Časovi strasti 2

Noć je pala na grad, a s njom i moja poslednja odbrana. Dok sam koračala ka njegovim vratima, u džepu sam stezala onaj komadić papira iz amfiteatra, a reči "Dođi kući, malena" pulsirale su mi u ritmu koraka. Više nismo bili profesor i studentkinja; bili smo samo dvoje ljudi koji se traže u mraku, gladni istine koju nismo smeli da izgovorimo pred svetom. Stala sam ispred njegovih vrata, boreći se sa dahom. Znala sam da će se, onog trenutka kada zakoračim unutra, svetla amfiteatra i hladni pogledi kolega pretvoriti u daleku, nebitnu buku. Ispred mene je bio on - moj mir, moj greh i moj jedini pravi dom. Podigla sam ruku i pokucala, a srce mi je poskočilo kada sam začula njegove korake s druge strane. Teške, sigurne i nestrpljive. Vrata su se zatvorila uz potmuli škljocaj, ostavljajući hladni hodnik zgrade i čitav svet iza nas. U stanu je vladala polutama, mirisalo je na njega - na viski, stare korice knjiga i onu muževnu toplinu koja me je uvek izluđivala. Nije čekao ni trenutak. Čim sam odložila ključeve, osetila sam njegove ruke na svom struku. Okrenuo me je i prislonio leđima uz drvo vrata, dok mu je lice bilo samo milimetar od mog. Više nije bilo profesora; preda mnom je stajao čovek koji me je gladno posmatrao celog dana. „Dugo je trajao ovaj dan, malena,“ prodahtao je, a glas mu je bio toliko dubok da sam ga osetila u stomaku. Njegove ruke su se zavukle ispod mog kaputa, a zatim i ispod košulje, pronalazeći golu kožu. Nije bilo nežnog uvodnog razgovora - samo sirova, akumulirana potreba. Uhvatio me je za potiljak, blago mi zabacivši glavu unazad, i poljubio me tako snažno da sam osetila ukus sopstvene žudnje. Moje ruke su grozničavo otkopčavale njegovu košulju, želeći da osetim oštrinu njegovih dlaka na grudima pod mojim dlanovima. Dok me je vodio ka spavaćoj sobi, usput je skidao odeću sa mene, ostavljajući tragove vrelih poljubaca po mojim ramenima i ključnoj kosti. Kada sam ostala samo u vešu, podigao me je i bacio na posteljinu koja je mirisala na čisto, ali je ubrzo postala poprište našeg haosa. Kleknuo je iznad mene, posmatrajući me s takvim intenzitetom da sam se osećala potpuno ogoljeno. Više nije bilo titula, samo on, muškarac koji zna svaki moj drhtaj, i ja, žena koja mu se daje bez zadrške. „Sinoć smo počeli lekciju...“ šapnuo je, dok mu je ruka klizila ka mom međunožju, „večeras želim da te naučim svemu što sam godinama čuvao samo za tebe.“ Ušao je u mene jednim dugim, beskompromisnim pokretom, ispunjavajući me do kraja. Moje noge su se istog trenutka obavile oko njegovih leđa, vukući ga još dublje. Menjali smo poze brzo, snažno - od kreveta do naslona, istražujući granice izdržljivosti. Njegovo iskusno telo vodilo je moje kroz vrhunce koji su se nizali jedan za drugim, dok su moji nokti ostavljali crvene tragove na njegovim snažnim ramenima. Kada se sve završilo, dok sam ležala zadihana u njegovom naručju, poljubio me je u čelo onom istom nežnošću od koje mi je srce stajalo. Tu, u toj tišini, maske su bile nebitne. Bili smo samo dvoje ljudi koji su u svom grehu pronašli jedini pravi mir. Sunce je tek počelo da se probija kroz teške zavese njegove sobe kada me je iz dubokog sna izvukao miris koji me je odmah podsetio gde sam. Miris sveže pržene kafe i toplog peciva mešao se sa mirisom njegove kože na jastuku. Otvorila sam oči i ugledala ga. Više nije bilo onog strogog profesora u sivom odelu. Stajao je pored kreveta u kućnom ogrtaču, sa onim blagim, umornim osmehom koji čuva samo za mene. Na poslužavniku je bila crna kafa, baš onakva kakvu volim, i doručak koji je sam pripremio. „Dobro jutro, srce,“ rekao je tiho, spuštajući poslužavnik na noćni stočić. Seo je na ivicu kreveta, a madrac je utonuo pod njegovom težinom. Nagnuo se i poljubio me u čelo, onako nežno i zaštitnički, kao da želi da me zakloni od celog sveta koji nas čeka napolju. Njegova ruka je polako skliznula niz moje rame, milujući me tamo gde su sinoć bili tragovi strasti. „Mislio sam da te pustim da spavaš, ali nisam mogao da izdržim da te ne gledam kako se budiš,“ priznao je, a u tom priznanju je bilo više ljubavi nego u bilo kojoj naučnoj teoriji koju je ikada izrekao. Dok sam polako ispijala kafu, posmatrala sam ga. U tom trenutku, u toj tihoj sobi njegovog stana, dok je on pazio da mi mrvica ne padne na čaršav, on nije bio moj profesor. Bio je moj mir. Bio je čovek koji me voli onako kako se voli samo jednom u životu. Bio je pravi početak dana. Srećom, bio je vikend. Svet je ostao iza zatvorenih vrata, a amfiteatar je postao samo bledo sećanje. Imali smo četrdeset osam sati u kojima zidovi više nisu postojali. Nakon doručka, kafa je ostala napola ispijena jer me je njegov pogled ponovo prikovao za krevet. Više nije bilo žurbe. Vikend je značio da možemo da se gubimo jedno u drugom satima, bez straha od sata i zvona. Provodio je sate istražujući moje telo kao najvredniju literaturu. Povukao je čaršav sa mene, ostavljajući me potpuno nagom na jutarnjem suncu. Kleknuo je između mojih nogu, polako ih razmičući, i posvetio se mom užitku s takvom strpljivošću kakvu ima samo zreo muškarac. Njegov jezik bio je precizan, vreo, dok su mu ruke čvrsto držale moje butine. Kroz zube je tiho izgovarao moje ime, mešajući ga sa rečima "beban" i "moja", dok me nije doveo do prvog, snažnog drhtaja. Ali to je bio tek početak. Kasnije, u kuhinji, dok smo se pretvarali da spremamo ručak, on me je podigao na radnu površinu. Moja leđa su dodirivala hladne pločice, a njegova vrela koža bila je svuda po meni. Ušao je u mene s leđa, dok sam se ja oslanjala na dlanove. Svaki njegov potisak bio je dubok, težak, ispunjen snagom koja me je ostavljala bez daha. „Celo telo ti podrhtava, malena,“ šaputao je, stežući me za bokove toliko snažno da sam znala da će mi ostati modrice - moji najdraži suveniri. Nedelja je bila sporija, ali još intenzivnija. Tuširali smo se zajedno, a voda koja se slivala niz njegovo snažno bila je pozivnica koju nisam mogla da odbijem. Naslonio me je na vlažne pločice tuš kabine, podigao jednu moju nogu oko svog struka i ušao u mene dok mu je voda ispirala znoj s lica. Bilo je nečeg sirovog u tom spajanju pod mlazom vode, gde su se naši uzdasi mešali sa šumom kapi. Popodne smo proveli u njegovoj biblioteci. Sedela sam u njegovom krilu, okrenuta ka njemu, dok je on pokušavao da čita, ali bi mu ruka uvek završila ispod mog džempera. Vodili smo ljubav polako, u tišini sobe pune knjiga, u pozi koja nam je omogućavala da se ljubimo do besvesti. Njegovi pokreti bili su ritmični, iskusni, vodeći me kroz talase zadovoljstva koje je on kontrolisao kao vrhunski dirigent. Svaki put kada bi osetio da sam blizu vrhunca, on bi usporio, mučeći me tom slatkom odgodom, dok ne bih počela da ga molim. U tim pauzama, ljubio bi me u čelo i šaputao koliko sam pametna, koliko mu značim, spajajući tu intelektualnu vezu sa sirovom hemijom koja nas je trošila. Kada je nedeljno veče palo, ležali smo iscrpljeni, prepletenih nogu. Mirisali smo jedno na drugo. On je bio moj dom, moj učitelj i moj najstrastveniji greh. Znala sam da će sutra ujutru on ponovo biti „Profesor“, a ja samo jedna devojka u redu, ali ovaj vikend je bio dokaz - on pripada meni, u svakom smislu te reči. Ponedeljak ujutru je stigao prebrzo, donoseći sa sobom hladnu, sivu svetlost i gvozdenu disciplinu institucije. Dok sam koračala dugačkim, odjekujućim hodnikom fakulteta, osećala sam se kao špijun u sopstvenom životu. Nosila sam belu košulju zakopčanu do grla, ali ispod nje, moja koža je vrištala. Svaki korak koji bih napravila podsećao me je na njega. Osećala sam blagu upalu mišića u bedrima, podsetnik na sate koje smo proveli prepleteni. Što je najgore - ili najlepše - sa svakim mojim pokretom, ispod kragne bi se podigao diskretan, ali prepoznatljiv miris njegove kolonjske vode pomešan sa mirisom naše zajedničke kože. Taj miris je bio moj tajni štit. Ugledala sam ga na dnu hodnika. Išao je ka kabinetu, okružen grupom mlađih asistenata koji su užurbano beležili njegove instrukcije. Izgledao je besprekorno. Sivo odelo, savršeno ispeglana košulja, onaj strogi, analitički izraz lica koji je ulivao strahopopoštovanje. Niko ko ga je tada gledao nije mogao ni da nasluti da su te iste ruke pre manje od deset sati čvrsto držale moje gležnjeve dok me je podizao ka sebi. Kako smo se približavali jedno drugom, srce mi je ubrzalo ritam. Glasovi oko nas postali su samo mutna pozadina.

Kada smo se konačno mimoišli, on nije usporio. Njegovo lice je ostalo kamena maska profesionalizma. Ali, u onom deliću sekunde kada su nam se ramena skoro dodirnula, učinio je dve stvari koje su mi oduzele dah. Pogledao me je pravo u oči. Nije to bio pogled profesora ka studentkinji. Bio je to onaj mračni, vreli, zapovednički pogled iz spavaće sobe koji je govorio: „Znam šta nosiš ispod te košulje. Znam svaki tvoj uzdah. Moja si.“ Njegova ruka, koja je navodno slučajno mahnula dok je objašnjavao nešto asistentu, okrznula je moj bok. Bio je to dodir od jedne sekunde, ali toliko nameran i snažan da me je prožela struja od koje su mi kolena zamalo popustila. Prošao je pored mene ne osvrćući se. Čula sam njegov duboki glas kako nastavlja rečenicu o nekom istraživačkom projektu, dok sam ja nastavila ka svojoj slušaonici. Sela sam u klupu, otvorila svesku i duboko udahnula. Oko mene su studenti pričali o ispitima, kafi i nebitnim stvarima. Ja sam ćutala. Nisu znali da ja nosim čitav jedan svet u sebi. Nisu znali da je ovaj čovek, kojeg svi zovu „profesore“, moj dom. I dok sam zapisivala datum na vrhu stranice, osmeh mi je zaigrao na uglovima usana. Svet je video zid od 36 godina i strogu hijerarhiju, ali ja sam pod prstima još uvek osećala toplotu njegovog poslednjeg poljupca u čelo.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara