Erotske Priče

Jedno veče, dvoje ljudi. Jedan odnos, dve priče... Njegova:Dosadna jesenja kiša preti da mi pokvari i ovo malo, doduše prividno, dobrog raspoloženja. Kad bolje razmislim, nekako se i uklapa u, trenutno nadiruću, melanholiju... hrani je.Posmatram kapi kako klize niz prozorska stakla, krivudajući nekim samo njima znanim putem dok ja neosetno tonem u svoje misli. Bez namere da razmišljam o njoj, svrati mi nenajavljena, a ja pokušavam da je se oslobodim, očistim od nje, obrazlažući razumno svoje raz…

Da li je neke reči potrebno izgovoriti, neke istine otkriti, ili ih je bolje, pametnije ostaviti da počivaju nedirnute u mukloj tišini?Ljudi kažu 'nikad nije kasno', ali da li je to zaista i istina ili samo obična fraza koja nas tera da ne padamo u očaj zbog propuštenih prilika?Dobijamo li ili gubimo ukoliko otvorimo srce prekasno?Bio je moj najbolji drug. Doselio se iz susednog grada i tiho, nenametljivo uselio u moj život jednako kako je i ušao u tu zagušljivu učionicu i nesigurno sp…

Dok sam leškarila u krevetu, protežući se lenjo kao divlja mačka koja se zadovoljno tegli na suncu, čekala sam zvuk zvona na vratima koji će mi prenuti misli i sećanja na tvoj prvi rođendan koji smo proslavili zajedno.... Kada sam prvi put došla kod tebe pitala sam jesi li se nedavno uselio u stan, što te je prilično začudilo kao da nisi shvatao razlog mog pitanja. Ali, tako malo nameštaja logično ga je nametalo, bar meni. Prazno predsoblje, u dnevnom boravku samo ugaona garnitura sa malim radni…

Vukla sam se s treninga kući, kao pregažena mačka. Nakon nekoliko meseci potpune neaktivnosti, telo mi je reagovalo sasvim očekivano. Boleo me je svaki mišić koji je pulsirao, polunapet, dok sam pokušavala da se dokopam kuće u jednom komadu.A ona, nikad udaljenija i nikad željenija. Ne pamtim kada sam joj se više obradovala.Moja zajapurenost, i potpuno očigledna, na nos izlazeća duša, je izazvala grohotan smeh kod njega nakon što me je ugledao na vratima. Nisam imala snage čak ni da se brecnem z…

Ponoć je trenutak kada vremenski kontinuum, naprosto zastane... U tih šezdeset sekundi se stvori jedno vanvremensko ništa...Nula sati, nula minuta. Treptaj vremenskog beskraja.Nikada nisam volela kazaljke. One ne mogu pokazati nula vremena.. Ne mogu me progutati, uvući u svoje prazne utrobe kao te okrugle šuplje nule poređane u nizu.U tih šezdeset sekundi, kao da vreme stane. Kao da je vakumirano, dok u, za mene čitavu večnost dugom jednom velikom ništa, izraženom u šezdeset, a kad sam uzbuđena…

Malo je ljudi koji uspeju da nađu svoje mesto u našim srcima, a još manje onih koji ga iščupaju i ponesu sa sobom, ostavljajući nas da se pitamo gde li smo to pogrešili. Da li smo zbog toga nesposobni da ih zaboravimo... zato što se neprestano preispitujemo tražeći sopstvenu krivicu?Ili možda zato što smatramo da su odneli nešto što ne pripada njima, što, moguće, i ne zaslužuju? Zato što je ožiljak koji su ostavili toliko dubok da na svaku promenu vremena boli, krvari, podsećajući, ne dopuštajuć…

Naivno je verovala da dugogodišnji život s nekim briše mogućnost da joj taj isti neko, priredi iznenađenje. Nije u pitanju bila sumnja u njegovu sposobnost, koliko ubeđenost u vanrednu sopstvenu, superiornu moć predviđanja i naslućivanja svakog njegovog postupka.Nakon toliko godina zajedničkog života, mislila je da može da pročita svaku njegovu misao i pre nego što mu se začne u umu. Istina, čitala je maestralno sve neverbalne pokrete, gestikulacije, promene u tonalitetu glasa.... I uvek je znal…

Priđi...Oseti me... Oseti miris moga vlažnog, kapljicama znoja orošenog tela.Dok stojim na par metara rastojanja, dovoljno da me jedino pogledom upijaš i pokušavaš u svest da prizoveš dobro poznat miris, naslonjena sam na ragastol vrata, jedne noge podignute i savijene u kolenu i gledajući te, vrtim kažiprstom mokri pramen kose koji je ispao iz visoko vezanog repa. Osećam tvoju prikrivenu, neizgovorenu želju, koja me tera da se lagano odvojim i pružajući nogu pred nogu, krenem ka tebi, grickajuć…

Ponekad je u životu neophodno napraviti rez kako bi mogli da ga nastavimo. Često je potrebno samo malo hrabrosti, samo malo smelosti da donesemo odluku čiji izostanak nam onemogućava da udahnemo i dišemo punim plućima. Svaka, ma kako teška bila, neminovno vodi ka novom spletu događaja za koje bismo ostali uskraćeni, usled nedostatka odvažnosti. U takvim, prelomnim momentima, uvek se setim Mikinih stihova..."Svoju snagu prepoznaćeš po tomeKoliko si spreman da izdržiš trenutak...." ... i…

Svaka kuća ima svoj miris. Pripada onome ko u njoj živi i uvek je drugačiji, jedinstven, pun osobenosti njenih stanara. Kada oni odu, miris nestaje. Izgubi se taj divni trag nečijeg postojanja, a sama kuća prestaje da bude to što jeste, postaje tuđa i nepoznata. Zbog toga, kada god bih se vraćala u stan u kom živim (trudim se da ga još uvek ne nazovem svojim, još uvek ne samo svojim), tražila sam tvoj. Tu puderastu, nežnu, nenapadnu notu tvog mirisa koja asocira na čisto, pomešanu s mirisom duva…

Na neke priče je nemoguće staviti tačku.Eventualno zarez ili u najboljem slučaju tri tačkice. I tada, te iste priče dobiju potpuno nov, neočekivan obrt....nastavak, ne toliko željen, ali iz nekog razloga neminovan.Kao devojka, lomila je muška srca, bezobzirno i lako...Odlazila je ne dozvoljavajući da neko slomi nju. Neuhvatljiva, kao gazela lakog skoka bi skočila na najmanju sumnju da će biti uhvaćena, i nestajala ne okrećući se, ne obazirući se na ono od čega beži i šta ostavlja. Rušila je most…

"Dođeš u godine kad shvatiš da nemaš vremena za ljude bez duše, za riječi bez značenja, za osvrtanja i vraćanja. Tada ili ojačaš ili se slomiš." Meša Selimović.............Znaš li zbog čega često sanjam? Snovima bojim i ulepšavam stvarnost. Žao mi je ljudi kojima snovi do jutra izblede, iščile kao izmaglica, razbiju se kao nežni mehurići sapunice na najblaži dodir. Mada... ponekada realnost ušeta i u moje snove i tada ona prošara njih, nekim čudnim, ne baš dragim, melanholičnim i tamni…

Muk tišine između dvoje ljudi, ječi glasnije i snažnije od najveće buke. Svaki njen sekund kida delić već napukle duše. Prostor ispunjen telima koja se nemo sudaraju u njemu, je kavez usamljenosti, teskobe iz kog se traži izlaz, beg... u potragu za iskrom koja može pokrenuti nesnosno mrtvilo koje vlada.Fizički zajedno, a miljama udaljeni jedno od drugog. Svakom novom tišinom kilometri se umnožavaju i stvaraju nepremostiv jaz.... Dok sede za stolom, jedno naspram drugog, samo tihi zveket escajga…

Miris...Verujem da gotovo svakoga od vas tako čudesno ume da pokrene, da evocira uspomene, uzburka emocije. Dovoljan je samo jedan savršeno izbalansiran molekul da me oduva, vrati miljama daleko u neko davno prošlo vreme, toliko nestvarno živo, da gotovo čujem zvuke, osetim ukuse, nadražaje na koži.Početkom leta vazduh je uvek ispunjen mirisom cvetanja lipa, a moje misli njom, mojom prvom ljubavi. I druge mirise vezujem za nju ali miris lipe u cvetu posebno. Prvenstveno, jer znam koliko ga i sam…

Nije li svako od nas u potrazi za svojim komadićem koji nedostaje?Pitanje je: Da li možemo da ga prepoznamo? Da li širom otvorenih očiju uspemo da vidimo, nazremo obrise tog savršeno uklapajućeg dela za koji smo ostavili skriveni prostor u sebi?Ili... oni srećniji, mudriji, samo otvore srce, oslobode se straha, bojazni, prepuste i dopuste mu da se usadi tu gde mu je i mesto?Tražimo se.. Celoga života.. U mimohodima okrznemo možda jedno drugo, a da nismo ni svesni, uljuljkani u svoje "Ja&quo…