Erotske Priče

Na neke priče je nemoguće staviti tačku.Eventualno zarez ili u najboljem slučaju tri tačkice. I tada, te iste priče dobiju potpuno nov, neočekivan obrt....nastavak, ne toliko željen, ali iz nekog razloga neminovan.Kao devojka, lomila je muška srca, bezobzirno i lako...Odlazila je ne dozvoljavajući da neko slomi nju. Neuhvatljiva, kao gazela lakog skoka bi skočila na najmanju sumnju da će biti uhvaćena, i nestajala ne okrećući se, ne obazirući se na ono od čega beži i šta ostavlja. Rušila je most…

"Dođeš u godine kad shvatiš da nemaš vremena za ljude bez duše, za riječi bez značenja, za osvrtanja i vraćanja. Tada ili ojačaš ili se slomiš." Meša Selimović.............Znaš li zbog čega često sanjam? Snovima bojim i ulepšavam stvarnost. Žao mi je ljudi kojima snovi do jutra izblede, iščile kao izmaglica, razbiju se kao nežni mehurići sapunice na najblaži dodir. Mada... ponekada realnost ušeta i u moje snove i tada ona prošara njih, nekim čudnim, ne baš dragim, melanholičnim i tamni…

Muk tišine između dvoje ljudi, ječi glasnije i snažnije od najveće buke. Svaki njen sekund kida delić već napukle duše. Prostor ispunjen telima koja se nemo sudaraju u njemu, je kavez usamljenosti, teskobe iz kog se traži izlaz, beg... u potragu za iskrom koja može pokrenuti nesnosno mrtvilo koje vlada.Fizički zajedno, a miljama udaljeni jedno od drugog. Svakom novom tišinom kilometri se umnožavaju i stvaraju nepremostiv jaz.... Dok sede za stolom, jedno naspram drugog, samo tihi zveket escajga…

Miris...Verujem da gotovo svakoga od vas tako čudesno ume da pokrene, da evocira uspomene, uzburka emocije. Dovoljan je samo jedan savršeno izbalansiran molekul da me oduva, vrati miljama daleko u neko davno prošlo vreme, toliko nestvarno živo, da gotovo čujem zvuke, osetim ukuse, nadražaje na koži.Početkom leta vazduh je uvek ispunjen mirisom cvetanja lipa, a moje misli njom, mojom prvom ljubavi. I druge mirise vezujem za nju ali miris lipe u cvetu posebno. Prvenstveno, jer znam koliko ga i sam…

Nije li svako od nas u potrazi za svojim komadićem koji nedostaje?Pitanje je: Da li možemo da ga prepoznamo? Da li širom otvorenih očiju uspemo da vidimo, nazremo obrise tog savršeno uklapajućeg dela za koji smo ostavili skriveni prostor u sebi?Ili... oni srećniji, mudriji, samo otvore srce, oslobode se straha, bojazni, prepuste i dopuste mu da se usadi tu gde mu je i mesto?Tražimo se.. Celoga života.. U mimohodima okrznemo možda jedno drugo, a da nismo ni svesni, uljuljkani u svoje "Ja&quo…

Poljupci po vratu i miris jutarnje kafe...."Budi se spavalice... sanjalice...", čujem njegov glas tik uz uvo, i moram priznati, prilično me nervira...Nisam od onih blagoslovenih koji čim otvore oči vrcaju sreću i radost, naprotiv. Rano jutro... ne diraj, ne prilazi!Samo se meškoljim, odajući nezadovoljstvo zbog buđenja subotom ujutro. "Zaboga," mislim u sebi "mogu li bar ova dva slobodna dana da spavam na miru!" (iako baš i nisam neka spavalica). "Hajde, budi s…

ISKRAUstajali vazduh izgubljenih života, zapljusnuo mi je nozdrve po otvaranju ulaznih vrata."Sve će biti u redu... Sve će biti...", odzvanjao mi je sopstveni glas, terajući me da nastavim da koračam kroz prostor, nemi svedok u čijem se krilu rađala ljubav, strast, širila radost, na čijim je zidovima ispisana čitava jedna priča. Prostor koji sada, dok tišina nadjačava sve, traži žrtvu i preti da me uvuče u svoj vrtlog prošlosti, a zatim ispljune, živu ali izmučenu, izmrcvarenu. Nisam s…

Smrt, tako konačna, tako trajna. Kada izgubite najvoljenije teško je setiti se da treba da dišete. Potrebno je vreme kako bi se uvidelo da je svaki kraj, bez obzira koliko bolan, zapravo neki novi početak.ISKRAProšlo je više od godinu dana nakon što je telefonski poziv u kom mi saopštavaju da je došlo do saobraćajne nesreće, i da ga više nema, srušio ceo moj svet. Jedan jebeni telefonski poziv!! Tako običan, svakidašnji, poznati zvuk zvona, uneo je neopisivu tamu, odsustvo boja, zvukova, mirisa,…

" Ne... Ne idi... Ne idi, molim te....", jedva čujnim šapatom izgovorih, dopuštajući izdajničkoj suzi da napusti okrilje oka, načevši time fasadu, dugo, temeljno građenu......................................... Odlazio je od mene više puta, napuštao me bez vidljivog, očiglednog razloga. Ali ja sam ga znala. Kad god bi strah od vezivanja nadvladao sve ostale osećaje, kada bi osetio da gubi kontrolu nad sobom, svojim emocijama, sa prvim naslućivanjem pojave očekivanja... njegovih očekiva…

Koliko možemo biti u nekom i.. koliko taj neko može biti u nama? Kada prestajemo da budemo svoji i postajemo njegovi? Gde je granica i da li uopšte postoji kod potpunog prožimanja tela i duše, kada sve, apsolutno sve deluje, i jeste, potpuno prirodno i upravo onako kako treba da bude. Kada svaka želja, potreba, poriv, hir samo još jače budi žudnju do tačke u kojoj postaje bolna i gori ti, steže utrobu, kada postane knedla koja stoji u grlu i guši, vrisak koji želi da izađe iz dubine stomaka i os…

Ima nešto magično što vuče nas Novosađane Beogradu, i obrnuto. Neka nevidljiva sila koja, bar naše želje i žudnje vodi tih osamdesetak kilometara upravo u tom smeru. Boji nam maštanja, strastveno crvenom, čulno žudnom bojom vina, modro plavim dubinama duše i mrsi nam se kroz dane i noći, preplićući, stapajući sa nama, postajući naš neizostavni deo.Upravo nas je ona, i ovoga puta, usmerila i povela na putovanje kojem se još uvek ne naslućuje kraj.Stojeći u liftu, taj kratki period od prizemlja do…

Spavaćom sobom je dominirao veliki krevet od kovanog gvožđa naspram ogledala koje je zauzimalo gotovo ceo zid. Koliko li se njih ogledalo u njemu u žaru strasti, pomislih u tom momentu.Kao da mi je pročitao misli. "Prvi put sam u ovom stanu, ako si pomislila...." zaustavio se... "Ali i meni se dopada detalj koji je koliko primećujem i tebi zapao za oko.""Rekla bih da je prilično...interesantan detalj ", mačkasto predući odgovorih dok su mi se prsti zabavljali raskop…

Ako je jedan tren dovoljan da nam promeni život...da li je dašak nekoga u deliću vremena, dovoljan da njegovo prisustvo osećamo zauvek? Ako je istina da živimo dok god smo u nečijem sećanju, da li onda moje srce još uvek kuca tamo negde, i tišinu noći, u sobi koja se kupa u narandžastoj svetlosti ulične rasvete, remete njegovi otkucaji probuđeni nečijim mislima? I... da li je neko i dalje stranac, ako za samo jednu noć uspe da pomuti razum, oduzme dah? Ako jeste... zašto mi nepozvan dolazi u sno…

Od tog dana gotovo svakodnevno sam dolazila kod njega. Ubrzo sam se i preselila u njegov stan. Noći smo provodili u dugim razgovorima i raskalašnom seksu. Radio je sa mojim telom sve što je poželeo. Dopuštala sam mu sve, prepuštajući se bez pogovora svom veštom učitelju. Gospodaru moga srca i tela. Umela sam da kvarim oči posmatrajući ga, zagledajući. Kao što rekoh, nije bio naročito lep, bar ne u pravom smislu te reči, ali je imao tu ubistvenu vitkost, te duge, vretenaste mišiće, koji se igraju…

Da li ljubav, želja i žudnja prema nekome znači da treba da budemo spremni da činimo kompromise? Ako je tako, a jeste, koja je granica? Dokle smo to spremni da idemo i... ukoliko ne želimo, da li to znači da je jačina, snaga naše ljubavi manja? Da li to sugeriše da treba da se odreknemo sebe, a ako ne, i izgubimo je, da li smo već samim tim i izgubili deo sebe? Držim telefon u rukama i razmišljam, nespremna da odgovorim na očekivanu poruku koja je stigla od njega...čoveka kojeg poznajem deset go…