Erotske Priče

- Ostoja, vidi da se polomiš ako možeš, pobogu čoveče...o, ljudi božiji...Njen glas me kida više od ovog stepenika koji mi se zakovao u kičmu. Gde baš sad da izvitlam ovako i gde baš ona da naiđe gore sa sprata...uh, kako boli, sunce ti...razleteli se papiri i fascikle svuda po hodniku, napinjem se da ne zakukam dok se pridižem da pokupim ovaj ovaj haos. Dobro je...bar ne polomih naočare.- I da si se slomio, od bolovanja nema ništa. Da ti bude jasno. Znaš u kakvoj smo gužvi.- Znam, direktorka. M…

Kažu: bolje je da se kaješ zbog nečega što si uradio, nego zbog onoga što nisi. Ko god da je prvi odvalio, garantujem da nije proverio u praksi. To je izgleda ostavio nama glupljima koji smo naseli na foru. I meni među njima. Glupom, očigledno, kao kurac. Da izvinete. Glupom i ludom, da sad sebi samom jedem džigericu svakog trena dok dišem. Nekako je sa zalogajem sve i počelo. Jednim sočnim, prolećnim zalogajem.Blizu ograde u bašti kafane, jedna smokva. Raskošna i olistala. Stajao sam bos pokraj…

Znala je. Čim joj je onaj čudni, bezimeni nemir proradio. Niotkud. Skroz dole gde počinje kičma. Svakog narednog trena se širio, tupo i neumoljivo. Nepoznat i nepozvan. Dovoljno je pametna da zna da ne sluti na dobro. Da ne treba iskušavati sudbinu i tražiti đavola. Sve to je znala. I opet davala sve da utiša huk koji joj je strujao negde duboko kroz stomak. Znala je da mora i želi. Večeras.Koliko joj ovo ogledalo zaviruje u dušu! Kada bi nekako mogla da se spremi za izlazak bez njega. Kada bi n…

Krenem ti ja danas popodne da konačno okitim jelku, jeste da je moglo i ranije, ali ne stižem nikako, čoveče. Ne daju mi neke dve Šveđanke danima da dišem. Prolazile kroz našu malu turističku varoš, pa ih ja naravno smuvao onde kod Krce u kafani. Obe su totalno vrhunske ribe, baš na šta sam navikao i kakve isključivo i krešem. Pošto nikad pre nisu bile tako moćno posedovane, odlepile skroz, štipaju me i svlače sve sa mene, ne daju mi lampione iz kutije da izvadim. Na foru sam ih sad zaključao u…

Jače od jauka i zveketa gvožđa koje udara jedno o drugo. Hladnije od ovog vetra koji šiba s planina i nosi topot uplašenih i razbežanih konja. Jedna suza kreće niz obraz. Ledena i teška. Kliza polako nizbrdo, kao da želi da stigne dole gde se devojačko srce bori da ne iskoči i probije kroz oklop. Umorne i uplašene ruke i dalje čvrsto stežu mač.- Svetlana...gospodarice...gotovo je. Makar za sad. Moramo nazad!Suze joj mute vid iako se bori da ih zaustavi i vrati nazad pod kapke. Pred oči joj stižu…

Valjda nekako kad krene ovo vreme, slađe mi i lepše da čitam vaše priče. Još uvek sam ovde od skora, ali mi se čini kao da sam neke od vas počeo i da upoznajem. Polako, ali meni baš taman kako treba. Kroz vaše priče i reči. Možda i moćnije nego da smo se stvarno negde sreli. I uopšte nije važno da li su istinite ili stignu iz nekog ćoška naših napaljenih duša, ne možeš da napišeš nešto, a da to nije deo tebe. Pa valjda i to dođe neka istina, jebem mu mater.Evo jedna mala istina o meni, da se mal…

­Isidora je nasmejana. Skoro kao i uvek. Uz zavodnički pogled dva smeđa oka, tihi promukli glas kreće sa usana. Neodoljiva. Još od kad je bila srednjoškolka. Davno. Da budemo precizni, pre dvadeset pet godina. Zbog tih očiju i usana urezanih u mozgove mnogih njenih vršnjaka. Zbog predobrog dupeta koje i dan danas sigurno diže kurčeve negde tamo, daleko od Srbije. Zbog toga što je fatalna, bila i ostala, i to dobro zna, Isidora je nasmejana.I zbog tri para očiju koji netremice gledaju u nju. Okam…

- Kažu tu crkvu, u Brezovcu što ste oslikali...samo što sveci ne ustanu sa zidova, bože mi oprosti - krsti se matori, pa zagleda gore u plafon. Hvata za cev od skele, pa još jednom proverava je li pričvršćena i stabilna - Imaćete kod nas puno posla...izbledelo sve.- Preteruju ljudi...ali jeste ispalo dobro. Daću sve od sebe da ovde bude još lepše.- Ako, sinko. I biće sigurno...ako hoćeš, mogu ja da te odbacim do smeštaja? Da ne čekaš oca Lazara, tri sahrane danas ima, biće i umoran sigurno?Mator…

Priznajem. Doduše, hrabar sam tek toliko da priznam ovde, gde me niko ne zna i gde nikog neće biti briga. Možda će i meni biti lakše, ovde nikom ne zapinje da li sam ološ ili svetac. Biće mi lakše ako se pretvaram da ovo što pišem njima, pišem tebi. Jebi ga.Jebi ga. Baš vala. Ako ćemo iskreno, i ti si moju Jelenu ono jednom uhvatio za sisu. Kao slučajno. I dobro, istina, jesmo bili klinci. Verovatno sam indijanac što pamtim i što se sećam. Nije što si je uhvatio, nego što si znao da je bila moja…

- Ja...ja stvarno ne znam otkud to tu...Ko zna koliko sam puta čuo tu rečenicu. Nikad nisu dobre vesti. - Jeste saglasni da uradimo test na narkotike? Znate da upravljanje vozilom pod dejstvom opijata nije dozvoljeno? Još i ovako kasno sa probnom dozvolom...Brkić još jednom baterijsku uperio u preplašeno lice devojčice, ruke skupila i nervozno krši prste, pa zagleda u drugaricu, onamo na mestu suvozača.- Supstanca koja podseća na marihuanu, šefe...imate li još šta u automobilu? Sve luđe vreme st…

O sebi neću previše, osim onoga što je bitno za događaje o kojima pišem. Ja sam tatin sin. To mi je sada lakše da napišem i priznam jer se bližim tridesetoj. Kao tinejdžer, to nisam zapravo kapirao. Sad mi skoro neverovatno, ali tako je. Naravno da sam bio svestan da imam mnogo skupe patike, da za moj računar neki drugi roditelji rade godinu dana i slično. Valjda zbog toga što se nisam razmetao i kurčio previše, nemam pojma. Nikad sebe nisam doživljavao drugačijim od ekipe koja je bila oko mene,…