Zadrhtala si... (Uvod)
Upoznali smo se sasvim slučajno, ugledah te na jednom od onih dosadnih i glupih predavanja, onim predavanjima koji počinju pre podneva pa su mi oči na pola koplja. Pre toga sam ustao možda nekih sat vremena ranije, ušao pod leden tuš i navukao na sebe prvo što mi se našlo pod rukom, bez obzira što sam to isto nosio na jučerašnjem predavanju, zar neko uopšte i obraća pažnju?
Ovo jutro je bilo malo drugačije, tako pospan, nikakav, raštrkane kose i pomalo izgužvane košulje sam ušao u amfiteatar čekajući još neko vreme dosadne priče koje neću ni pamtiti, razmišljajući o slatkom mirisu one kafe koja bi usledela nakon toga, to bi smatrao mojom „pobedom“ u toku dana.
Onda si ušla ti, imala si nekako sladak kaput, poput onih „starinskih“, kako bih rekao na kvadratiće, dok si oko vrata imala neku vrstu letnjeg šala, poprilično tankog koji je krasio tvoj već divni vrat.
Kako volim kad devojka ima tako dug i izražen vrat...
Ostatak garderobe je bio neki totalni „bejzik“, sećam se samo onih naočara za sunce koje su ti bile u kosi i to je sve, već sam pomalo odlepio, ipak sam se dobro držao. Nije ovo prvi put da mi se dešava nešto slično na ovom fakultetu.
Kao i uvek sedeo sam u središnjim redovima, jer ipak, nisam toliko dobar da sedim u prvim, a u isto vreme ni toliko loš da sedim pozadi. Ona je krenula i odabrala baš red u kom sam ja, malo sam se nasmejao i rekao sebi „Daj nije ovo film, neće pored tebe sigurno, nećete početi razgovor i venčati se nakon svega“... Bio sam u pravu, sela je na drugi kraj reda.
Predavanje je trajalo nekih sat vremena, a pri kraju reče profesor „Hajmo upis, poeni na prisustvo“ i posla papir ka svima nama. Pomislih ’Uh pa dobro, prilika za razgovor“. Papir je krenuo s njenog kraja, ustala je i krenula ka meni, nasmejala se i pružila mi glupo parče hartije na kom su bile desetine imena, međutim, meni je pažnju privuklo njeno ime, samo to me i zanimalo. Potpisao sam se, poslao sam dalje i to je bilo to, zanilmjiv trenutak koji je trajao kao večnost.
Nakon toga usledila je dugo čekana šoljica kafe, doza razgovora s ostalim kolegama i na kraju odlazak u dom na dovršavanje sna iz kog me budilnik probudio tog jutra. Ovaj put u kafiću sve je bilo drugačije, ušla si ti sa devojkom koju znam, krenuli ste ka nama, prišle ste našem stolu i svima si se predstavila, „Hej ćao, ja sam Marina“, tiho sam promrmljao u sebi „Znam“ i samo slozio još jedan osmeh. Sela si pored mene, čisto da bih osetio tvoj miris koji me je tek onda doveo do ludila. Bićeš moja Marina, jer kako kaže Švaba u Rodama... Svako ima svoju Marinu...
Krenuli su razgovori o svemu i svačemu kako to obično i biva, sve je išlo ka tome da će ovo ostati samo jedna lepa kafa i ništa sem toga. Onda si me pogledala i rekla, „Hajde reci mi nešto o sebi“, onako tiho, izvan dosadnih priča o fakultetu. Počeli smo pričati i smejati se, bilo je tako zanimljivo pričati s nekim ko nije u oblacima i ko nije mislima samo na fakultetu. Razmenili smo instagrame i to je bio kraj savršenog dana.
Nedugo zatim, usled dosade, javio sam ti se, kao da te pitam da li si stigla bezbedno, a to mi je bio samo jeftin izgovor za prvom porukom nakon koje bi se otvorili svi naši razgovori. Odmah si odgovorila i tako je krenulo naše pisanje koje je trajalo nekih sedam dana, pre nego li se desilo nešto strašno... Nešto što se nije moglo zamisliti ni u najstrašnijim filmovima strave i užasa, zadesio nas je glupi virus i svi smo otišli kućama...
Sve se prekinulo, sve je poput stakla puklo i otišlo u nepovrat, mi smo otišli kućama, više se nismo ni videli na onim predavanjima, na onim kafama, ništa više nije postojalo, a tako sam se zagrejao za tebe... Tako sam te želeo...
Tokom karantina smo pisali o svemu, pisali smo o tome kako jedva čekam da te vidim, ti si odgovarala istom merom, sve je to stvaralo ogromno ohrabrenje u meni, nadao sam se nečemu mnogo lepom po povratku u Beograd.
Situacija se smirila, sve se smirilo osim mene... Ja sam goreo od želje, želje samo da te vidim i ponovo osetim onaj miris, miris koji me je doveo do ludila iz kog još nisam izašao. Sanjao sam ga, noćima bih sklopio oči, navukao bih ćebe do svog nosa i pokušavao da napravim iluziju kako bih na sekund uživao ponovo.
Prva osoba kojoj sam rekao da sam stigao bila si ti, tebi sam se javio i pitao ’Kada ti stižeš’, nije dugo prošlo, rekla si ’Za 10 minuta sam u stanu’, sada je ostalo samo da te pitam kada ćemo se videti, misleći da je to zasigurno potvrdan odgovor.
- Da li si umorna? Voleo bih te videti, makar nakratko večeras?
Poslah i odoh raspakovati svoj kofer koji je stajao na sred moje sobe, nakon samo nekih 30-ak sekundi telefon je zavibrirao nekoliko puta, uzeo sam ga i video njeno ime na ekranu i četiri poruke od nje, poslednja je bila :). Ušao sam a tamo je pisalo:
- Nisam, može
Jedva čekam
I ja bih tebe volela videti
:)
Dogovorili smo se ubrzo gde i kada ćemo se naći, sve je izgledalo tako savršeno, skoro nestvarno. Polako je padao mrak, sat je otkucavao sve sitnije i vreme kao da je prolazilo čitavu večnost.
Uzeo sam žilet u šake, izbrijao sam svoje „nagoveštaje“ brade, oprao sam zube, uzeo svoju omiljenu crnu košulu i brzo sam se spremio, ne bi li samo krenuo
Izašao sam ispred doma, zaputio sam se ka stanici ne bi li dočekao bus koji će me odvesti u raj u kom se nalazi ona, moja Marina...
Poslao sam joj poruku ’Ja krećem, vidimo se uskoro’, ona je odgovorila samo sa ’Jedva čekam...’
Šta li će se desiti? Toliko misli mi je prošlo kroz glavu, nekoliko meseci dopisivanja, nekoliko meseci iščekivanja, šta ako sam joj samo prijatelj? Šta ako ispadnem kreten i upropastim sve? Šta ako je ovo sve plod moje mašte?
Počeo sam se smejati u autobusu, ne budi glup... Ovo je stvarno, sve je ovo ono što oboje čekate.
Izašao sam iz busa na dogovorenom mestu, rekla si da ćeš ubrzo doći, čekao sam, čekao... A onda...
Iz daljine si me pozvala, rekla moje ime i nasmejala se, prišla si mi... Na trenutak sam te pogledao u oči, svoje ruke sam obavio oko tvog struka i svoje usne nežno naslonio na tvoj obraz, osetio sam kako si zadrhtala, osetio sam kako si nežno protrljala svoj obraz o moje usne, pa potom i obraz o obraz, tako sjajan osećaj...
Krenuli smo u mirnu noćnu šetnju, put nas je vodio svuda, gledali smo ljude, svetla u Knez Mihailovoj koja su budila oduševljenje u tvojim očima, dok si ti bila jedino oduševljenje u mojim.
Otišli smo na Kalemegdan, seli smo na zid i počeli smo pričati o događajima tokom karantina.
Smejali smo se, bilo je prelepo, pričao sam ti o svojim kućnim pustolovinama, o svojim prijateljima s kojima sam te ovlaš upoznao preko poruke, sve si to skoro znala i bolje nego ja. Onda sam te pitao ’Kako je tebi bilo?’
Sada ti se pogled malo izgubio u daljini, samo si rekla ’Lepo, falio si mi’ i pogledala si me u oči.
Nisam znao šta sad, nagnuo sam se prema tebi i tog trenutka su nam se usne spojile po prvi put, tih nekoliko sekundi... Nešto što nikad neću zaboraviti, odmakli smo se, nasmejala si se i dobio sam još jedan kratki poljubac.
Tiho i nežno si mi prišla u zagrljaj i imao sam osećaj kao da držim čitav svet u svojim rukama, tako sam ispunjen bio. Dugo smo sedeli tu, šetali smo još duže, onda sam te otpratio do stana i poljubio za laku noć. Čim si otišla, stigla je poruka ’Javiii se kad stigneš’, nasmejao sam se i otišao
Dugo sam šetao i razmišljao da li je sve ovo istina? Da li se ovo zapravo dešava meni, čime sam ovo zaslužio?
Stigao sam u dom, legao sam u svoj krevet, poslao sam poruku svojoj Marini i sve je izgledalo tako stvarno i lepo.
Prošlo je nekoliko dana pre nego što smo se opet videli, dok smo pričali svakim danom sve više i više. Otvarala si mi se kao niko nikada, ja sam slušao i upijao svaku tvoju reč, sve o tebi sam znao.
Viđanja su bivala sve češća, skoro svaki drugi dan smo se videli, sve dok...
Bio je petak, dogovorili smo se da posetimo naš kafić u blizini faksa gde smo se i upoznali, pravili su neku vrstu žurke. Otišli smo, bilo je prelepo, igrali smo, pili smo, zezali smo se, bili smo tako lep i zaljubljen par. Svi naši prijatelji su nas gledali s oduševljenjem i pričali kako su srećni zbog svega što se dešava. Došlo je vreme fajronta, hteo sam da te otpratim do stanice, uhvatio sam te za ruku i krenuli smo
Autobus je dolazio, ponovo sam te zagrlio oko struka, poljubio sam te u obraz, pa u uho i šapnuo sam ti ’Tako si savršena...’
Ponovo si zadrhtala i ponovo si se protrljala kao što si uradila i prvog puta kad smo se sreli.
Šapnula si mi „Ne ide mi se kući... Hajmo kod tebe, rekao si da ćeš me voditi u studentski dom, volela bih videti gde živiš i kako je tamo, ako i ti želiš?“ Kroz glavu mi je prošlo milion misli, samo sam potvrdno klimnuo glavom i krenuli smo, sve vreme se umiljavala oko mene...
(Nastaviće se)
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 7 Mar, 2021
- 2684 pregleda
Odlična priča.
Prelepo
S nestrpljenjem očekujem nastavak