Marina iz autobusa

Bilo je to nekako s proleća još davne 2008. godine.


Čekajući gradski autobus na jednoj od beogradskih linija, opazio sam kako mi prilazi žena tridesetih godina, plave kovrdžave kose do ramena, srednjeg rasta i plavih okica.


Uvlačeći dimove cigarete, nisam obraćao pažnju na ovu gospođicu/gospođu, jer na prvi pogled s obzirom da je bila mršavija, nije imala tada nešto ono, što čoveka natera da mu zaigra donji deo stomaka, a srce počne udarati brzo, a u ušima lepo čuješ njegov zvuk.


Uzvrativši joj kratki pozdrav koji mi je ona uputila, ugledao sam kako nam se približava autobus u koji sam trebao ući. Ušla je i ona, i upitala me, da li je slobodno na sedištu pored mene, s obzirom da sam sedeo do prozora. Pošto sam reako da je slobodno, potpuno ne obraćajući pažnju na nju, pružila mi je ruku i rekla:


„Ja sam Marina“.


Predstavivši se, počeo sam s njom neku običnu, neobaveznu priču, ni ne sluteći da će mi se nekoliko meseci kasnije dogoditi nešto o čemu u tom trenutku nisam ni razmišljao.


Vreme u autobusu je prolazilo, a mi osim neke spontane obične komunikacije, nismo ništa posebno rekli jedno drugom, niti smo išli ka tom cilju da se bolje upoznamo, zbližimo. Bila je udata, 35 godina, majka dvoje dece.


Naš zajednički put je okončan kod stare železničke stanice u Beogradu, gde smo oboje sišli pozdravivši se, i svako je otišao na svoju stranu.





       Nakon tog susreta, čak se nisam ni trudio razmišljati na bilo koji način o njoj. Vreme je prolazilo, a ja sam raddio, čitao, zabavljao se, jednom rečju životario.


Nikada nisam razmišljao o njoj, sreo je, ili je sanjao, pa čak u jednom trenutku bio sam potpuno zaboravio na nju, kao i to da sam je uopšte i sreo.


Ali, sve se promenilo jedne večeri, kada se čoveku dogodi ono čemu se najmanje nada, i ono o čemu nikada ne razmišlja.





                   Dogodilo se to u Utorak, 22. Jula 2008. godine, a dobro se sećam tog popodneva otišao sam kod prijatelja na Novom Beogradu, kako bih mu odneo nešto.


Sećam se jer je tada udarna vest u svim medijima bilo hapšenje Radovana Karadžića u Ponedeljak 21. Jula, i ceo grad je o tome govorio.


Sedeli smo, pričali, pili kafu, i negde oko 22 sata, odlučio sam da krenem kući.


I tada, na istom mestu, na istoj stanici, sreo sam ponovo nju. Marinu.


Bila je sa drugaricom, i vraćali su se iz nekog provoda, šetnje.


„Da li me se sećaš?“ upitala je.


„Naravno“ rekao sam, i naši pogledi su se tada sreli, a njene plave okice zasijale su nekako nekim čudnim sjajem, a ja sam se osećao kao da je poznajem sto godina.


Sela je pored mene i započela je:





„Napisala sam priču o nama“ rekla je.


„Kakvu priču?“


„Priču o meni i tebi“.


„Zašto?“


„Ne znam, dao si mi neku čudnu inspiraciju, ali, moraš da znaš. Ta priča završava seksualnim odnosom“.





                   Nisam mogao da verujem šta mi žena priča, ali sam želeo da priču čujem, da mi pročita, da vidim kakav sam to ja u njenoj mašti, i šta sam u njoj probudio da bi napisala takvo nešto.


Odmah da kažem da nisam nikakva posebna lepota, ne gajim mišiće, ne bavim se sportom, u svojoj trideset i šestoj godini sada ne izgledam loše, ali mislim da nisam neki san žena.


Tada sam se već bio zainteresovao za tu priču. Dodirnuvši je po vratu, osetio sam pod prstima meku i nežnu kožu kao svilu.


„Nemoj“ rekla je, a glas joj je podrhtavao.


Razmenili smo telefone, a ja sam u strepnji isčekivao kada će me nazvati i pročitati priču.


I nazvala je.





                   Nekoliko dana nakon ponovnog susreta, moj telefon je zazvonio.


Uzbuđenje koje sam doživeo začuvši njen glas s druge strane, ne mogu vam opisati.


Tada je počela da čita svoju priču, a ja sam osetio one poznate leptiriće u stomaku, a moj 20 centimetara dugačak ud pulsirao je u punoj erekciji, dok sam teško i isprekidano disao upijajući svaku reč njene priče.





                   Pisala je o našem ssusretu, poznanstvu, našim zajedničkim izlascima, a onda je prešla na to kako su se naša tela stapala u neverovatnoj požudi.


Nisam više mogao da izdržim.


„A da oživimo ovu tvoju priču?“ upitao sam.


„Kako?“


„Hotel Royal danas po podne“.





                   I zaista, dogovorili smo se.





                   Bio sam kao na iglama.


Svaka žila u meni kucala je, a činilo mi se da sam u tom trenutku mogao čuti svaki njihov zvuk, dok sam lebdeo negde među oblacima, u nekom prostoru meni sasvim nepoznatom.


Došao je i taj trenutak, i kada sam ušao u predvorje hotela, ugledao sam par malih plavih okica koje kao da nekoga traže, i tražile su. Mene.





                   Dok smo polako ispijali piće, gledao sam njenu malu, nežnu meku ručicu kako uzbuđeno drži čašu i prinosi je ustima, i trudio se da upijem svaki pokret. Jer znali smo.


Jednom kada oživimo njenu priču, nema nazad.





                   Penjući se stepenicama prema hotelskoj sobi, nismo ništa govorili, ali isprepleteni prsti naših ruku, govorili su i više od onoga što bismo mi u tom času znali reći. Govorili su, umesto nas.





                   Dovoljan je bio jedan pogled, i ja sam bio u naručju Marine iz autobusa.


Naša tela su se trljala jedno o drugo, dok su moje ruke šarale po njenim leđima, struku, stiskajući njenu malu, čvrstu guzu.


Naše su se usne spojile, a naši jezici otpočeli svoj čudesni ples, stapajući se sa našim uzbuđenim uzdasima, dok su nam srca tukla kao najlepši zvuk tam-tama.


Počeli smo svlačiti jedno drugo, milujući jezicima jedno drugom vrat, ramena, lica.





                   Dok sam je polako gurao prema krevetu, moje usne su se poigravale njenim vratom, ližući ga, sisajući i ljubeći polako, nežno. Njena glatka koža nežna poput svile, kao i njeni blagi drhtaji poput srne, mamili su me da ovo radim što predanije, pomnije.


Spuštao sam se polako naniže, a kada je moj jezik dotakao njenu malu i čvrstu bradavicu, a moje usne se omotale oko nje, zastenjala je kao zadovoljna mačka kada u ljubavnom zanosu svog dragog pronađe spokoj.





                   Polako sam usisavao njene male čvrste dojke, jednu, pa drugu, dok su moji prsti milovali njen stomak, tražeći njeno međunožje, toplo, vlažno i spremno da me primi u sebe, i da me nepusti sve dok zajedno ne doživimo jak, veliki i predivan orgazam.


Ljubio sam je po celom telu. A kada sam stigao do već dobro navlažene i spremne pičkice, uronio sam jezik u nju, i lizao je dugo, polako, čas usisavajući njen nabrekli klitoris, čas poigravajući se sa unutrašnjim zidovima njene sočne obrijane pičkice.





                   Odgurnula me od sebe, pokrivši me svojim nežnim telom. Kako me je samo ljubila.


I sada dok ovo pišem, vraćaju mi se slike njenih usana na mojima, grickanja mojih bradavica, njenih usana omotanih oko mog tvrdog i nabreklog kurca, koje su ga usisavale kao vakum, trudeći se da svaku tačku na njemu znalački obrade.


Kako je znala da ga samo obrađuje jezikom.


Sisala mi je glavić kao najslađu bonbonu, da bi ga celog gutala, i radnju ponavljala sve dok me nije dovela do ludila.





                   Blago je odgurnuvši na krevet, legao sam preko nje ljubeći joj usne i sisajući njen mali sočan jezik, a onda moj nabrekao kurac nežno gurnuo u taj vulkan sladostrašća, iz koga sam poželeo da nikada ne izađem.


Jebali smo se tao nežno, polako.


Dahtala je i stenjala kratko, a iz njenih očiju sijala je sreća.


„Jebi me jako molim te“.“Želim da mi rasturiš pičkicu tvojom kurčinom“ govorila je u zanosu, a ja sam polako pojačavao tempom.


Njene male, ali čvrste sise, poskakivale su u naletu mojih udaraca.


Menjali smo poze, jebali smo se i od pozadi, jebala je i ona mene dok su se njene čvrste sise trljale o moje lice, a ja hvatajući ih čas jednu, čas drugu, uživao u njenim kratkim nabijanjima na moj tvrd i nabrekao kurac.


Uzimao sam je kako nisam nikoga do tada, kad-kad nežno, a kad-kad opet strasno i jako, a njeni orgazmi su se nizali jedan za drugim, kao ptice koje lete nebom slobodne, da nađu svoj put.


A mi smo svoj našli jedan u drugom, i u našoj strasti koja je bila naš vredni saveznik, sve dok moj grč i dubok uzdah nije me doveo k svesti, da svoj kurac usmerim na njene grudi i stomak, koji sam zalio zaz nju najtoplijim i najmoćnijim napitkom kji je ona razmazala po svom telu.





                   Tako smo Marina i ja oživeli njenu priču o nama, i živeli za tu priču i u toj priči sve dok se ja 2009. nisam odselio iz Beograda.





                   Marinu posle toga nikada više nisam sreo, niti smo se javili jedno drugom. Ali sada dok pišem ove redove, vrate mi se slike, i poželim ponovo da nekada negde sretnem neku Marinu u nekom autobusu, ili na nekom drugom mestu.





                   Možda bi Marina imala i neko drugo ime, ali voleo bih da spontano opet oživomo njenu, ili moju priču o nama.


Priču, koju će možda neko negde ispričati kao ja ovu sada.

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 28 Nov, 2022
• NezanLjubavnik
• 32 glasova
• 4643 pregleda