Časovi strasti 9

Apsolventsko veče bilo je kruna naše tajne, poslednji ples pod maskama pre nego što zvanično postanemo par pred celim svetom. Hotel u centru grada bio je ispunjen mirisom skupih parfema, smehom mojih kolega i zvucima orkestra. Ja sam blistala u dugačkoj, crnoj svilenoj haljini sa dubokim prorezom na leđima, svesna da me svako muško oko u sali prati - ali samo je njegovo bilo važno. On je sedeo za glavnim stolom sa ostalim profesorima, u savršeno krojenom smokingu, izgledajući moćnije i privlačnije nego ikada. Između nas je bilo trideset metara prostora i hiljadu neizgovorenih reči. Kada je počela spora muzika, on je ustao. Svi su utihnuli dok je prilazio mom stolu. "Koleginice, smem li da vas zamolim za ovaj ples?" upitao je, a u njegovom glasu je bila ona profesorska elegancija koja je sakrivala glad.Plesali smo pred svima. Njegova ruka na mojim golim leđima bila je vrela, a prsti su mu se suptilno urezivali u moju kožu. "Prelepa si, malena," šapnuo je tako nisko da su samo moji senzori to osetili. "Celo veče zamišljam kako ti skidam tu svilu zubima."
Nismo izdržali do kraja večere. Iskoristili smo trenutak kada su svi prešli na podijum i skliznuli u zamračeni hodnik iza svečane sale, pravo u malu, zaključanu prostoriju za arhivu hotela. Čim su se vrata zatvorila, pritisnuo me je uz hladan zid. "Ne mogu više da te gledam kako plešeš sa drugima," prodahtao je, podižući moju haljinu uz butine. Ušao je u mene snažno, bez ikakvog uvoda, dok sam ja nogama obavila njegov struk, tražeći dubinu koju samo on može da dosegne. Odjek naših tela o zid mešao se sa muzikom iz sale. Bio je to čin sirove, apsolventske pobune - vođenje ljubavi dok su kolege i profesori bili samo sa druge strane tankih vrata. Svaki njegov potisak bio je dubok, posednički, obeležavajući me kao svoju zauvek. Dominirao je mojim uzdasima, rukama mi stežući lice dok me je dovodio do vrhunca od kojeg mi se vid zamutio. Popravili smo odeću u mraku. On mi je prstima nežno vratio pramen kose na mesto i poljubio me u čelo, onako zaštitnički kako samo on ume. "Vrati se unutra, srce. Ja ću doći za pet minuta," rekao je, ponovo navlačeći masku strogog profesora.
Vratila sam se u salu rumena u licu, sa sjajem u očima koji niko nije mogao da objasni. Kada se on vratio i seo na svoje mesto, podigao je čašu šampanjca i blago klimnuo glavom u mom pravcu. Za svet, to je bila zdravica uspešnoj generaciji. Za mene, bio je to pečat na našem domu koji smo upravo potvrdili u mraku, dokaz da posle četiri godine studija, on jedini poznaje svaku notu moga tela.

Automobil je klizio kroz usnule ulice grada, a tišina između nas bila je teška od svega što smo te večeri proživeli. Muzika iz hotela i glasovi kolega ostali su negde daleko iza nas, kao eho života koji sam upravo prerasla. On je vozio jednom rukom, dok je drugom, ne skrećući pogled sa puta, čvrsto stezao moju šaku, kao da se boji da ću nestati sada kada je sve postalo stvarnost.

Zaustavili smo se ispred njegove zgrade. Više nismo gasili farove niti čekali da se senke u hodniku raziđu. On je izašao, otvorio mi vrata i javno me uzeo za ruku, koračajući ka ulazu sa onom svojom urođenom sigurnošću čoveka koji je konačno postavio sve na svoje mesto. Kada smo ušli u stan, nije upalio svetla. Samo su ulične svetiljke bacale dugačke pruge kroz prozore dnevne sobe, crtajući senke po policama sa knjigama koje su nekada bile jedini svedoci naše tajne. Stali smo na sredinu prostorije, a on me je privukao uz sebe, snažno, osećajući svaki moj drhtaj kroz tanku svilu haljine. Iz džepa svog smokinga izvukao je nešto malo i hladno. Uzeo je moju ruku i položio mi predmet na dlan, sklopivši svoje prste preko mojih. "Ovo više nije mesto gde dolaziš u tajnosti, malena," šapnuo je, a glas mu je bio dubok i miran, pun obećanja koja se ne daju olako. "Ovo je tvoj dom. Od večeras, i zvanično." Bio je to ključ. Težak, metalni ključ koji je označavao kraj svakog šunjanja, svake laži i svakog straha od Jovanovićke ili hodnika fakulteta.

Podigao me je u naručje i odneo ka spavaćoj sobi. Ovaj put, vođenje ljubavi nije bilo čin pobune ili skriveni trenutak u kabinetu. Bilo je to polako, duboko i bolno nežno spajanje. Svukao mi je haljinu kao da otpakuje najvredniji dar, a svaki njegov dodir bio je posvećenost. Kada je ušao u mene, osetila sam kako se sve kockice slažu. Nije bilo žurbe. Gledali smo se u oči, bez onih naočara za čitanje, bez profesorske distance. Bio je to muškarac kojeg volim, koji me je posedovao sporim, ritmičnim potiscima koji su mi oduzimali dah. Dominirao je mojim telom, ali je u svakom pokretu bila duboka zahvalnost što sam izdržala sve te godine uz njega. Naš vrhunac bio je tih, ali razarajući - bio je to krik olakšanja što smo konačno stigli tamo gde pripadamo. Zaspala sam na njegovim grudima, udišući miris koji je sada bio moj svakodnevni vazduh. Onih 36 godina razlike više nije bila provalija; bio je to most koji me je doveo do čoveka koji me razume bolje nego što razumem samu sebe. Ujutru, kada me je probudio miris kafe, znala sam - više nisam studentkinja koja sanja o profesoru. Ja sam žena koja se budi pored svog doma. I dok sam gledala ključ na noćnom stočiću, nasmešila sam se. Moja diploma je bila važna, ali to što sam pronašla njega, to je bio moj pravi doktorat iz života.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara