstvenom srcu, dok mi vrhovi prstiju još uvek bride od sećanja na dodire koji su istovremeno bili i greh i utočište. Zaljubila sam se u čoveka koji nije trebalo da bude moj. Profesor. Stariji. Ostvaren. Razlika od 36 godina stajala je između nas kao zid sazidan od društvenih normi i hladne logike, a ipak… kad god bi me pogledao, taj zid bi prosto ispario. Njegove oči nisu videle samo studentkinju ili…