Časovi strasti 7

Sledeće jutro na fakultetu bilo je sivo i teško, natopljeno mirisom kiše i neizbežnog sukoba. Čula sam kako su se vrata njegovog kabineta zatvorila uz glasan, autoritativan udarac. Profesorka Jovanović je ušla unutra sa onim svojim pobedonosnim izrazom lica, uverena da drži sve konce u rukama.

Nisam mogla da izdržim. Stajala sam u mračnom delu hodnika, sakrivena iza masivnog stuba, slušajući prigušene glasove koji su dopirali kroz hrastovinu. "Prešla si svaku granicu, Milice," odjeknuo je njegov glas - dubok, leden i smrtonosno miran. Bilo je to onaj isti ton koji koristi kada obara studente na ispitima, ali sada je u njemu bila oštrica koju sam samo ja poznavala.

"Ja?!"vrisnula je ona, a u glasu joj se osetila decenijska ogorčenost. "Ti spavaš sa devojčicom koja može da ti bude unuka! Uništavaš ugled ove katedre zbog par sati... čega? Mladosti? To je sramota, i dekan će to saznati još danas!" Usledila je tišina. Mogla sam da zamislim kako on polako ustaje iz svoje fotelje, kako popravlja manžetne na košulji i prilazi joj, nadvijajući se nad njom onom svojom masivnom pojavom.

"Dekan će saznati ono što ja odlučim da mu kažem," procedio je sporim, opasnim tonom. "A ti ćeš se setiti svih onih fondova koje si proneverila za svoja istraživanja prošle godine. Setićeš se svake ocene koju si upisala preko veze. Ako njoj padne i dlaka s glave, ako je samo pogledaš onako kako si je pogledala juče - srušiću ti svet brže nego što stigneš da izgovoriš njeno ime."

"Ti je braniš..." prodahtala je, zvučeći poraženo.

"Ja ne branim studentkinju," rekao je, a glas mu je odjednom postao mekši, ali čvršći od stene. "Ja branim svoju ženu. Moj dom. I ako moraš da biraš između svoje karijere i svoje zlobe, savetujem ti da izabereš pametno."

Čim je ona izletela iz kabineta, bleda i drhtavih ruku, ušla sam unutra. On je stajao pored prozora, leđima okrenut vratima, posmatrajući kišu. Kada me je čuo, okrenuo se, a onaj strogi izraz lica se istog trenutka istopio. Prišao mi je i šakama mi obuhvatio lice. "Gotovo je, malena. Više te neće dirati," šapnuo je pre nego što me je poljubio - ne kao profesor, već kao muškarac koji je upravo dobio rat. Podigao me je na onaj isti sto gde smo se pre par dana gubili, ali ovaj put nije bilo žurbe. Njegove ruke su klizile uz moje butine, polako sklanjajući svilu veša. Ušao je u mene sa neverovatnom nežnošću koja je polako prerastala u dominantnu silu. Svaki potisak bio je pečat na njegovom obećanju. Gledala sam ga u oči dok me je uzimao usred belog dana, u srcu fakulteta, dokazujući da pravila više ne važe. Bili smo sami u svom grehu, moćniji od bilo kakve osude. "Niko nam ništa ne može," prodahtao je, dok je moju glavu pritiskao uz svoje grudi da ne bih vrisnula od vrhunca koji me je preplavio. Kada sam kasnije izašla iz kabineta, srela sam Jovanovićku u hodniku. Nije me pogledala. Sklonila se u stranu, oborivši glavu. Shvatila sam tada - razlika od 36 godina nas nije oslabila. Ona nas je učinila nedodirljivim. On je bio moj štit, a ja njegova jedina istina.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara