Drvoredi pomorandži i mlin za biber

Doček Nove godine je vreme kad se bude emocije. Još kad se to dešava na nekom interesantnom mestu, negde nesvakidašnje, onda se efekat pojačava. Iznenađenje, koje je najavio još tokom jeseni, je bio put u Antaliju par dana pred Novu godinu i povratak dan pre Božića. Skakutala je oko njega svaki dan od polovine novembra do dva dana pred put da joj kaže o kakvom iznenađenju se radi. Pretila je da će ga ostaviti ako joj ne kaže. Pretila je da će ga izbaciti iz života ako joj ne kaže. Pretila je seksom do iznemoglosti ako joj ne kaže. Pretila je da mu neće dati da jede i pije ako joj ne kaže. Sve te muke stojički je izdržao, jer da joj je rekao, onda iznenađenje ne bi bilo iznenađenje, zar ne?

I tako, sedeli su posle posla za stolom i jeli neku indijsku hranu koju je on spremio. Ona voli ljuto, pa joj on čini ugođaj kuvajući ljuta jela. Jeste da sutra malo kuka, ali dok jede, uživa svim čulima. No, to sad nije bitno. Pijuckajući vino u malim gutljajima i sladeći svoju dragu umesto dezerta posle večere, pitao je onako neobavezno da li bi išla nekad u Antaliju. Kao iz topa je odgovorila da bi, i zaćutala par sekundi. Gledala ga je u neverici razrogačenim očima. Onda je skočila sa stolice i bacila se na njega da ga ljubi ne mareći što su umalo pali sa njegove stolice na niske radijatore uz prozor. Ljubila ga je kao pomahnitala. Poljupci su pljuštali kao aprilska kiša svuda gde bi uspela da stigne u žaru emocija. Kad su se strasti malo smirile, namrštila se i nabacila "ljutitu" facu.

- Baš si obična muška svinja. Što mi nisi ranije rekao?

- Pa onda iznenađenja ne bi bilo.

- Bilo bi, bilo bi, kako ne bi? Imala bih dovoljno vremena da se spremim, odredim šta da ponesem, odaberem garderobu...

- Upravo zato ti i nisam rekao. Ovde i tamo nema Šerpasa pa bih sve to morao ja da cimam.

- Svinjo muška. Skini mi kofer sa ormana.

Ne čekajući da se on digne sa stolice, potrčala je u spavaću sobu gde je bio ogroman, četvorokrilni garderober. Tog njenog čina on se najviše plašio. Za 15 godina veze, prošao je dobru školu kad se radi o putovanjima. "Kako da ne nosim fen? Čime da sušim kosu, pobogu?" "Kako da ne nosim putnu peglu? Neću da budem izgužvana". "Treba mi kozmetika! Ostavi to gde si našao i nemoj mi vaditi stvari iz kofera!" Tako su izgledale pripreme za put. I, naravno, ništa od toga se ne bi koristilo na putu, ali je bilo od izuzetne važnosti poneti sve osim pretis lonca. On bi svaki dan ljubio u dupe onoga ko je patentirao točkiće na koferu.

U poslednje vreme, njihova veza je lagano gubila prvobitni sjaj. Izgubila se strast. Ljubav su vodili u najboljem slučaju jednom u dve nedelje. Niko tu nije krivio nikoga. Prosto, oboje su polako gubili interes za ono drugo. On je nekoliko puta imao bočnu seksualnu vezu, ali nije bio zadovoljan. Jednostavno, to nije to. Švalerka je bila mnogo bolja zamena za masturbiranje uz porniće, no, sama činjenica da je to neka druga, bila je dovoljna da mu se ne diže naročito radosno. Nije imao burmu na ruci jer nisu bili u braku. Ipak, osećao je da nije red imati nešto "sa strane".

Svaki put kad bi mu se pružila prilika da kresne švalerku, osećao je žmarce, bio je uzbuđen i jedva je čekao da se nađu. Tokom seksa mu je bilo dobro, ali je nedostajala komponenta vođenja ljubavi. Ovo je bilo puko pražnjenje jaja. I čim bi sve bilo gotovo, osećao je prazninu i želeo je da se što pre raziđu. Zato je i to razredio, pa su se na kraju raskantali i još je ispao pizda jer nije mogao da se oslobodi svoje drage. U neku ruku, to je bilo tačno. Rastrzan između ljubavi koja se gasila, strasti koje sve manje ima, želje za dragom i švalerisanja koje mu nije donosilo olakšanje i zadovoljstvo, lutao je u mislima ne znajući šta mu je činiti. Dobar deo njegove želje za svojom dragom je bila i navika. Tokom godina stvorili su nešto zajedničko i nije bilo potrebe da se nešto kaže, nagovesti, komentariše... sve su već odavno znali napamet. Čak i kako se treba okrenuti u krevetu da bi neko od njih doživeo orgazam. To je ono najgore što ljudi sebi dozvoljavaju u dugotrajnoj vezi, zajedničkom životu ili braku. Navika je atomska bomba za vezu.

Ni njoj nije bilo ništa lakše. Pitala se u mraku, dok je on hrkao pored nje, da li je voli. Da li ona njega dovoljno voli? Da li njihova veza ima budućnost i kakva je? Šta je učinila pogrešno pa on više ne obraća onoliko pažnje na nju kao pre samo nekoliko godina? Mnogo toga još ju je mučilo dok je bila sama sa svojim mislima. Sumnjala je da postoji neka druga, ali nikada nije naišla ni na jedan dokaz o postojanju te druge. On je ipak suviše oprezan da bi mu se potkrala takva greška. A i sve ređe je bio sa tom drugom tako da je, posle izvesnog vremena, ta opasnost prošla. Ona bi posle posla dugo šetala ulicama ili pored reke lupajući glavu šta tu ne valja. Odbila je ponudu kolege da uđe u vezu sa njim. Kao i njen čovek, i ona je osećala da to nije baš sasvim u redu. Cepala se na dvoje. Jedna polovina je htela promenu, druga je govorila "no, no". I on je često sebe zamišljao kako ima punu slobodu jer više nema nje i može da radi šta hoće. A kad bi se pravio da spava, mislio je o tome da zapravo i može da radi šta hoće ali mu to ne znači dovoljno da bi se razišao od nje.

Presuda je pala. Mora učiniti nešto izuzetno lepo za njih dvoje. Biće to pokušaj da se spase što se spasti može. Ovako više nije išlo. Još krajem oktobra otišao je u turističku agenciju i jednostavno rekao "hoću da sa ženom dočekam Novu godinu u Antaliji". Posle nekoliko dana otišao je da se dogovore oko aranžmana. Zatim je preko interneta ugovorio da ga u Antaliji čeka rent-a-kar na aerodromu. Isto tako, u hotelu će ih čekati njeno omiljeno vino, dve čaše, suve maslinke, halumi sir i tost. Raspitao se o radnim vremenima arheoloških lokaliteta, nacionalnih parkova i nekoliko probranih restorana i kafića. Radio je tri godine baš u Antaliji nešto pre nego što su se upoznali. Pričao joj je o tome ali nikako nisu organizovali odlazak tamo. Te jedan posao, te drugi, te porodične situacije, te ovo, te ono... Vreme je prolazilo, lagano je zaboravljao turski i upadali su u kolotečinu svakodnevice. Odlazili bi na neko more ali nikad na tu stranu. Zbog obaveza, nekoliko puta su išli odvojeno na odmore.

Jedne subote tokom ručka, počela je priča o tome zašto se više ne vole, zašto nema strasti, u čemu je problem? Vrlo mučna priča za sunčani vikend. Insistirala je do besvesti da joj kaže šta ne valja. Čak mu je uzela viljušku iz ruke i rekla: "nećeš jesti dok mi ne kažeš". Oboma je odmah preseo i ručak, i subota, i sunce... Sve im je preselo. Videvši da je vrag odneo šalu, samo je rekao "veruj mi još mesec i po, čeka te iznenađenje. Ne brini, dopašće ti se". Zatim je ustao od stola i izašao iz kuće. Bilo mu je muka i hteo je da povraća. Čuo je kako se za njim otvaraju vrata i njene korake dok trči za njim.

- Kuda si pošao?

-U pizdu materinu! Ne mogu više da pričam da mi nije ništa. Nije mi ništa, ne brini, čeka te iznenađenje. Pusti mi rukav!

- Ako sad odeš, nemoj se vraćati. Jebalo te iznenađenje!

- I neću. Iznenađenje će te sačekati, pa to podeli sa nekim drugim. Aj zdravo.

- Jedi govna, džukelo i pojebi tu drugu, dabogda ti otpao!

Seks im je bio veoma važna stavka u životu pa je ova kletva i te kako imala svoju težinu. Okrenuo se i nestao iza ugla. Ono malo ručka mu se popelo do grla. Ona je utrčala u kuću, porazbijala tanjire i gorko zaplakala. Njihov svet se pretvorio u ruševinu kojoj nema spasa. Nekoliko sati kasnije ušao je u kuću i okliznuo se na ručak koji je bio razliven po pločicama na podu. Srča na sve strane, splačine svuda po trpezariji, čak i po prozoru. Kuća je smrdela na ustajalu hranu. U spavaćoj sobi je svetleo televizor. Izašla je iz sobe naduvenih očiju i dohvatila metlu i đubravnik. Ćutke, uzeo joj je to iz ruku i tiho rekao: "Ja ću. Idi umij se, molim te". Poslušala ga je kao malo dete. Skupljajući krš i brišući patos, razmišljao je koliko je ovo njegova greška, a koliko njena. Zaključio je da je otprilike pola pola. Samo da ostanu zajedno do Nove godine. Te noći su spavali zagrljeni. Ona je tiho jecala, guzom uvaljenom u njegov stomak. On se pravio da spava i gutao knedlu.

Jutro je uvelo sunce u sobu. Još uvek sneni, pogledali su se. Izgledali su kao zombiji jer daj bože da su sastavili par sati sna. Pomazio ju je po glavi i poželeo dobro jutro, a zatim su se poljubili. Kafa, doručak, opet kafa, toalet i odlazak na reku da gledaju u vodu. Reka je odnosila bol i dovodila u red misli. Gotovo da nisu prozborili ni reč. Sedeli su zagrljeni i gledali u vodu koja tiho teče kao večnost. Srca su smirivala ritam, mišići su se opuštali. Graja dece na keju, prolaznici, kučići koji se kupaju ili trče za lopticom, sve to je prolazilo mimo njih. Samo je voda spirala muku. Kasno po podne, počela je kanonada pitanja: "A kakvo je to iznenađenje? A šta će me iznenaditi? Je l' to nešto lepo? Neka stvar? Kupio si nešto? Dobićemo nešto? Kaži, kaži, kažiiiii..." Stvari su se vratile u normalu i postala je uobičajeno dosadna kad nešto hoće da sazna. Ali bolje i to nego da razbija pokućstvo.

U avionu su se držali za ruke. Nije htela da sedne pored prozora, već do prolaza. Naravno da je pola vremena provela navaljena preko njega da bi gledala kroz prozor kuda leti avion. Uopšte nije trebalo sumnjati da će tako biti. Bilo ga je blam da je šljepne po dupetu dok je praktično ležala preko njega blenući kroz ovalno stakalce. "A šta je sad ovo ispod nas? Kuda sada letimo? Koja je ovo planina? Koje je ovo jezero? Koji je ovo grad?..." Nizala su se pitanja jer je uvek bila uzbuđena u avionu, a on je zaista znao mnogo toga. Često je govorila da on zna sve na svetu, čak i koliko je sati na severnom polu, u tački u kojoj se vrti zemljina kugla. A zaista je znao i to.

U Antaliji ih je čekao mali, beli Pežo. Par potpisa na formularima, prepisivanje broja kreditne kartice, i već su se vozili ka hotelu. Njegova Antalija se poprilično promenila, ali opšti pravci su i dalje isti. Zeznuo se kod dva skretanja, pa je ona imala neplanirano razgledanje Antalije u suton.

- Izvini, odakle nam ovaj auto?

- Rent-a-kar. Što pitaš?

- Onako. Kako su znali kad da ga dovezu?

- Pa rezervisao sam ga onlajn.

- A šta je u ovoj zgradi? - bilo je prvo, od nebrojeno mnogo pitanja do hotela.

U hotelu ih je dočekao ljubazni recepcioner koji je, gle čuda, već znao njihova imena i njima ih oslovio. A kako i ne bi kad je to hotel sa pet zvezdica? Dok su predavali pasoše i uzimali ključ od sobe, jedan momčić je već nosio njihove stvari, a drugi je odvezao "Pežojče" na parking. Ona je sve to posmatrala sa neskrivenim divljenjem i prema svom čoveku i prema besprekornom hotelu. Jasno se videlo da je u najmanju ruku oduševljena, ali ne toliko hotelom, autom, poslugom, koliko njenim čovekom koji je sve to organizovao zbog njih dvoje. Po ko zna koji put se potvrdilo da je sposoban, vešt, snažnog duha i spreman da se potrudi. A to je u njoj izazivalo i navalu emocija i leptiriće u stomaku.

Od ulaska u hotel, prestala je da se čudi. Znala je da od tog trenutka sledi samo najbolje i tu nije bilo nikakve diskusije. Njen čovek je ponovo bio onaj stari šmeker, ljubavnik, muško u svakom pogledu. Pa i tih desetak kila oko stomaka ga je činilo samo debljim šmekerom. Vino je teklo niz jezik, a mrak je pao na primorski grad. Veče je bilo sveže, tiho i meko kao pliš. Sa terase se videlo more, par ulica udaljeno od hotela. Grad je šuštao i tihi žamor iz natkriljene bašte dopirao je do njih kao kontrapunkt saobraćaju. U daljini se čula muzika. Suve masline su opojno mirisale i ukusom činile vino slađim. Halumi sir je odmarao nepca od soli i tanina iz vina. Tost se mrvio, ali uopšte se nisu uzbuđivali oko toga. Ušao je u sobu i odmah izašao sa ćebetom koje je prebacio preko njenog stomaka i nogu. Skoro da je pišnula od sreće.

Jutro je bljesnulo kao bomba. Trljali su oči i zevali. Spavali su kao bebe i ubrzo su se gurali oko lavaboa ko će imati više mesta da mlati laktom dok peru zube. To je iz neke druge priče, ali se zadržalo do tada. Posle doručka, seli su u mali, beli Pežo i krenuli u obilazak grada. Pokazivao joj je bitna mesta, bulevare, parkove. Vozili su se pored mora, a potom su zašli u deo grada na uzvišenju. Zima je vreme kada u Antaliji sazrevaju pomorandže. Drvoredi pomorandži duž ulica smenjivali su se sa džakarandama, lovorovim drvetima i raznobojnim cvećem. Palme su rasle ivicom ulica ka moru. Izašli su iz kola i nastavili peške po suncu. Jarko zeleno lišče prošarano narandžastim kuglama činili su gotovo nestvarnu atmosferu. Držali su se za ruke sve dok nisu ušli u prodavnicu opreme za kuhinje. Posle uobičajenog pozdrava na turskom, izgovorio je svoje ime i prodavačica ih je pozvala da sednu i ponudila ih čajem. Druga, mlađa prodavačica je donela kutiju uvijenu u šareni papir i pitala kome da je da. On je rukom pokazao na svoju dragu.

- Za mene? Šta je to?

- Otvori pa vidi.

Počela je da odmotava papir i dalje pitajući šta je to. Kada je podigla poklopac kutije, ukazao se Pežo, drveni mlin za biber. Iz nekog, samo njoj znanog razloga, oduvek je htela da ima takav mlin za biber iako se gotovo uopšte nije bavila kuvanjem. Ali, to joj se dopadalo i htela je da ga ima u kuhinji. On joj je davno poklonio jedan takav, no sudbina je htela da tragično završi u rušilačkom napadu one kobne subote kada je on izašao iz kuće. I to je uspeo da organizuje mejlom, pa ih je mlin čekao zapakovan da se pojave određenog datuma. Pocrvenela je, pustila suzu i poljubila ga. Zatim su otišli na kafu, naravno u osunčanu baštu sa drvetima pomorandži.

Novu godinu su dočekali na jednoj od terasa Kaleičija (stari deo Antalije i tvrđava) sa koje je, nekada davno, topovsko odeljenje branilo tvrđavu sa mora. Odatle se savršeno video velelepni vatromet iznad ravnog Konjaltija (deo Antalije i dugačka plaža). Stajali su zagrljeni među brojnim parovima, uglavnom strancima, koji su se takođe grlili. Pomislio je da su možda i oni došli ovamo na terapiju za brak ili vezu. Ta misao se nije dugo zadržala u njegovoj glavi. Okrenuti licem ka moru, uživali su u pogledu. Sa prvim pucnjima bezbroj raznobojnih zvezda obasjalo je tamno nebo. Ceo Konjalti bi bio crven, zelen, žut, beo... Boje su se ređale u cvetovima i kuglama, u belim slapovima i zvezdama koje su rasle i menjale kolorit. Njih dvoje su gledali igru svetla i oblika iznad grada, a potom su se okrenuli jedno ka drugom. Vatromet je i dalje trajao, neke devojke su cičale i skakutale, pucnji su parali nebo, a za njih dvoje postojali su samo njh dvoje. Lica im behu obasjana svim bojama dok su se dugo ljubili na početku nove veze.

p.s. izvinite, ovaj put nema seksa. Može nekad i ljubavna priča bez gimnastike :)

p.s.s. Da, Pežo zaista pravi drvene mlinove za biber :)

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 24 Maj, 2018
• bgtropic
• 1 glas
• 2414 pregleda