Proždiranje
Kažu: bolje je da se kaješ zbog nečega što si uradio, nego zbog onoga što nisi. Ko god da je prvi odvalio, garantujem da nije proverio u praksi. To je izgleda ostavio nama glupljima koji smo naseli na foru. I meni među njima. Glupom, očigledno, kao kurac. Da izvinete. Glupom i ludom, da sad sebi samom jedem džigericu svakog trena dok dišem. Nekako je sa zalogajem sve i počelo. Jednim sočnim, prolećnim zalogajem.
Blizu ograde u bašti kafane, jedna smokva. Raskošna i olistala. Stajao sam bos pokraj nje te majske večeri. Ništa mi ne prija kao kad bosonog stanem u travu, makar na sekund. Sunce tek zašlo za brda, i dalje rumeni preko neba. Vedro, konačno. Tek par dana spojilo bez kiše. Kad god nemamo previše gostiju, iskradem se iz kuhinje pa dam sebi neki minut mira i predaha. Baš tu kod smokve. Zagledam preko puta, tamo imamo baštu koju širim svake godine. Em sam posadio vremenom sve moguće začine i povrće, em sam sebi našao nešto čime utišam i olakšam muku. A i vole ljudi, da ti kažem. Sedneš za sto, baciš pogled i vidiš odakle ti je ubrano za salatu. Kao da si u svojoj kući, takoreći. Valjda nam i zbog toga celog veka svraćaju baš fini ljudi. Iako smo kafana, nekako ovde dođeš ako ti treba kutak za mir i vrhunski zalogaj. Da ne bude da se hvalim, jelovnik nam nije prebogat, ali šta god da ti spremim, bolje nisi okusio. Garantujem glavom.
Nisam ni čuo kad mi je ušetala. Kroz listove smokvi polako mi promiče figura, sporim korakom gazi onamo ka vratima. Sama. Braon kožna jaknica i duga plava kosa po njoj. Neku fasciklu steže prekrštenim rukama, zastaje i zagleda nešto, pa otvara vrata. Sad mi smešno kad se setim, prvo sam pomislio da je neka nova inspektorka. Pogrbio se onde pod smokvom, tačno kao da se krijem od nekoga, daleko bilo. Za sve ove godine u kafani, teško da se par puta desilo da sama ženska navrati. Pogotovo nepoznata.
"Ljubo, tražen si. Došla devojka da vidi za posao."
Viri na vrata konobar Boban, a ova mala proviruje tamo iza njegovih leđa. Ja kao neka smlata nazuvam krokodilke na brzinu i pritežem kecelju, pa krećem ka vratima. Laknulo mi odjednom, a tek posle par koraka se čudim samom sebi kako sam i zaboravio da smo stavili oglas.
I dalje nervozno levicom steže onu fasciklu preko grudi. Pruža ruku i ljubazno klima glavom. Jelena. Nudim je da sednemo za slobodan sto, onamo do prozora. Kancelariju nemam, ipak je ovo samo kafana. Tapkaju joj nokti sitno o stolnjak, smiruju se u trenu tek kad je videla da gledam u njih.
"Pisalo je da može i neko bez iskustva, pa sam, eto, rešila da se javim...iako...mislim, ja baš volim i znam po kuhinji", nervozni osmejak, pa tišina. Čeka valjda da sad ja pitam nešto, nema pojma mučenica da je i meni ovo prvi razgovor za posao. Cela ekipa mi je tu od prvog dana i svi smo u ovo krenuli zajedno. Ako se nečim u životu ponosim, to bi bilo to. Još koju godinu, pa će moj dobri Boban odavde i u penziju da ode.
"Meni pre svega treba pomoćnik. Tako da nije strašno ako nisi radila u kuhinji nikad. Ali, posla ima, hvala bogu. Mora da se radi nekad baš. I igranja nema."
Sabiram po glavi da nisam nekako zvučao prestrogo, a Jelena otvara polako onu njenu fasciklu.
"Verovatno vam diploma moja ne znači ništa...ali, ipak sam ponela."
Učiteljica. Ej. Jebem te, državo. Umalo da joj kažem da me sramota, srećom te se zaustavih u zadnji tren. Kao da joj nije dovoljno neprijatno i napeto i bez toga. Mada je sigurno prepoznala nelagodu u mom pogledu, zbunio sam se i zaćutao ponovo.
"Ako mogu da vam pokažem ovo, bitnije je sigurno od te diplome...", oprezno mi okreće ekran telefona, pa lista polako slike na njemu. Pogača. Pa neke šnicle i voćna salata u sladoledu.
"Moje su fotografije, da ne mislite da sam skinula odnekle", zagleda me kao u sudiju nekog dok joj palac dovlači sledeću sliku na ekran.
"Dobro, ovo je sok od zove, to mislim da vam ne znači ništa. Nego moj je, pa sam slikala...to i ledene kocke. Od pre neki dan."
Ma samo sam pogledao Bobana onamo za šankom. Kad znaš nekog ceo vek. Samo se osmehuje i onako krakat pruža ruku ka vitrini. Izvlači tacnu sa koje se cakle, pa u dva koraka stiže pred nas.
"Ja ih pravim s jagodama. Mnogo je dobro uz ovu čokoladu na vrhu, to nam je najtraženiji dezert. Doduše, imamo ih samo tri."
Možda se i presekla na sekund i pomislila da je nešto provociram, ali je valjda videla da se i Boban i ja osmehujemo. Klimam glavom, da je ohrabrim da konačno zabode kašičicu u sočni fil i proba. Pažljivo uzima parče kolača i prinosi usnama. Tek sad kontam da se nije ni našminkala. Nije joj ni potrebno, ako ćemo pravo. Lepa devojka. Zatvara smeđe oči na čas dok usnama skida sve sa kašičice. Jagode joj farbaju usne. Tad. Taj sekund. Da sam pogledao negde u stranu ili nekako propustio taj zalogaj. Nežnu kožu na vratu i tanki lančić oko njega. Možda bi sve ispalo drugačije. Jebi ga.
Samo je prasnula u smeh, zatalasala plavom kosom i nekako dlanom pokušala da primiri usne koje se bore i sa smehom i sa kolačem, pre nego što će najsimpatičnije na svetu da izgovori:
"Joj, izvinite...lep vam je kolač, ali moj je bolji. Prilično."
I dalje joj smešno, a spustila pogled i vrti glavom, kao da ne veruje šta je izgovorila. Već joj obrazi porumeneli skroz. Opet se Boban i ja zagledamo dok se Jelena polako obuzdava i sad kao postiđeno dete kad čeka grdnju. Sklopila šake preko one fascikle i gleda negde kroz nju. Vrti kašičicu po nervoznim prstima, pa odjednom spusta na tacnu. Boban mi još jednom diskretno klima glavom i stiska usne u osmeh.
"Koleginice...ako odgovara, da probamo od sutra u podne? I ovih dana da vidimo za sanitarnu knjižicu."
Zbunila se skroz. Jedva mi nekako pogodila pruženi dlan, pridiže se sa stolice, pa se sva ubrzala:
"Joj, hvala, hvala vam puno...mnogo mi znači! I ne zamerite, molim vas...tremu sam strašnu imala, evo i sad..."
Drhti, stvarno. Drthi joj dlan u mom. Topao i nežan.
To je bio taj prvi susret. Prvi dodir i zalogaj. Kasnije, kada sam već zagrizao previše, motalo mi se po glavi ono o Adamu i Evi. Ne znam ko je tada uzeo prvi, ali dok žalim i osuđujem sebe, ubeđujem se da me je koštao skoro koliko i njih.
Već sledećeg dana kad je došla na probu, videlo se da Boban i ja nismo ništa pogrešili u proceni. Valjda joj bilo važno da popravi utisak zbog onog što se slatko ismejala mojim ledenim kockama. Prvih dana je bila sva ozbiljna i tiha. Tek poneko pitanjce i viruckanje preko mog ramena da snimi kako špikujem teletinu. I meni je, doduše, trebalo malo da se priviknem. Evo tri godine sam u kuhinji solo. Navikne čovek nekako i skoro da ti smeta kad je još neko tu. Ona je bila toliko prijatna i mila, da sam ćutao i ustručavao se da joj ispravljam neke sitne greščice. Pokazivao sam joj cake koje pokupiš u kuhinji tokom godina, pa joj onda kao usput objašnjavao zašto se nešto radi ovako, a ne onako. Šta god da sam joj jednom rekao, sledeći put bi uradila sama, besprekorno. Toliko se dobro uklopila da ni Zlata nije mogla da joj nađe manu. Zlata je stara garda. Ljudina od žene, vredna i neumorna. I konobarica i čistačica i šta god hoćeš. Nekad kad zatrajemo sa stalnim gostima, ume Zlata i da zapeva, onako na suvo. Dovoljno da te baci u merak. Samo ima baš oštar jezik i ako te ona javno pohvali, znaj da si jedan u hiljadu. A sa Jelenom...kroz samo nedelju ili dve, kao da ju je rodila. Zbližile se i stalno u prolazu zbijaju šalu ili joj Zlata prepričava anegdote iz kafane.
"Mnogo ti je zgodan momak, lepotice! Da mu kažeš da te ženi pod hitno, jesi čula?", briska Zlata po šanku i pozdravlja Jelenu koja upravo stiže u smenu. Kroz staklo vidim kako sivi auto polako izlazi iz sokaka.
"Hvala, teta Zlato. Baš danas nam tačno četiri godine!"
"Danas ti leže i prva plata, Jelo. Nemoj sve u jednoj kafani da potrošite", čujem kako joj Boban dobacuje, a pogled mi i dalje bije negde kroz staklo.
Tu noć mi kuhinja zamirisala kao nikad. Kao prvi put da sam u njoj. Možda što to veče nije bilo gužve, pa smo se usudili da zamenimo uloge. Kao prvi put da vadim one moje lepinjice iz furune, igraju i trepere dok mi sa njih stiže vrelina u nozdrve. Možda što sam, onako u šali, skinuo svoju kecelju i dao njoj. Što sam gledao kako je njeni prsti zatežu oko struka. I što mi se pogled, nekako prvi put za tih mesec dana, zadržao malo ispod tih prstiju. Umalo svoje da izgorim. Zagledan u utegnutu guzicu dok se nova šefica kuhinje nažinje napred na pult. Lepi mi se i gori po jagodicama, a oči i dalje zapele da još jednom uhvate onaj tren kad guzovi stisnu jedan o drugi. Kad ispravi leđa i zvekne čekićem po mesu, pa tačno vidiš kako joj drhtaj stiže nizbrdo niz butine. Zgodna je. Zgodna je bila i prvog dana kad mi je ušla u kafanu, ali mi nekako prvi put šaraju oči po njoj onako kako ne treba i ne dolikuje. Spustaj taj pleh, crni Ljubomire! Izgorećeš ceo, jebem te blesavog! Sikćem kroz zube, grizem usnu iz sve snage. Zveči pleh po pultu, matora budala cupka na prstima da ne zakuka koliko mu bride prsti.
"Ljubo...šta bi? Šta bi?"
Ne bi ništa, lepoto. Matori, umorni mučenik valjda zaboravio da postoje i lepe stvari u životu, a večeras se iznenada namestilo malo prilike da omiriše i pogleda kako nije odavno. Samo što je zaboravio da je mator i umoran.
"Pa mogla sam ja...peče mnogo?"
Ne odgovaram. Em ne mogu, jer još duvam u prste, em me sramota.
Prija. Mokra krpa preko jagodica. Stiskaju me i hlade Jelini prsti kroz nju. Ispao joj plavi pramen iz marame, pa joj njiše preko nosića dok zabrinuto gleda u moje šake, kao da mi vida neku ranu sa bojnog polja.
Ima me, brate. Krupan i visok od deteta. U godinama koje nosim na grbači nakupilo se dovoljno za tri života. A sad drhtim. Kao balavac. Kao da sam pero. Kad je svukla krpu i prešla prstom preko mojih, knedla mi gurnula i zapela za grlo. Kao za inat baš onde gde biju Jelenine oči. Znala je tad. Znali smo oboje.
Ostatak večeri u tišini, leđima okrenuti jedno od drugog. Čuješ samo kako nož cakće po dasci i kako cvrči i ključa Jelina prva špikovana teletina. Miriše na Raj. Sto puta krećem da izustim nešto, pa odustanem i tražim sebi nekog posla dalje od nje. Nema satare dovoljno velike da preseče ovo u vazduhu između nas.
Smeh. Onaj njen, iznenadan i glasan, onako iz duše. Taman kad su mi prsti malo oživeli i kad sam dohvatio da brišem neki escajg.
"Čika Ljubo...ako ćemo od sad ovako, ja da ne dolazim sutra. Baš nema potrebe. A i da virnete kako vam ovo meso izgleda?"
Tačno je rođena za učiteljicu. Ja čučim i pakujem neke vangle u fioku, a ona se naslonila guzicom na pult, pa kao nekog ponavljača da je uhvatila u neznanju. Gleda me sa visine, a ja ne mogu dovoljno da se skupim i sakrijem. Ustaj, Ljubomire. Ustaj, sunce te jebalo ili crkni tu na pločicama.
Ne moraš ni da probaš. Dovoljno ti da vidiš kako se cakli i preliva sos po vrelom parčetu. Ma samo da bocneš i topi se. Gledam u porciju, skupljam snagu i obraz da okrenem glavu ka Jeleni koja ćutke stoji do mene. Znam da me gleda.
"Pričala mi je teta Zlata...samo nemojte da je grdite. Za vašu ženu..."
Oči u oči. Sva sramota i neprijatnost mi nestali za tren kad je izgovorila i kad mi je pomenula moju Danku. Skoro da joj strah vidim u pogledu. Ovaj put knedla u njenom grlu. Treptaj.
"I moj tata je negovao mamu godinama...pa na kraju premladi odoše. Oboje."
Gleda me, nikad joj oči krupnije nisam video, čini mi se. Težak izdah iz grudi, pa tiho, skoro kao da se uopšte i ne obraća meni:
"On...on je posle nje samo bio tu. Postojao. Kao stvar. Kao senka. Ni sestra ni ja nismo mogle ništa. Samo se ugasio...a trebao je i sebi i nama."
"Hoće li ta teletina, ili da ja pevam ljudima da ih zamajavam?"
Sreća te još puši sa ovog mesa, pa i Jeli i meni lakše da skrijemo suze od Zlate koja kao džambas gazi ka nama. Zagleda u mene i nju na čas, pa u porciju na pultu.
"Ljubomire? Ti čoveče, od sad samo luk da seckaš, gle kako je spremila! Srce Zlatino...", hvala bogu te je naišla, teraju nam njene reči osmeh na lica. Štipka Jelu za obraz, hvata klopu pa u okretu kreće nazad. Kao dva deteta, smejuljimo se i vrtimo glavama dok Zlata tiho pevuši i nestaje iza vrata.
Opet tišina, samo sad drugačija nego ona prošla.
"Jelena...da kreneš ti polako? Dovoljno je bilo za večeras. Svega. A i taman ranije da stigneš u provod. I još jednom, srećna godišnjica tebi i dečku."
Skoro se ljutnula na moje reči, ili mi bar tako deluje. Nakreće lice pa me opet gleda pravo u oči. I dalje joj plavi pramen njiše po obrazu. Kreću joj ruke iza leđa, petlja i raskopčava kecelju polako.
"I da, svaka ti čast...odlična si."
U uglovima usana kreće stidljivi osmeh. Gura mi zgužvanu kecelju na grudi. Podigla obrvu i u pola glasa, ali odlučno i mangupski:
"Odlična, za šta?"
Prevali, Ljubomire. Prevali preko usta, makar večeras gorela kafana. Nema nazad.
"Za svašta."
U isti mah dok izgovaram, šaka mi kreće ka njenom pramičku. Mučeni prsti mi još bride dok ga sklanjaju u stranu. Zajedno hvatamo vazduh. Kratko i očajnički, kao da nam je zadnji. Šake joj i dalje na mojim grudima, stežu čvršće. Milujem joj lice, topla joj koža i sve toplija kako mi prsti stižu na njen vrat. Okreće glavu tamo ka vratima, pa brzo vraća pogled na mene. Taman da mi se ceo dlan zavuče u njenu kosu i izmami tihi jecaj. Oboje u grču koji nam ne da ni da se primaknemo, ni da se razdvojimo. Ne znamo kud. Ne znamo kako da stanemo. Znamo da ne smemo da počnemo.
Kecelja mi se kotrlja niz telo i pada na pločice. Jeline ruke mi zgrabile košulju. Čupaju i vuku dok se moje i dalje bore da ne siđu niže niz zgodno telo i zgrabe bokove koji samo što nisu stigli nazad na pult. Bacam i ja pogled ka vratima, mahnit i brz, pa usnama krećem ka njenim. Spremne, a nervozne. Kao i moje. Pronalaze se i spajaju na samo jedan tren. Razdvajamo ih tek da možemo da se pogledamo u oči još jednom. I iz njenih i mojih ponovo kreće. Teška i najteža suza. Krupna i sjajna, cakli joj polako niz obraz. Drhtimo i dišemo jedno u drugo. Dve knedle u grlima. Stegle nas i hoće da nas satru. Znamo oboje da osećamo isto, iako ćutimo. Ne znam čuje li koliko mi bije u grudima, čini mi se da će dušu da mi smrvi.
"Kući...odmah. Odmah, Jelo."
Sledećeg jutra, kao i svakog mog jutra već godinama, čekao sam da me puste kod Danke. Ovoga puta, doduše, bez sekunde sna. Celu noć sam ostao u kafani. Presedeo onde pod smokvom do zore. Napunio pet piksli i skrcao tri Bromazepama. Uzalud. Kažu da se čovek navikne na sve. I dalje svaki put kad sednem za volan i krenem ovamo hoću da crknem što bar ne može da mi bude kući. Otkako joj je bolest uzela i vid, nisam imao kud. Tešim se da je makar na najboljem mestu koje je moglo da se nađe, a da mi je blizu.
Ponekad kad joj dođem, skoro da ne progovaramo. U tišini je milujem, naslonim joj glavu na grudi i dišemo kao jedno. Ponekad je suviše slaba i zamori je čak i par rečenica. Lepa moja Danka. Tog jutra i ona i ja smo imali snage samo da žmurimo, znajući da smo jedno do drugog. Nije mi se ustajalo ni kretalo nigde. Tek kad je ušla sestra i najavila da stiže neka devojka da joj uradi frizuru, pridigao sam izmučeno čelo. Kao i uvek, kao i dok smo bili tandem u kuhinji naše kafane, Danka je držala do sebe. Pomislio bi čovek da je neka glumica kad bi je sreo na ulici. Dvadeset osam prelepih godina. Svaki dan i svaku noć mi bila jedina, najlepša i najbolja.
Uvek kad treba da krenem od nje, stenčuga u stomaku. Čvor mi se veže neki, jedva vazduh mogu da povučem. Valjda negde iz podsvesti mi nešto zasluti da je možda zadnji put. Pa se na blic vratim i poljubim je još jednom u kosu. Raspadnem se, a ubeđujem se da sam srećnik ako sutra budem mogao opet. Šta ćeš. Onda kad stignem onamo u kafanu, satara u ruku i udri. Znaju svi. Ne pitaju i ne pričaju ništa. Samo se sklone i puste me da bar malo jada izbacim iz duše.
Tog dana, pred baštom me čekala Jelena. Nekako sam znao da će doći ranije, mnogo pre nego što otvaramo. Ovako sjebanom i već umornom mi izvukla osmeh, mada verovatno najjadniji koji sam u životu stavio na lice. Pustila kosu, dugačka siva haljina na kopčanje i patike. Kao da je pošla u šetnju po parku, a ne na smenu u kafanu.
"Svratila sam ranije, da vidimo šta ćemo. Nisam htela preko telefona."
Otključavam nekako, drkam onim ključevima po bravi, valjda me stiže i umor i sve. Ne da mi se ni da joj odgovaram.
"Ja bih volela da ostanem ovde...a i znači mi", prati me oprezno dok konačno ulazimo unutra, "ako se vi slažete...kao da ništa sinoć nije bilo. Bar da probamo."
Jedva sam dočekao da spustim dupe u stolicu i oslonim čelo na dlan.
"Mnogo loše izgledate, Ljubo."
"Šta god da bude, bar nemoj više da mi persiraš. I hvala ti baš. Ti...ti izgledaš kao san."
Zagleda me sa visine, ponovo onaj njen prosvetarski pogled. Nagla glavu i zaviruje ka meni, kosa joj se rasula do laktova. Jedan korak i skoro da mi pupkom dodiruje lice.
"Samo si mi ti falila u životu, Jelo", više za sebe, ispuštam iz duše.
"I vi meni. Mislim, ti...Ljubomire."
Tanka joj haljina, tanka kao da je od paučine. Mazi me meki pamuk po čelu. Prišla mi taman toliko da sluđenoj glavi pruži oslonac i predah. Dovoljno da više ne znam da slučajno nisam zaspao i sanjam. Osećam kroz haljinu kako joj miriše koža. Kako se ježi dok jače oslanjam lice u nju. Prsti joj se sklapaju na mom potiljku. Blago pritiskaju, teše i hrabre me da mi i usta i brada stignu napred. Pod pupak. Puštam iz pluća i ono malo što mi je u njima. Jelin jedva čujni jauk. Povija leđa unazad, prosto me zove da rukama dođem na njen struk.
"Kako prsti jutros?"
"Onako...bolje nego glava sigurno..."
Širim šake da dirnem i osetim što više. Prstima penjem uzbrdo po bokovima. Pruža Jelena još jedan mali korak da mi stigne između kolena, a glavu mi i dalje pritiska u stomak. Osećam po čelu kako me grebucka dugmad haljine, sve dublje i jače diše. Rve mi se lice sa njenim stomakom. Guraju se i trljaju jedno o drugo.
"Je l' imamo vremena...Ljubo..Ljubo?!"
Od svih pitanja, učiteljica ispalila najteže, iz prve.
"Ne znam, Jelo...ne znam. Ne zna niko..."
Krijem se od nje, guram nos kroz procep između dva dugmeta, miris kože mi širi nozdrve i ne znam ni da me pitaš koliko su dva i dva. Buncam već. Balavim po haljini, ruke mi čas izdaje snaga, čas navaljuju nizbrdo niz njena leđa. Pridiže se na prste, da joj što pre guzovi stignu pod moje dlanove. Stiskam. Hučim u nju. Sočno i toplo mi svuda po prstima od guzice koja mi se sama nabija na šake. Hoću da je ližem. Da zakopam zube u nju. Čupka mi kosu kad god je stisnem svom preostalom snagom i jaukne na sav glas. Škripi stolica poda mnom dok pribijam Jelenu još jače na sebe. Podigao bih je i prebacio preko ramena, da je nosim onamo u kuhinju. Samo me noge ne slušaju i nemaju snage. Jedva sam sebe dižem iz stolice. Hvataju me plavi pramenovi svuda po rukama dok tražim njeno lice i usne. Otkopčavam prvo dugme. Pomaže i ona, juri prstima nizbrdo i mnogo spretnije od mene otvara haljinu skoro do kraja. Beli brus i lančić upleteni i zarobljeni njenom kosom, sklanjam i zabacujem sve što mogu, da prstima stignem na nju i najzad je osetim. Delimo usne i dah. Tek što sam joj uzeo jezik, a svisnuo bih od slasti i bure koja mi zahuktava u grudima. Razgrćem haljinu još malo, palčevima svlačim brus naniže.
"Male su...", dahće mi tiho pravo u usta, gleda me kako pogledom nišanim dva slatka zalogaja, već narasla i spremna. Stiskam. Stiskam kao da bih dušu da joj iscedim na bradavice pre nego što mi usta krenu nizbrdo. Cela. Odjednom, u cugu. Topla i čvrsta sisa zarobljena u mojim ustima, duvam i ližem je u krug. Uzmičem i puštam je na slobodu tek toliko da mi pred usne naleti nabubreli vrh. Ljubim ga i ližem, pa krećem na drugi. Kosu, lančić. Sve pred sobom. Gutam i cmačem. Vrti Jela glavom, zabacuje je nazad i prepušta sisice mojim dodirima, ščepao sam ih obe i sladim se svakim milimetrom. Nekako širim noge da se ne preturimo oboje, gutam je tako da joj se đonovi skoro odvajaju od poda. Obavila mi ruke oko vrata, celom težinom se predala, a meni opet noge drhte i posustaju. Odvajam nekako usne od nje. Vazduha mi treba. Još. Zinuo i uvlačim ponovo i ponovo, hvatam je za bokove i odvajam malko od sebe ne bih li se povratio što pre. Pogledom joj pokazujem ka kuhinji. Oboje teturamo pored šanka, nabadamo kroz hodnik kao da smo na brodu koji je upao u oluju. Nekako Jelena raskopčava i poslednju dugmad na haljini, pa konačno može da zakorači kako treba. Ja korak iza nje stružem dlanom po zidu da se nekako dogegam do nje.
Ne vredi. Još možda par koraka pravim, taman dovoljnih da uletim u kuhinju, a onda mi kolena stižu na pločice. Korak ispred mene, Jela se okrenula i kao da me vabi da puzim ka njoj. Ovako raskopčana, stala i podbočila se. Namestila šake na bokove i razgrnula haljinu, vitke noge kao salivene. Mokri i polizani krajevi kose joj se polepili svuda po grudima, ustanca širom otvorena. Sigurno je scena. Sigurno je prizor da matori grmalj struže kolenima po podu dok mu šefica kuhinje nudi najslađi zalogaj, samo ako stigne do njega. Spustam dlan na njenu patiku. Nekako se dovlačim do cilja. Znoj mi tapka sa čela po pločicama dok podižem glavu. Pred očima mi beli trougao od pamuka, skoro da vidim blago i plen što se krije iza njega. Čini mi se da odjednom vidim svaku tačkicu i končić, svaku poru na belim butinama uz koje se pentram dlanovima. Nemoj, Jelo...nemoj nazad. Ne mogu da te jurim ovakav. Klizam noktima po njoj dok ona korača polako u rikverc, da se zavali dupetom na pult. Ljubim joj zglobove. Hvatam i podižem nežne listove da ih lakše probam i okusim. Dajem im sve što imam. Usne mi sve suvlje, drthe po njenoj koži. Ne odustaju, iako u meni nema više ni kap da podmažem sebi put uzbrdo. Sve što sam imao cakli se i razmazuje po njenim sisicama po kojima joj sad igraju prsti. Spustila glavu skroz na pult, stiska se i mazi dok čeka da stignem.
Svom snagom grabi za ivicu pulta. Umalo da mi se njeni listovi otmu iz šaka. Tu sam, Jeko. Tu, baš tu gde mi daješ kap da me spasi u zadnji čas. Kroz pamuk te pijem, lepoto lepa! Sve bih odjednom. Samo da mogu. Ceo nabubreli slatkiš koji još jače kvasi gaćice. Da mogu, zario bih zubima u tebe i sladio se dok se ne raspuknem! Zubi i prsti svlače i vuku, guzovi već zalepljeni za pult. Pridiže ih Jela, pomaže koliko može, a već drhti i brunda iz nje. Huči pravo u plafon, opet spustila glavu, zakovala prste u moju. Usporava poludele usne, drži me šefica na odstojanju i daje mi šansu da uhvatim vazduh. Daje mi tren da se makar malo urazumim, da je ovako željan i lud ne rastrgnem. Uzalud. Kao neko podivljalo pseto, na sve četiri, isplažen i zadihan, krećem napred.
Pravo napred. U sočnu brazdu oko koje se nadulo i natopilo meso. Otvaram čeljust koliko mogu, hvatam je celu među usne. Kidaju Jelini nokti po temenu, zabijaju jako, a još jači vrisak puca i odzvanja kroz kuhinju. Gladan sam, Jelo! Gladan i sit svega, lud! Besan i lud! Jedva nekako te štedim, srećo. Guram jezikom pred zube da te ne prožderem i pokidam. Uvlačim se u nju i sočno kupim i guram vrhom. Stiže mi niz jezik ono što nisam okusio predugo. Slast mi se razliva po ustima, gutam i nabijam njušku jače na nju. Lepim se za dlačice, mokre i tanke. Golicaju. Pale i izluđuju. Donjom usnom stižem na malenu poslasticu, skrivenu i zgrčenu. Treperi. Igra mi po usni. Klizaju mi znojavi dlanovi po pločicama, kreću gore uz pult da još bolje nameste Jecino dupence. Guram joj kolena na grudi. Uspravljam se nekako da sebi olakšam gozbu.
Kako me je samo stisla butinama. Prži mi po ušima od vatre, usijala joj se koža, trlja je o mene kao da će to da je spasi i pomogne. Nema spasa, ni meni ni njoj. Zajedno gorimo i cvilimo od slasti, po jeziku me udaraju trzaji, duboki i dugi. Plači, Jelo. Plači, slobodno. Hoće nas suze u ovoj kuhinji, lutko lepa. Nek bar budu suze slasti. Neka kaplju. Pokupiću svaku. Pokupiću i polizaću sve što mi spremiš i daš! Slađe i lepše neće kapati nigde i nikad! Samo da...samo da mi malo srce uspori i smiri...Jelena...
Grč za grčem. Stiska i mrvi. Pipam na slepo ne bih li se pridržao za bilo šta. Propada mi šaka kroz vazduh, kao da sam se sav pretvorio u testo. Kliza mi jezik u nju, a kolena stružu u rikverc. Mozak u mrak.
"Ljupče...samo da znaš: ako pandrkneš, ja ti baštu ne zalivam. Pa ti vidi da l' ti se isplati, jebi ga."
Bobanov glas i smeh čujem čas sa leve, čas sa desne strane. Provlači mi se i leluja kroz glavu. Kapci na tren kreću gore. Tek iz drugog ili trećeg puta uspevam da otvorim oči.
"Sreća te je Jelena naišla ranije. Zatekla te onamo u kuhinji, presekli smo se živi, čoveče. Zamisli da Hitna nije htela da izađe, pička li im materina."
Ventilator na plafonu vrti lagano. Pod njim Boban i Jela, nadvili se nada mnom i zagledaju se. Pipam levicom i pod dlanom osećam dobro poznat debeli štof troseda. Kući sam. Kući sam?
"Biće dobro...samo ste glavu negde udarili baš. Verovatno onde kod pulta. Dali su vam infuziju gore u bolnici, niste hteli da ostanete za živu glavu. Je l' se stvarno ne sećate?"
Još mi mozak nije proradio kako treba, slušam i razumem, samo mi njen glas čas kao šapat, čas bubnji po lobanji.
"Ne, bre...pojma nemam. Sećam se samo da...beše ja ti rekoh da mi ne persiraš...ili sam to sanjao?
"Ma nije važno, čika Ljubo...evo krema za hematome na stolu. Namazali smo već jednom."
Pipkam prstima polako po čelu. Nad levom obrvom ozbiljna čvoruga. Masna i vruća. Boli čim pipneš.
"Ne dirajte sad...nek upije", sklanja mi ruku Jelena sa čela. Nežni pogled. Blagi dodir po mom ramenu. Haljina na dugmiće. Jebote, Ljubomire!
"Zatvorili smo kafanu za danas, da znaš. Da te ubeđujem neću...znam kakav si. Ali, uzmi brate bar dva dana slobodno", skroz ozbiljan, Boban širi ručerde na sred sobe, pa se okreće ka Jeli, "ionako sad ima ko da te odmeni, i to ljudski."
Ne znam koliko sam ležao i blenuo u ventilator. Sam i u tišini. Mislim da mrdnuo nisam sve dok nisam čuo kako škljocaju ulazna vrata. Dok sam stigao da se pridignem, već je zakoračila u dnevnu sobu. Kosa vezana u rep, zelena trenerka i pune ruke kesa.
"Kafana je zatvorena, ali radimo dostavu...do daljnjeg."
Magupski se smeška, spusta kese na sto pa se primiče i zagleda u čvorugu. Kao neka stroga doktorka se ispravlja odjednom, pa se odmiče da me ošacuje celog.
"Jelena, bre...jesi li ti stvarna? Sad da me pitaš...ja stvarno ne bih znao. Ne bih, svega mi."
Vrti glavom i cokće, okreće se tamo ka kesama, pa žurno prebira po njima.
"Jeste, ja ne postojim, ne znam samo ko li je spremio ove ledene kocke. Žurila sam da se slučajno ne otope. Da probaš sad odmah, hoćeš?"
Pita me očigledno onako uzgred, već zahvatila kašikom, pa mi je primiče. Kao da sam beba, otvaram usta i čekam.
"Au...Jeko..."
Sjaje joj okice, sva ponosna gleda kako žvaćem i klimam glavom. Izgledaju kao najbičnije ledene kocke, samo neki fil sočan i lagan, klizi mi niz grlo i već mi od jednog zalogaja bolje. Ne mogu još da osetim šta je ubacila da su ovoliko dobre.
"Au, nego šta", seda pored mene, pa mi nudi još.
"Nije da nisi zaslužio. Životinjo."
Zakočila me u pola zalogaja. Smejulji se onako kako samo ona zna, samo čekam da prasne u smeh. Dok je nemo gledam sa kolačem na pola grla, Jela se sladi svojom majstorijom, pa vrti kašičicom kao dirigent palicom i tek na tren šmeka da li sam konačno došao sebi. Onda odjednom mrgodi obrve, pa mi se unosi u lice.
"Mnogo sam se uplašila kad si pao, bre. Zamisli da mi umreš...dole."
Smeh. Puca soba odjednom. Puca i meni mozak od Jelene koja se zacenula, klati se napred nazad na trosedu i stišava se tek kad je videla da sam se uhvatio za glavu i namrštio.
"Izvini, molim te...samo ne možeš da veruješ...joj, bože", diže ruke u znak izvinjenja, pa sad malko tiše, "baš kad si se srušio...baš tad sam, znaš...svršavala."
Dve duše, namučene, lude i prelude. Smeju se svim srcem, jedna do druge na trosedu. Mlati ventilator iznad njih, nedovoljno da kolači na stolu ne počnu da se tope. Ne bi ni došli na red od poljubaca i smeha. Upozoravam je da ima posla sa ranjenikom. Da mi već zuji u ušima čim mi se smetila u krilo. Ona mi se uvalila pod bradu, šapuće mi da ne brinem ništa jer su mi dali infuziju, pa ću valjda da preteknem. Mazi me licem i trlja polako, a dupencetom stiska i meša da mi se cela soba polako okreće pred očima. Kakav dan, crni Ljubomire. Čvoruga na čelu i čvoruga pod šlicem. Raste i gura pod plesom Jecinih guzova. Uvija se i raste polako, oseća to i ona, pa sve sporije i teže pritiska po njemu. Sve češće zavlači ruku i opipava. Zahuktavamo se polako, dah nam se kraći i brži. Svlačim joj gornji deo, ona i dalje zavaljena na meni napada dugmad na košulji, noktima kreće po dlakavim grudima, još uvek jakim i mesnatim. Kako da joj kažem da nisam godinama? Već od njenih guzova osećam kako mi trni i igra oko glavića. Nema infuzije koja će tu da pomogne. Samo joj pređem preko sisica i čini mi se da će iz mene da pukne i krene.
"Moram pod tuš, Jelo...osim ako me u bolnici nisu okupali?"
Čvrga, prava učiteljska. Nevoljno diže guzicu iz mog krila, postidela se na tren kad sam je spazio kako gleda u ovog mog nesretnika pod pantalonama, napetog i ukrućenog.
Nisam je pozvao, ali sam znao da će da virne. Onako kao da nisam tu, gola, korak po korak prilazi tuš kabini. Pljušti po meni, budi me i hladi. Prija svaka kap. Još mi je dignut. Sliva se i peni sa dlakavih prepona, a nežni prsti polako stižu niz bok. Pravim joj mesta pod tušem, kad mi je glavić tapnuo o njen stomak kao struja da me drmnula. Gledamo se ćutke kroz mlazove koji pršte po nama. Primičemo se. Prsti nam klizaju i polako opipavaju teren. Obe joj ruke na mom stomaku. Ja je privukao i sladim se sočnim dupetom, lete mi jagodice po njemu. Huknuo sam kad je uzela jaja u dlan. Oprezno krenula uzbrdo i sklopila prste oko njega. Samo nam se na blic sreću pogledi, pa oboje ponovo gledamo naniže. Mislim da je znala, ili naslutila. Zlata joj je sigurno izlanula da nikad ne bih i nisam bio s drugom. Nikada do sad.
"Slobodno, Ljubo...baš ti je lep..."
Kao neki anđeo spasitelj da mi šapuće u vrat. Ruka joj radi polako, kliza mi se kara po njenom stomaku, glavić trlja o nju, a druga ruka joj stiže ispod, da me natera da još jednom jauknem od slasti. Spustam glavu na njeno rame, boli me i pecka ova čvoruga, ali kao da je odjednom tuđa. Kao da ova nesretna glava nije više moja. Žmurim. Ceo sam dole. Dole gde Jela zateže kožicu i dlanom polako šara po glaviću. Milujem joj leđa, trljam niz kičmu i sve više preponama ljuljam ka njoj. Propinjem guzicu da vrhom dohvatim što više i lepše po njenoj koži. Stegao sam je i zagrlio kao da bih da je uvučem u grudi. Još pokret ili dva, kreće mi kroz stisnute zube lavina iz pluća i duše. Trznulo me i umalo mi kolena popustila. Jela i ja u isti tren pustamo dah, u isti mah otvaramo oči. Osećam kako joj se lepe prsti. Kako ih stiska jače i gura uzbrdo da iscedi još. Sliva se voda sa naših grudi naniže, kupa i mene i nju dok mi guzica i prepone tresu u grču i vrhuncu.
Nismo žurili nigde. Nije postojalo ni vreme, ni ništa drugo sem nas. Ne bih nikome priznao sem vama: na jedan jedini sekund mi nešto naježilo kičmu. Kad smo se spustili u moj bračni krevet. Sreća moja te je u sobi bio mrak. Ni Jela ni ja nismo zaslužili da nam slike na zidu prekinu i pokvare ovaj kratki momenat spasa i sreće.
Tu, u tom našem mraku, vreme sigurno nije postojalo. Ili se makar vratilo unazad. Od infuzije nije sigurno. Kao da sam opet postao onaj kojeg sam zaboravio i da postoji. Onaj sa slike na zidu. Snažan i moćan. Da nisam ovoliko glup, verovatno bih shvatio da ga je probudila Jelina koža. Svaki njen šapat i dah, svaki pokret pun strasti i želje. Predavala mi se i budila život koji sam negde zakopao i zaključao u sebe. Skroz i do kraja se prepuštala, pa onda preuzimala vođstvo kada bi mi zatrebao predah. Kao da mi je jedan dan sa njom nadoknadio sve one dane, proklete i teške.
Ljubili smo se u hodniku dugo, kao da se nećemo videti već sutra. Još jednom je proradila učiteljica iz nje, pa me podsetila da mažem onaj đavo na čvorugu. Rekla da će ujutru da ode da zalije baštu, a da ja sebo dozvolim da odspavam malko duže jednom u životu.
Eto, tako je bilo taj dan. Taj dan i noć kad sam se posle toliko vremena osetio ponovo živim. Polupane glave, poderanih kolena i izujedan. A lagan kao perce. Neka nada i snaga, ko zna odakle, stigle mi pod kožu. Pevušio sam po kući dok sam čekao da provri kafa kad je pozvonio telefon. Jedini broj za koji sam uvek tu. Zvoni, a ne smeš da se javiš. Zvoni, a sve ti je već jasno i sve znaš. Ne zovu nikog u dva ujutru, sem ako je kraj. Kažu da je otišla mirno. Da je trajalo samo minut ili dva. Da je držala sestru za ruku i poslednjim dahom joj prošaputala "hvala". Moja Danka. Baš kako i liči na nju. Morao sam Bobana da budim da me vozi. Ruke su mi otkazale. Plakali smo obojica kao kiša dok smo jurili ka domu. Dalje se ne sećam, ili ne želim da se sećam.
Da se taj dan sa Jelenom desio samo malo kasnije, možda bi bilo drugačije. Možda ne bih natovario ovu krivicu sebi na dušu i telo. Telo koje kao da više nije moje, niti ga osećam. Osim džigerice i zuba stisnutih u škrgut. Žao mi Jele, iako nije kriva nizašta. Gleda me kako guram kroz ove moje dane i noći, a ja znam da ne smem da budem još jedan u njenom životu koji je odustao. Iako mi se baš slatko odustaje, da vam priznam, ovako na kraju. Ubeđujem je da se pakuje i ide odavde, da ću da joj pomognem koliko god mogu. Ona me zeza, kaže da nije ostavila dečka gastarbajtera na godišnjicu da bi sad bežala negde. Anđeo i mangup, ne možeš joj ništa. Osim da je voliš, ako imaš čime i ako ti je ostalo. Makar za još jedan zalogaj.
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 23 Jul, 2025
- 4456 pregleda
Vrhunska priča, baš dobro pišeš. Jedva čekam da pročitam ostale!
савршено
super lepa prica
Predobra !
Jebeno! s oproštenjem. Čarobno.. Razmišljaću još neko vreme o tome koliko ovde baš ništa ne nedostaje i koliko toga ima u neverovatno pogođenoj meri.
Hvala vam na ovako divnim rečima. Uvek pišem ponešto, ali nisam postavljao ništa malko duže, pa mi je baš drago da vam se svidelo. Hvala što čitate i komentarišete, ljubi Veštac.
Erotska priča u kojoj je sa minimumom vulgarnosti i opisa seksa dočarana strast, ludačka... Ona.. iz glave ...
Svaka čast, prija pročitati ovako nešto...
prelijepa prica…ovakav nacin pisanja zasluzuje da bude ovjekovjecen u knjizi