Moj dragi plavooki II
Septembar je nekako baš lep mesec, zar ne? Još uvek je ipak leto i sunčano je, ali nije više svaki dan pakleno vruć i može da se diše i... I mislim da ću ovde da stanem. Zimsko sam dete i prosto mi ponestane reči za opisivanje lepog letnjeg dana. Najlepše je kada je lep, a da to uopšte nema veze sa kalendarom i prognozom i čime god već. Kada pucaš od energije i zračiš iznutra. Onda je svejedno gde si. Držaću se toga.
„Moram nešto da ti kažem…“
Bila sam kod moje Sandre. Šetale smo i šetale, pa svratile kod nje na ručak i kafu. Hladni nes mi je bio pri kraju kad sam rešila da više ne mogu da se suzdržavam i da ću da priznam sada kada smo same. Njoj sam mogla sve da kažem, Nataliji baš i ne, teško bi to razumela. A drugih baš bliskih drugarica nemam. Zabrinuto me pogledala plavim očima - nije ličilo na mene da budem ozbiljna. I to je zahtevalo pažnju.
„Kaži, bre… Slobodno.“
„Uradila sam nešto.“ Ugrizla sam se za donju usnu i složila izraz lica deteta koje je pojelo sve kolače namenjene za goste. „Sa nekim…“
Shvatila je odmah. Zinula je, pa se nasmejala. Smešne smo kad tako prepričavamo događaje vezane za muškarce, ali valjda je to uvek tako. A ja sam, zapravo, najgora vrsta. Neka od njih mi kaže da ide na kafu sa nekim, a ja ih u glavi već venčavam – večiti romantik i optimista. Mada, ne bih to tako lako priznala.
***
Saša se javljao više nego ranije, sasvim očekivano. Neka prosleđena slika tokom dana, nešto smešno uglavnom, ne često… Ali uveče smo poruke i poruke razmenjivali. Noć je bila naše vreme, doba za dve sove koje ne spavaju i koje zabavu traže iza monitora. On je imao svo vreme i slobodu kad Nađa zaspi, a ja sam imala i više nego dovoljno volje da čitam i pišem o svemu. A dvosmisleno flertovanje - za koje nisam ni bila uvek sigurna da postoji - se nakon večeri provedene zajedno pretvorilo u sasvim jasne komplimente i savršeno bezobrazne (ne i vulgarne) poruke od kojih nešto proradi sasvim nisko u stomaku. Trebalo je sve ponoviti. Jasno mi je bilo da je moj stan jedina opcija, ali i da zbog toga čeka mene da napravim prvi korak i pozovem ga.
„Pregorela mi je sijalica u hodniku :(“
„Ana, ti to mene malo zezaš?“
Par redova kasnije, odgovorila sam kako će biti otključano i da samo uđe, da ne zvoni. Uzbuđenje isto kao i prvi put, srce pretilo da iskoči iz grudi. Sačekala sam ga u najtanjoj pamučnoj spavaćici, bez ičega ispod. Svakako sam u to doba i bila spremna za krevet i poruke sam mu kucala sa laptopa na golim butinama. Stajala sam na stolici i jedva dohvatala plafonjeru – ipak nisam lagala za sijalicu. Spajala sam provokativno i praktično, da tako kažemo. Nije ni zvonio, ni kucao, samo je jedva čujno lupnuo vrhovima prstiju po vratima, da mi tako da znak da je tu. Zgrada je starija i zidovi nisu od papira. Ali noću uvek imate utisak da bi jači zvuk probudio sve stanare. Ušao je polako. I zaključao za sobom. Svetlo iz dnevne tamo negde iza mene mu je verovatno stvaralo zanimljiv pogled.
„O… Šta to radiš, vrednice?“
„Pa da ne kažeš da te koristim i za sitne popravke i za seks.“ Smeškala sam se i dovršavala započeto. Koliko god da dobar veš čini čuda za samopouzdanje, odsustvo istog je potpuno drugi nivo. Izloženost, u tome je stvar. U jednom potezu bi mogao da mi zabije bar prste u ribicu, da želi…
„Nisam se žalio.“ Prišao je – lice mu je bilo tako idealno blizu mojih grudi. A ruke na listovima. I nije planirao tu da ih zadrži, naravno da nije. Pokreti su mu bili brži nego prethodni put, nestrpljiviji. Sada je znao šta ga čeka.
„Ej, ne dekoncentriši me, ispustiću ti ovo staklo na glavu.“ Zaista sam ulagala nadljudske napore da vratim male šrafove na mesto. Dugi nokti nisu ni malo olakšavali.
„Preživeću.“ Nemirne ruke su brzo stigle do butina, prsti zašli između i sve više... Toplina daha kroz tanku tkaninu mi je ukrutila bradavice i naježila celu. Shvatio je da ne nosim gaćice. „Pa vidi ti nju…“
„Nije zdravo spavati u donjem vešu.“
„Apsolutno se slažem.“. Podigao mi je spavaćicu, pa onda ređao nežne poljupce po stomaku i tu se zadržavao. Topila sam se od miline. „Jesi namestila?“
„Ček… E, evo… Gotovo.“
„Odlično.“ Zgrabio me odjednom jednom rukom oko struka, drugom oko butina, pa prebacio celu preko svog ramena. Zasmejala sam se kao blesava kada mi se sve okrenulo naopačke. Refleksno sam se držala da ne padnem, iako nije bilo potrebe. Jak je on.
„Ludaku! Šta to radiš?“
„Nosim te u krevet. I ne golicaj me, dobićeš po goloj guzi.“
***
Nastavili smo viđanja, nije bilo nijednog razloga da ne nastavimo. Kada bi nam se pogodilo slobodno vreme i želja, naravno. I sve je bilo tajna. Van kreveta samo komšije. Samo: „Zdravo! Kako si?“ kada se sretnemo. Lepo je glumio. Valjda sam i ja, ne znam… Bilo mi je jako zanimljivo da se smeškam i odgovaram učtivo pred njim i drugima. A crvenim i vlažim ispod šminke i odeće pri pomisli šta mi je sve radio i šta će mi raditi.
Onaj njegov mali plavi zvrčak me obožavao. I bilo je uzajamno. Nije me mučila griža savesti kad ih sretnem oboje, a Nađa mi se baci u zagrljaj i brblja i brblja… Prosto nije bilo vremena za to, dobijala je moju potpunu pažnju – ona, ne tata.
Jednom takvom prilikom me pozvala kod njih u goste na tortu. Pričala je kako su se lepo proveli na rođendanu tetinih blizanaca i kako im je poslala mnogo slatkiša. I napomenula da ću se zaljubiti u torticu sa čokoladom i malinama, opet isti mamac… Pali.
Ali opet sam se dvoumila da li da odbijem. Nikada nisam svraćala kod njih u stan, sva naša viđanja su bila kod mene. Da li bih prešla granice? Jedan brz kontakt očima i smešak su rešili nedoumice. „Hajde, dođi.“
Prvo što sam pomislila je kako je njihov dom neverovatno topao. Ne mislim pritom na temperaturu (uveliko je bila jesen, inače, konačno). Nego prosto onaj osećaj kad odete negde i osećate se… Pa, kao kod kuće. Ja sam nekada davno živela u kući gde su se moje stvari gurale u ćošak kao potpuno nebitne - samo da nisu tu da prave nered, samo da ne bude sramota pred gostima, sve je moralo da bude savršeno sređeno. Mrzim to… Ovde nije bilo tako. Gomila stvari, ali bez haosa. Ništa pod konac, ali sve na svom mestu. Čisto, ali ne sterilno hladno.
I kao dva različita sveta, ali u potpunoj harmoniji. Odmah sam primetila laptop i fascikle na stočiću, a pored njih svesku na cvetiće, drvene olovke i gumicu izbockanu njima. Mislim da sva deca to rade. Lepa siva ugaona garnitura je pored standardnih imala i ’Frozen’ jastuk, jastuk sa nacrtanim šapama i jedan u obliku smajlija. Polica iznad televizora je imala ozbiljnu kolekciju knjiga (odmah sam bacila oko na dve koje potpisuje Stiven King) i stručnu literaturu, a one nisko su imale bojanke, knjižice sa živopisnim koricama, sitne igračke i suvenire. I sasvim lepu kolekciju lakova za nokte u svim nijansama roze. Plus jedan plavi – buntovnica. Mogla sam do sutra da razgledam i opažam. I opisujem, ali ne zamerite.
Mala gospođica mi je pokazala i krevetić za pse u ćošku dnevne sobe. Sven ipak nije bio zainteresovan i odšunjao se na terasu da se opruži na hladnim pločicama. Ja sam kasnije dobila svoju tortu i piće, tata isto, jedino je sam sebi još i skuvao kafu. Torta je, inače, stvarno bila odlična, ljubav na prvi zalogaj. Na kraju nas je Nađa nekako ubedila da svo troje sedimo i gledamo film. A koji bi drugi nego ’Frozen’? Mislim da me je Saša prostrelio pogledom kada sam se izletela i priznala da dugo nisam gledala. Ona gleda na mesečnom nivou, hteo to ili ne - zna ga napamet. Pitala bih se kako joj ne dosadi da ne gledam i ja jedne te iste stvari redovno. Ali oduševila me time što ne voli sinhronizaciju i što brzo čita i dosta razume za svoj uzrast.
„Priznaj, oči su ti zasuzile kada ti se imenjakinja zaledila :-P“
„Pekmezar, jbg xD Priznaj i ti da voliš onu prvu pesmicu :-P“
„Haha kako znaš?“
„Pevušiš :) Laku noć :-*“
„Laku noć, malena :-*“
***
Sa prvim ledenim kišama sredinom novembra me pokosio grip. Ništa ozbiljno svakako, samo me je iznenadilo – uglavnom me obori jednom godišnje i uglavnom baš oko Nove godine, baksuz. Ležanje pod ćebetom i prinudno sedenje kući (uz maratonsko gledanje serija) mi nisu teško pali. Samo sam odjednom počela da cenim mogućnost nesmetanog disanja kroz nos…
Odlagala sam viđanja, normalno. Ali on je svakako redovno proveravao kako sam, pitao da li mi je spala temperatura, podsećao da moram da dignem dupe sa kauča i pojedem nešto, makar na silu. Prijala mi je pažnja, naravno, ali i iznenadila. Pisao je i da ipak želi da me vidi, što sam kategorički odbijala, uz zgodan izgovor da bih mogla da mu prenesem virus slučajno. Nazovite to kako hoćete, ali zaista nisam želela da me muškarac sa kojim samo spavam vidi slinavu i bledu, sa masnom kosom i usnama ispucalim od temperature. Seksi do bola, zar ne? Ali nekako sam slučajno spomenula da sam popila zadnji ’fervex’, što je samo pojačalo njegovo insistiranje. Ma nisam popuštala.
„Dobro onda. Može ovako? Pokucaću na vrata, ostaviću ti nešto na otiraču i otići. Pokupi kad čuješ lift, neću da špijuniram :-P“
Pristala sam. Zakucao je nakon pola sata. Odšetala sam do vrata i osluškivala. I pokupila punu kesu stvarčica. A tu: tri kesice mog antipiretika, banane, tetrapak soka od narandže, isti takav od ananasa, pakovanje mlevene plazme. I parče bakine pice iz ’Cezara’, još vruće. Upamtio je, sve je upamtio! Vrtela sam film u glavi kada sam sve te sitnice spominjala. Kako mogu non-stop da jedem picu, iako znam da nije pohvalno, kako mi je sok od ananasa omiljen, kako me moja Natalija navikla da gnječim banane i dodajem keks… Idealan sloj za voćni kup, inače.
„Jooooj, ti nisi normalan… Pa čime sam sve ovo zaslužila? :) Nisi morao ovoliko… Hvala ti :-*“
„Sama živiš, a niko ne bi trebalo da je sam kad mu nije dobro. Ovo je najmanje što mogu. Nemoj da dozvoliš da se ohladi :-*“
***
Brzo sam se vratila na predavanja, doduše, još brže i otišla drugog dana. Zadnja tri časa su nam bila kod profesora koji je poznat po tome da svima daje potpise, pa je amfiteatar redovno bio skoro prazan. Na vežbama iz istog predmeta smo svakako mnogo više radili. A ja sam imala i jako dobar razlog da dotrčim kući sa blentavim osmehom na licu. Što se mene tiče, previše vremena je prošlo…
„Verovala ili ne, imam celo popodne slobodno :) Nađa je kod moje sestre, pokupila je iz škole i prespavaće tamo. Sama je tražila, nije to što misliš :-P Hoćeš li sada dozvoliti da te vidim? :) Možeš li? Želim da se uverim da si se lepo opravila ;)“
Istuširala sam se, odradila piling celog tela, uklonila višak dlačica – ležeći sam očigledno evoluirala u vukodlaka. Vukodlačicu? Na kraju sam se cela namazala mlekom za telo – moram, koža mi je zahtevna. Sama sam sebi bila neodoljiva, onako mirišljava i savršeno glatka. Ponovo sam bila u elementu. Rešila sam da ga sačekam samo u bademantilu, nije mi se oblačio veš, ma nije ni bilo vremena za biranje. Stavila sam na brzinu BB kremu, maskaru i balzam za usne za kraj – šminka koju ne računam. Tada je zazvonio. Uvek je tačan.
„Zdravo, komšija!“ Pravo sa posla je došao, stajao je onako u kaputu i sa torbom za laptop preko ramena. Prstom sam ga pozvala da uđe kroz jedva otvorena vrata (čudno bi bilo videti da mlada komšinica prima goste u bademantilu) i potom zaključala vrata. Smešio se isto kao i ja.
„Ludo jedna! Polugola, a tek ozdravila...“
„Previše brineš.“ Podigla sam se na prste i zagrlila ga oko vrata. Uzvratio je rukama oko struka. Toliko su mi falili njegovi poljupci. Iako mu je lice bilo hladno, iako je ceo bio hladan – prijalo je. „Nadam se samo da nisam više zarazna.“
„Ko sad brine?“
Skinula sam mu kaput i odložila torbu. Za to vreme je izuo cipele i otišao da opere ruke. Najbitnija stvar, pogotovo u sezoni virusa. Nisam mu davala mira ni tu. Grlila sam ga otpozadi i hvatala preko pantalona, otkopčavala sam mu kaiš i govorila prostakluke. Okrenuo se i začepio mi usta jezikom. Ne znam ni kako smo se odvukli do spavaće.
U sledećem trenutku smo bili potpuno goli na krevetu: on na leđima, ja licem sve bliže njegovom međunožju. Čudila sam i samu sebe ponekad, neke stvari su mi ranije bile daleko od omiljenih… Svidelo mi se što je već tvrd, svideo mi njegov jak muški miris. Svideo mi se i ukus. Nadrkavala sam ga, lizala celom dužinom, sisala, stavljala do pola u usta – više od toga nisam mogla. Delovalo je kao da uživa, itekako. A to mi se najviše svidelo, to što mogu da mu pružim zadovoljstvo.
„Nastavi to što radiš, samo se okreni...“
Trebao mi je trenutak da shvatim na šta misli. Opkoračila sam ga okrenuta leđima i osetila šake na guzovima i stisak koji ih razdvaja. A onda i dah i jezik između…
Kako, pobogu, to ljudi rade? Mislila sam da mi je multitasking jača strana, a odjednom nisam mogla da se koncentrišem. Moje kakvo-takvo pušenje se pretvorilo u drkanje. Kao da sam se držala za to parče mesa, uzdisala i zarivala lice u oštre dlake. Kosa mi se lepila za kurac. On je bio mnogo bolji u oralnom delu. Usnama, jezikom, prstima… Na meni, u meni. Nisam mogla da vidim šta radi, samo da osećam. A sve što sam osećala je bilo zadovoljstvo. Dobro poznato i novo i manje poznato zbog bar jednog prsta u guzi. Cela sam se tresla, grčila i topila. Sve je popio.
„Jesam li ti rekao koliko si ukusna?“ Šaputao mi je dok se nameštao, ovaj put on gore.
„Da…. aaaaaaah!“ Sjurio ga je celog u moju željnu pičku. „Jebi me, samo me jebi… Aaah!“
„Hoćeš li ostati na ručku?“ Progovorila sam kada mi se disanje vratilo u normalu. „Ili večeri? Kako god da ga nazovemo, pošto je već mrak napolju.“
„Vrlo rado, lutko.“
Naterao me da se normalno obučem, pa sam u trenerkama šetkala po kuhinji. Stavljala sam vodu za kafu i shvatila da to prvi put radim za njega. „Ja zapravo nemam pojma kakvu kafu piješ.“ Nasmejao se.
„Tursku, bez šećera.“
„Uf, ja obožavam miris sveže skuvane, mada je ne pijem.“
„Čekaj malo… Student koji ne pije kafu? Zar je moguće?“
„Smeta mi. Pijem nes bez kofeina. Sa mlekom i dve kašičice šećera. Ili kapućino iz kesica, nije jak.“
„A znači to ste stalno ispijale na terasi. Dobro, upamtiću.“ Namignuo je.
Pitao je šta spremam. Ponudio se i da pomogne. Ali rekla sam mu da sedi i da odmara. Nenaviknut na to – pratio je apsolutno svaki moj potez, razgledao, zapitkivao… Primetio je da su mi skoro cele kuhinjske pločice prekrivene lepljivim papirićima. Radim to i dan-danas. Objasnila sam mu da su ti ispisani stihovi plejlista za moj mozak kada radim nešto sasvim obično tu u kuhinji. Ispisani su mi takođe i citati iz filmova i serija: smešni, lepi, inspirativni. Da me nasmeju, da me podsete na neke bitne stvari. Sve je uglavnom bilo na engleskom, osim nekoliko stihova na našem jeziku. Čitao je i smeškao se kada prepozna, pitao kada ne.
„Not all treasure is silver and gold, mate. Apsolutna istina. Dopada mi se.“
„Iz filma sa jednim seksi likom sa dredovima koji ima više crnog oko očiju nego prosečna srednjoškolka moje generacije.“ Podigao je obrvu upitno. „Kapetan Džek Sperou. Prvi deo ’Pirata’.“
„Jaoj, da.“ Odmah pored je bio drugi papirić. „That’s what I do. I drink and I know things. Pa… Bar pijem…“
„Tirion iz serije ’Game of Thrones’. Koju ti nikako da gledaš. Ubiću te!“
„Hoću, hoću, obećavam.“ Razgledao je dalje, čitao onako za sebe. „E ovo je naše!“ Štrecnula sam se i pogledala, ali mislio je samo na stihove na srpskom jeziku. „Dodaj svetu malo boje, čudo moje.“ Nasmešio se, znam delimo ljubav prema Balaševiću. „’Ringišpil’. Imaš lep rukopis.“
„Ha! Da, kada treba zalepiti na zid. Sudeći po sveskama, budući sam lekar.“
Sedeli smo kasnije i pili kafu zavaljeni na kauč, čekali da rerna završi svoje. Zabavljalo ga je što sedim turski i držim šolju za sve osim za dršku. Ali svo raspoloženje mu se izbrisalo sa lica kada je zazvonio mobilni i video ko ga zove. Skočio je kao oparen i otišao u hodnik da se javi. Načuljila sam uši, naravno…
„Halo? … Zdravo! … Dobro, hvala. … Dobro je i ona. … Ne, nije tu. … Kod moje Marije. … Zovi, imaš broj. … Zdravo!“
Vratio se na mesto, ali sa nepromenjenim izrazom lica. Mogla sam da naslutim, ali nisam ništa pitala, nije moja stvar. Ipak je sam počeo da priča.
„Moja bivša supruga. Izvini što sam ustao onako. To mi je postalo refleks, da se udaljavam da ne bih rekao nešto zbog čega će drugima biti neprijatno.“ Nasmejao se onako kiselo. „Ima šesto čulo kad treba da mi pokvari dan.“
„Nemoj da joj dozvoliš.“
„Pa, trudim se, veruj, ali…“ Uzdahnuo je i nastavio. Retko smo započinjali te teme, ali bio je svestan da mi je itekako poznato. „Znaš, prešao sam preko svega što je meni radila. Ali ne mogu da joj oprostim što je Nađu ostavila tek tako. Nemoj pogrešno da me razumeš, ne bih je dao, borio bi se svim što mogu, samo… Ne znam, ne mogu da shvatim.“ Mogla sam samo da slušam. „Sad se kao trudi da održi kontakt, a zadnji put je videla pre godinu i po. Zove je, kupuje joj svašta, šalje. Nekad čak i broj promaši, nema više osećaj kolika joj je ćerka. A Nađa je sve više izbegava. Priča sa njom isto kao i ja malopre, samo odgovara na pitanja kratko. Igračke stoje u ćošku, odećicu ne nosi. Dobila je jednom skoro i duks sa onim njenim Olafom. Ma nije ga takla. Stoji tako na dnu ormana, pa poklonim dalje kad preraste.“
„Bila je previše mala, razumljivo je da je izgubila tu vezu.“
„Voli zato moju sestru i majku, obožava ih. One su joj majčinske figure. Ali nisu tu stalno. Ja jesam. I milion puta sam se zapitao da li sam dovoljan.“
„Nemoj to sebi da radiš. Ona je jedno srećno dete, veruj mi. I veruj mi da umem da budem objektivna.“
„Hvala ti.“ Bar jedan iskren osmeh. „Izvini što sam ja tebe sad smorio.“
„Nisi. Ali uvek možeš da se iskupiš ako te grize savest.“
***
Znate li šta su takozvani selfiji? Naravno da znate. Prošla sam tu fazu u srednjoj školi, pa posle provela godine prevrćući očima na tuđe. Posebno me nerviralo, ustvari uvek će da me nervira, kad vidim sliku devojke - prelepe devojke - koja misli da će da bude lepša tako što će maksimalno da napući usne i deformiše ih. Čemu? I dugo mi je taj isti tip poziranja bio asocijacija na izraz selfi.
Ali u zadnje vreme sam i ja počela sama da se fotografišem telefonom. Drugarice su krive, zarazno je i to. U moju odbranu – nisam zatrpavala profil istim slikama. Savršeno izvučen ajlajner (verujte, teško je), moje devojke ili neko sa fakulteta, svadbena šminka i frizura, prvi sneg… A kad smo kod tog zadnjeg…
Sećam se kako smo moja najbolja drugarica iz osnovne i ja u drugom razredu trčale po školskom dvorištu dok veje. Nije to zapravo ni bilo trčanje, vrtele smo se podignutih ručica i lica ka nebu i puštale da pahulje padaju u kosu. Obe smo imale dugu i raspuštenu, ona tamnu, ja svetlu, ali izgledalo je podjednako čarobno. Sećam se kako nas je učiteljica grdila što ne nosimo kapice, a mi se pretvarale da to nisu samo bele pahulje nego svadbeni veo. Sada kao odrasla više nemam asocijacije na bajkovito venčanju u belom, ali pahulje u kosi su mi i dalje nešto bajkovito samo po sebi. I uvek se kao dete radujem snegu. Imam izgleda ime pogrešne sestre iz Nađinog filma.
Zato nije ništa iznenađujuće što sam se jednog popodneva vrtela ispred zgrade i pokušavala da napravim idealni selfi. Sve je bilo čisto i belo i divno. Nije čak ni bilo ljudi napolju, jedva neko. Držala sam telefon ispred sebe, skoncentrisana da uslikam i lepu pozadinu, a ne neki automobil ili prolaznika… Nisam ni primetila kada mi se omiljeni komšija prišunjao, skoro sam se trgla.
„Da te slikam?“ Vraćao se sa posla, nosio je jaknu umesto uobičajenog kaputa i rukavice i kapu, za razliku od mene.
„Ma jok... Pokušavam samo da lepo uhvatim drveće kad ne prolaze kola.“
„Smrznućeš se tako bez kape.“
„Neću, nije mi prvi put.“
Prišao je iza mene, valjda iz radoznalosti. Morao je da se sagne da bi stao u kadar, približio se skroz i bili smo obraz uz obraz. I blag zagrljaj oko struka, koliko to može da se oseti kroz zimsku jaknu.
„Hajde, slikaj.“
„Smešak…“ Jedan klik. Potom klik na malenu fotografiju u uglu…
„Ej, pa dobro sam ispao.“ Jeste. Taj osmeh i rupice na obrazima. Oči mu nikada nisu izgledale lepše i čistije plavo.
„Jesi. A ja?“
„Anđeo. Uvek.“ Šapnuo mi je to, onako zaverenički. „Vidimo se, komšinice!“
„Zdravo!“
***
„Malena, jesi sama? :)“
„Sama :)“
„Dolazim…“
Nisam ni stigla da kažem da mu je tajming jako loš. Ali nedostajao mi je, najiskrenije...
Došao je sa većom ukrasnom kesom u rukama. Nije zaboravio da mi je pre četiri dana bio rođendan. Čestitao je u poruci tada, naravno. Samo sam mislila da će na tome ostati, zaista nisam očekivala poklone.
Flaša omiljenog crvenog vina i kutija čokoladnih kolačića iz poznate poslastičare… Moj osmeh i upitni pogled su dobili jedno prosto objašnjenje: „Pa slušao sam te.“ Kao i uvek. Tu je bila još jedna kesica i u njoj bordo ogrtač od satena koji prosto klizi kroz prste. Oduševio me! Divila sam se materijalu, detaljima od čipke, toj prelepoj boji…
„Hvala ti! Predivan je stvarno.“ Francuski poljubac za još jedno ’hvala’.
„Nema na čemu, lutko. Idi po čaše.“ Nastavio je. „Dvoumio sam se da li da uzmem ovo ili brus i gaćice. Ali već imaš lepe kompletiće. I radije bih da te vidim golu u satenu i što pre.“ Pa da, kad malo razmislim – video je veći deo mog seksi veša do sad.
„U tom slučaju imam loše vesti…“ Načuljio je uši dok sam sipala vino. „Dobila sam. Neće ti biti baš uzbudljivo veče. Da si sačekao još dva dana...“
„E pa ništa onda, idem ja.“ Teatralno je ustao i pošao, na šta smo se oboje zasmejali.
„Ne brini, dragi, naći ću već načina da ti se zahvalim.“
Zahvaljivanje je zahtevalo nešto veće od kauča, pa smo se brzo preselili u moju spavaću. U ručnom i oralnom delu sam definitivno bila sve bolja. Ipak, jedna mrvica inata me je terala da ga slatko mučim i ne dozvoljavam mu da svrši. Gorela sam od želje, ali moja pičkica je imala samo mali tampon duboko unutra.
Poželeo je da gleda kako se samozadovoljavam kad on nije tu. Redovno je samo čitao, doduše. Pratio je zato radoznalo kako prstićima razdvajam velike i male usmine i drugom rukom prislanjam klitoralni vibrator na pravo mesto. Kako grizem donju usnu i zatvaram oči. Kako sve više širim noge, uvijam se i zamišljam da prodire u mene. A usne i ruke svuda po telu sam stvarno osećala. Lepo je ljubio i još lepše mazio, dobro znao svaki delić moje kože. Cvilela sam i svršila tada uz zube na bradavici.
Ustao je odjednom i onako go – još uvek sa erekcijom – otišao u kupatilo i vratio se sa peškirom. „Diži guzu.“
„Ne, ne, ne možemo…“ Ali ipak sam je podigla, telo ima svoju volju. I gori i dalje. Namestili smo peškir, lakše je nego menjati celu posteljinu.
„Možemo.“ Nastavio je da me ljubi i miluje i spušta ruku nadole. Zaustila sam da se opet pobunim. „Šššš... Znam kako izgleda menstrualna krv. Neće promeniti koliko te želim ovde i sada. Prepusti mi se, znaš da i ti to želiš…“
Jesam se prepustila. To je bilo kao nova dimenzija svlačenja. Osetila sam kako mu prsti zalaze i traže končić. Polako je izvukao tampon iz mene i spustio ga na maramice pored kreveta. Podsetila sam ga da stavi kondom, za svaki slučaj. Podsetnik da ugasi svetlo je već bio previše, ali ipak je i to uradio, odmahujući glavom. Smestio se između mojih nogu, osetila sam glavić na ulazu. „Divna si, malena.“
Prodirao je polako, širio mi pičku svakim milimetrom. Nije bilo razlike u osećaju. Samo dva tela koja se spajaju i pretaču svu strast i energiju jedno u drugo. Moje noge negde gore oko njegovog struka, isprepletane šake, usne na usnama… Nisam brojala koliko puta sam izgubila dah, koliko puta sam ga stezala celim telom. Jebao me brzo pa polako, jebao me jako i do kraja. Jebao me kao da sutra ne postoji. Svršio je glasno, trzao se duboko u meni puneći kondom. Ostali smo tako zagrljeni dok mu se kurac nije potpuno opustio i smirio. Skliznuo je samo malo niže i ostao da leži sa glavom meni na grudima, pokušavajući da smiri disanje. Oboje smo. Češkala sam mu kosu i počela da se kikoćem.
„Znaš, nisam mislila da ću da budem jedna od onih žena što se jebu samo na leđima i sa ugašenim svetlom.“
„Vanredne okolnosti. Mogla si i da nosiš spavaćicu pa da je samo podigneš. I ja da ostanem u džemperu i pokrijem se do dupeta, da ne ozebem.“ Nasmejao se i nastavio da brblja onako sanjivo. „E to bi bio pristojan seks.“
„Ne mogu da zamislim takav život…“
„Zato što nisi takva, svesna si svog tela i svoje seksualnosti. Bićeš žena nekog srećnika jednog dana i nadam se samo da će on biti svestan toga.“
Odjednom mi je postalo teško da dišem… Zašto zvuči kao da zavidiš tom muškarcu? Koji je ko zna gde i ko zna šta radi. Možda i on leži oznojen na nekoj devojci. Nisam naglas to izgovorila, ali malo mi je falilo.
„Stvarno tako misliš?“
„Mislim…“
„A ti? Misliš li da ćeš se ponovo oženiti?“
„Ne…“ Ne mogu reći da me iznenadio odgovor. Apsolutno razumljivo.
„Ej... Zaspaćeš. A slab ti taj jastuk.“ Prerasla sam komplekse zbog B korpe. Ali uvek ću da se šalim na svoj račun.
„Sise su sise...“
„Ma diži se, težak si.“
Ispratila sam ga posle i odmah otišla da se istuširam. Skoro pun bojler vode sam potrošila onako zadubljena u sopstvene misli. Istina je da uopšte nisam razmišljala o nekoj budućnosti. Nisam ni mogla da je zamišljam sa njim, odmah mi je stavio do znanja šta može da mi pruži. Ali nisam je zamišljala ni bez njega. Bilo mi je lepo tako kako je i ništa više mi nije bilo potrebno. Pa… Valjda…
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 22 Maj, 2019
- 3868 pregleda
Hvala lepo