Časovi strasti 6

Susret se dogodio u uskom, zagušljivom hodniku biblioteke, tamo gde miris stare hartije guši svaki pokušaj bega. Profesorka Jovanović me je čekala, naslonjena na policu sa enciklopedijama, hladna i oštra kao hirurški skalpel. "Koleginice," izgovorila je to prezime kao da pljuje nešto gorko. "Zadržite se na trenutak. Mislim da smo obe svesne da vaše... vannastavne aktivnosti prevazilaze okvire literature." Pokušala sam da prođem, ali mi je presekla put. Njen pogled je skliznuo niz moj vrat, tamo gde je kragna moje košulje bila samo milimetar previsoka - nedovoljno da sakrije trag koji mi je on ostavio prethodne noći."On je čovek od 60 godina, sa karijerom koja je starija od vas," procedila je kroz zube, primakavši se toliko blizu da sam osetila miris njenog jeftinog čaja i stare zlobe. "Vi ste za njega samo zanimljiva fusnota. Ali ta fusnota će mu uništiti sve što je gradio decenijama. Da li ste toliko sebični, malena?"
Reč "malena" u njenim ustima zvučala je kao uvreda, kao prljava mrlja na nečemu što je samo on smeo da izgovori. Osetila sam kako mi se kičma ispravlja. Strah je nestao, zamenjen onom istom snagom koju mi on uliva svakim dodirom. "Sa svim poštovanjem, profesorka," rekla sam glasom koji nije drhtao, "ono što se dešava iza zatvorenih vrata njegovog kabineta nije tema vašeg predavanja. Možda vas boli to što on u meni vidi dom, a u vama samo koleginicu sa kojom deli hodnik već trideset godina."
Njeno lice se zgrčilo. Podigla je ruku kao da želi da me udari, ali se zaustavila, svesna gde se nalazimo. "Uništiće vas," šapnula je. "Fakultet ne prašta ovakve... anomalije. Izbaciće vas pre nego što stignete da diplomirate." Pobegla sam odatle pravo u njegov stan. Nisam ni kucala, imala sam ključ. Čim je video moje lice, znao je. Bez reči me je uvukao unutra i zaključao vrata.
Potreba da izbrišem njene reči njegovim dodirima bila je jača od svega. Bacila sam torbu i bukvalno se bacila na njega. Nije me pitao šta je bilo; osetio je moj drhtaj. Podigao me je, pritisnuvši me uza zid, dok su mi noge letele oko njegovog struka.
Ušao je u mene snažno, gotovo besno, kao da i on želi da izbaci sav taj svet koji nas osuđuje iz našeg prostora. "Niko ti ništa ne može dok si ovde," prodahtao je u moje uho, dok je ritam njegovih kukova postajao sve brži i razorniji. Osetila sam kako bol od njenih reči nestaje pod naletima zadovoljstva koje mi je samo on mogao pružiti. Dominirao je svakim mojim uzdahom, dokazujući mi da je on moj jedini autoritet. Kada smo se kasnije smirili, ležeći na podu dnevne sobe, on me je čvrsto stezao. "Jovanovićka je gotova sa pretnjama," rekao je mirno, ali opasno. "Sutra ću ja razgovarati sa njom. Niko tebe neće izbaciti, srce. Ja sam ovaj fakultet gradio, i ja ću odlučiti ko ostaje." Gledala sam u njegove oči, zrele i odlučne. Znala sam da je rat postao javan. Ali dok god sam imala njega da me svake noći podseća čija sam, nikakva profesorka i nikakav skandal nisu mogli da mi sruše krov nad glavom. On je bio moj zid, moj dom i moja najslađa pobeda nad svetom koji nas ne razume.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara