Erotske Priče

Slutim, dolazi hladna zima. Između nas će da veje sneg, a mene će tada samo da greje misao da te negde tamo ima. Uvućiću se u nju kao beskućnik u trošan kaput....i krpiti sećanjima rupe kroz koje  ledeni vetar grize za kosti. Nisam više tvoja prva misao u toku dana, ni tvoje lepo spavaj i ne znam da li sam bilo šta između. Znaš da ne volim da zbog mene brineš pa ću ti reći...ne brini, nisi ni ti moje.  Neću te pitati kako si. I da te pitam, znam, rekao bi, dobro. Zato i ne pitam. I dob…

Nije mu bilo potrebno dva puta reći  da bi je poveo uz stepenice ka galeriji i spratu koji je krio nekoliko zatvorenih soba od kojih je prva, smeštena  do dvorišta i dnevnog boravka, bila u staklu... Tačnije, ta dva zida su bila staklena, što ju je činilo potpuno transparentnom, otvorena i slobodna za svačije poglede, pružajući samo naizgled iluziju izdvojenosti.  Otključao je zastakljenu sobu, upalio prigušenu rasvetu i poveo je ka providnom zidu kroz koji se širio pogled na mest…

Prilazeći ulazu, pomalo bojažljivo su koračale, ne želeći ni jedna ni druga to da priznaju...pogotovo ne Jana. Držale su se za ruke i povremeno stezale šaku ove druge kada bi osetile talas nervoze, ali i čudnog uzbuđenja, koje ih preplavljuje.  Kako su se približavale, vikendica je delovala sve veće i glamuroznije, a one sebi sve manje. Ušavši u ogromno dvorište koje je zahvatalo bezmalo čitavu padinu okrenutu ka gradu, bez teksta ih je ostavio savršen pogled na Novi Sad koji je svojim svet…

Lenka je imala mnogo prijatelja, a Jana je među njima bila sa najdužim stažom. Iako dijametralno suprotne jedna drugoj, bile su najbliže. Valjda je upravo njihova različitost održavala balans tog dugogodišnjeg, slobodno možemo reći višedecenijskog odnosa. Upotpunjavale su jedna drugu, iako same sebe nisu doživljavale nepotpunima. Lenki je nedostajalo malo hrabrosti pored iskre ludila koju je posedovala, a Jana je od nje dobijala, preko potrebno joj, uzemljenje. Bio je to savršen sklad lucidnosti…

Jedno veče, dvoje ljudi. Jedan odnos, dve priče... Njegova:Dosadna jesenja kiša preti da mi pokvari i ovo malo, doduše prividno, dobrog raspoloženja. Kad bolje razmislim, nekako se i uklapa u, trenutno nadiruću, melanholiju... hrani je.Posmatram kapi kako klize niz prozorska stakla, krivudajući nekim samo njima znanim putem dok ja neosetno tonem u svoje misli. Bez namere da razmišljam o njoj, svrati mi nenajavljena, a ja pokušavam da je se oslobodim, očistim od nje, obrazlažući razumno svoje raz…

Da li je neke reči potrebno izgovoriti, neke istine otkriti, ili ih je bolje, pametnije ostaviti da počivaju nedirnute u mukloj tišini?Ljudi kažu 'nikad nije kasno', ali da li je to zaista i istina ili samo obična fraza koja nas tera da ne padamo u očaj zbog propuštenih prilika?Dobijamo li ili gubimo ukoliko otvorimo srce prekasno?Bio je moj najbolji drug. Doselio se iz susednog grada i tiho, nenametljivo uselio u moj život jednako kako je i ušao u tu zagušljivu učionicu i nesigurno sp…

Dok sam leškarila u krevetu, protežući se lenjo kao divlja mačka koja se zadovoljno tegli na suncu, čekala sam zvuk zvona na vratima koji će mi prenuti misli i sećanja na tvoj prvi rođendan koji smo proslavili zajedno.... Kada sam prvi put došla kod tebe pitala sam jesi li se nedavno uselio u stan, što te je prilično začudilo kao da nisi shvatao razlog mog pitanja. Ali, tako malo nameštaja logično ga je nametalo, bar meni. Prazno predsoblje, u dnevnom boravku samo ugaona garnitura sa malim radni…

Vukla sam se s treninga kući, kao pregažena mačka. Nakon nekoliko meseci potpune neaktivnosti, telo mi je reagovalo sasvim očekivano. Boleo me je svaki mišić koji je pulsirao, polunapet, dok sam pokušavala da se dokopam kuće u jednom komadu.A ona, nikad udaljenija i nikad željenija. Ne pamtim kada sam joj se više obradovala.Moja zajapurenost, i potpuno očigledna, na nos izlazeća duša, je izazvala grohotan smeh kod njega nakon što me je ugledao na vratima. Nisam imala snage čak ni da se brecnem z…

Ponoć je trenutak kada vremenski kontinuum, naprosto zastane... U tih šezdeset sekundi se stvori jedno vanvremensko ništa...Nula sati, nula minuta. Treptaj vremenskog beskraja.Nikada nisam volela kazaljke. One ne mogu pokazati nula vremena.. Ne mogu me progutati, uvući u svoje prazne utrobe kao te okrugle šuplje nule poređane u nizu.U tih šezdeset sekundi, kao da vreme stane. Kao da je vakumirano, dok u, za mene čitavu večnost dugom jednom velikom ništa, izraženom u šezdeset, a kad sam uzbuđena…

Malo je ljudi koji uspeju da nađu svoje mesto u našim srcima, a još manje onih koji ga iščupaju i ponesu sa sobom, ostavljajući nas da se pitamo gde li smo to pogrešili. Da li smo zbog toga nesposobni da ih zaboravimo... zato što se neprestano preispitujemo tražeći sopstvenu krivicu?Ili možda zato što smatramo da su odneli nešto što ne pripada njima, što, moguće, i ne zaslužuju? Zato što je ožiljak koji su ostavili toliko dubok da na svaku promenu vremena boli, krvari, podsećajući, ne dopuštajuć…

Naivno je verovala da dugogodišnji život s nekim briše mogućnost da joj taj isti neko, priredi iznenađenje. Nije u pitanju bila sumnja u njegovu sposobnost, koliko ubeđenost u vanrednu sopstvenu, superiornu moć predviđanja i naslućivanja svakog njegovog postupka.Nakon toliko godina zajedničkog života, mislila je da može da pročita svaku njegovu misao i pre nego što mu se začne u umu. Istina, čitala je maestralno sve neverbalne pokrete, gestikulacije, promene u tonalitetu glasa.... I uvek je znal…

Priđi...Oseti me... Oseti miris moga vlažnog, kapljicama znoja orošenog tela.Dok stojim na par metara rastojanja, dovoljno da me jedino pogledom upijaš i pokušavaš u svest da prizoveš dobro poznat miris, naslonjena sam na ragastol vrata, jedne noge podignute i savijene u kolenu i gledajući te, vrtim kažiprstom mokri pramen kose koji je ispao iz visoko vezanog repa. Osećam tvoju prikrivenu, neizgovorenu želju, koja me tera da se lagano odvojim i pružajući nogu pred nogu, krenem ka tebi, grickajuć…

Ponekad je u životu neophodno napraviti rez kako bi mogli da ga nastavimo. Često je potrebno samo malo hrabrosti, samo malo smelosti da donesemo odluku čiji izostanak nam onemogućava da udahnemo i dišemo punim plućima. Svaka, ma kako teška bila, neminovno vodi ka novom spletu događaja za koje bismo ostali uskraćeni, usled nedostatka odvažnosti. U takvim, prelomnim momentima, uvek se setim Mikinih stihova..."Svoju snagu prepoznaćeš po tomeKoliko si spreman da izdržiš trenutak...." ... i…

Svaka kuća ima svoj miris. Pripada onome ko u njoj živi i uvek je drugačiji, jedinstven, pun osobenosti njenih stanara. Kada oni odu, miris nestaje. Izgubi se taj divni trag nečijeg postojanja, a sama kuća prestaje da bude to što jeste, postaje tuđa i nepoznata. Zbog toga, kada god bih se vraćala u stan u kom živim (trudim se da ga još uvek ne nazovem svojim, još uvek ne samo svojim), tražila sam tvoj. Tu puderastu, nežnu, nenapadnu notu tvog mirisa koja asocira na čisto, pomešanu s mirisom duva…

Na neke priče je nemoguće staviti tačku.Eventualno zarez ili u najboljem slučaju tri tačkice. I tada, te iste priče dobiju potpuno nov, neočekivan obrt....nastavak, ne toliko željen, ali iz nekog razloga neminovan.Kao devojka, lomila je muška srca, bezobzirno i lako...Odlazila je ne dozvoljavajući da neko slomi nju. Neuhvatljiva, kao gazela lakog skoka bi skočila na najmanju sumnju da će biti uhvaćena, i nestajala ne okrećući se, ne obazirući se na ono od čega beži i šta ostavlja. Rušila je most…