Ostojina osveta
- Ostoja, vidi da se polomiš ako možeš, pobogu čoveče...o, ljudi božiji...
Njen glas me kida više od ovog stepenika koji mi se zakovao u kičmu. Gde baš sad da izvitlam ovako i gde baš ona da naiđe gore sa sprata...uh, kako boli, sunce ti...razleteli se papiri i fascikle svuda po hodniku, napinjem se da ne zakukam dok se pridižem da pokupim ovaj ovaj haos. Dobro je...bar ne polomih naočare.
- I da si se slomio, od bolovanja nema ništa. Da ti bude jasno. Znaš u kakvoj smo gužvi.
- Znam, direktorka. Ma nije ništa, malko samo leđa...
Ovaj njen parfem. Čudi me da makar njega nisam osetio pre nego što je naišla. Pola firme ne može da diše čim ova izađe na hodnik. Ne što je parfem loš, nego ga uvek naprska kao da hoće njime da deratizuje celu firmu.
- I da ostaneš duže danas...one papire za Niš sam nešto izgrešila. Pa popravi to, ja nemam kad.
- Hoću...evo, čim ovo moje obavim.
Crvena štikla nišani i gazi između rasutih papira. Čučim i čekam da me zaobiđe, pa da nastavim da skupljam. Uvek ovako hoda. Kobila jedna bezobrazna. Kao da je na nekoj paradi, sva važna i puna sebe. Ljulja joj dupište niz hodnik, a ja stisnutih zuba guram bol i bes negde nizbrdo u stomak.
Biljana. Meni mnogo lepo ime. Bar je bilo dok nisam upoznao nju. Nije mogla ružnija duša da ga nosi. Žena Dragana, lokalnog guzonje koji je prešao na krupnije poslove, pa postavio nju ovde za direktorku. Verovatno i njemu lakše da Biljana paradira i gazi po nama, nego da mu je pred očima. Makar da je svesna kako i zašto je tu, nego glumi ludilo i meša se u sve, samo da bi skoro uvek zasrala nešto. Kad da stignem ovo za Niš, kukala mi majka? Požuri, Ostoja.
- Što joj dobro stoji ova haljina, mamicu joj...šta ti je, što si se namrštio tako?
Bogdan, mladi kolega iz kancelarije. Duša od momka. Dovoljno dugo je tu da smo se zbližili i da me gleda kao da sam mu stric ili stariji ortak iz komšiluka. Uz njega mi dani ovde ipak prolaze malo lakše. Kao i većini muških u firmi, jedno od retkih zadovoljstava na poslu mu je da snima direktorkin stajling i zaviruje za njom dok defiluje po hodnicima.
Nije da ga ne razumem. I ja sam muško. Biljana je mnogo privlačna žena. Ono što kažu, jebozovna. Skroz i baš. Iako niska, građena kao nacrtana. Ima i struk i guzicu, rasne grudi redovno ističe u svakoj mogućoj kombinaciji. Ravna smeđa kosa do ramena, uvek sređena i isfenirana. Napadna šminka uvek. Od ranog jutra. I to onako, kao da je pošla na svadbu. Krupne smeđe oči, skoro buljave. Ili su takve samo kad mene gleda. I jeste da je svakim danom mrzim sve jače, ali razumem što je redovna tema u šaputanjima po firmi. Da me toliko ne jaše i ne maltretira, možda bih i ja mogao da pređem preko standardnog šikaniranja koje ovi ostali trpe. Ali mene...mene Biljana gazi kao da sam joj najcrnji neprijatelj. Od prvog dana kad je stigla ovde. Još od onog prvog sastanka kad joj je bilo smešno moje ime. Moje i dedino, pička joj materina bezobrazna.
- Bio mi burazer juče na bazenu. Kaže bila Bilja sa decom i sestrom...vidi, kolega. Pusti bre ta govna. Vidi.
Potura mi ekran telefona pred ove moje papirčine. Zastaje mi pljuvačka u grlu. Sestra joj okrenuta leđima u crnom kupaćem. Svrati ponekad ovde kod nas. Drugačija i pristojnija od Biljane. Malko viša i dugačke crne kose, lepo građena. Na ležaljci pored nje, Biljana u nekom šljaštećem bikiniju. Sisurde samo što ne ispadnu, a nije skinula ni onu kajletinu koja joj stalno visi i landara između njih. Prostakuša smrdljiva. Bogdanov palac kliza po ekranu, pa mi sledeća slika još više lomi mozak. Raširila noge, zasela na ležaljku pa pije neko čudo na slamčicu. Skoro sve joj se vidi, manje gaćice na njoj nego na ovoj deci koja čuče na ivici bazena.
- Znači samo jednom kad bih je dohvatio...brate. A? Jeb'o te život, kakva pička. Kažem ovom mom mentolu da je trebalo da me zovne...
- Skloni mi je, molim te. Vidiš koliko imam posla. Kud je ja ne sretnem na bazenu - same mi ruke kreću od stola, pa se grče i stiskaju kao da mi je njen vrat na dohvat šaka.
Smeje se Bogdan i vrti glavom dok se vraća tamo za svoj sto.
- Ostoja...možda bi ti malo bilo lakše da nađeš neku. Evo, ne moraš Bilju. Nju ću ja. Dok te još sluša alatka...preporodio bi se, majke mi. Nisi bre kresnuo ništa u ovom veku, ne valja ti to.
Lako je njemu da zbija šale, mlad je momak i baš dasa. Ali, ovakvo zezanje mi ne smeta. Ni od Bogdana ni od bilo koga drugog u firmi. Čak mi bude i simpatično, iako sam već godinama na tapetu. Nije tajna i ne krijem da sa ženama baš i nemam sreće. Kako mi dani idu, sve manje mi i zapinje za te stvari. Ne može svako da bude za sve. Pomirio sam se odavno s tim. Svestan sam ja da sam većini ovde simpatični čudak. I ovde u firmi, i u familiji. To sam što sam. Požuri, Ostoja. Mani filozofiranje. Kad ti se bude ohladilo ovo na leđima, najebao si. Požuri i kucaj.
- Treba li ja da silazim dole da ti snesem ovo? Hoćeš možda molbu?
Jebem joj mater okrutnu. Umalo da ciknem koliko me sevnulo u leđima kad sam prekinuo vezu i krenuo sa stolice.
- Tu ti je na stolu. I da mi pokažeš jednom kako ja da tebi to da pustim dole na računar, da se ne bakćem da štampam. Neće nešto nikako.
Laknulo mi što me nije ni pogledala kad sam ušao. Okrenuta leđima pretura nešto po policama iza svog stola. Da samo pokupim ovo i da se sklanjam odavde, pre nego što mi proradi čir. Ne gledaj, Ostoja. Neka nje i njene guzice u crnoj haljini. Neka tresu, raspale se dabogda.
- Hoću, direktorka. Vaš računar je host. To morate da kliknete na...
Kome pričaš, majmune? Vidiš da te ne ferma uopšte, kao da si vazduh? Budi srećan što je tako. Uzimaj to i sklanjaj se.
Kao da mi je neko sa nebesa usmerio pogled na displej mobilnog. Još sija na stolu. Nedovršena poruka, još uvek otvorena.
"Vikendica, večeras...nema žurbe, Dragan je na putu"
Umesto čira, srce mi proradilo i cimnulo kao da mu je prvi put. Smakao sam papire sa stola u potezu. Poleteo za kvaku, sleteo niz stepenice kao da mi je ponovo dvadeset.
Sto puta sam sebi jebao majku što nemam položeno, ali večeras to nije slučaj. Okrećem pedale kao da sam na Tur De Fransu. Par Brufena sam skrcao čim sam stigao kući. Deluju. Makar trenutno. Nervozno i na brzinu sažvakao prvo što sam dohvatio iz frižidera i presvukao se. Gazi, Ostoja! Okreći te pedale, još malo je uzbrdica, pa onamo iza šume kreće pravac. Gazi! Sam bog ti namestio šansu. Ima ga, ima. Sve vidi i sve gleda. Krstim se i levicom pridržavam volan dok prelećem preko šljunkovitog puta kojim se odmiče dublje u šumu. Ma, trebalo je da znam da je i kurva, kad je već onakva džukela! Samo da stignem pre njih. Zapamtićeš Ostoju, Biljana, kunem ti se!
Napravio joj njen Dragan vikendicu na imanju koje joj ostalo od majke. Vodila par puta neke ljude iz firme kad su praznici. Pričali mi, pokazivali slike. Ja sam, naravno, bio višak svaki put. Nije ih vodila iz dobrote, sigurno. Nego da se hvali. Vidi ti ovo. Vidi šta su napravili, bre. Valjda nemaju kera nekog. Polako, Ostoja. Bajs sam ugurao u žbunje preko puta. Na bezbedno, kad dođe vreme da se ide. Bravo, Ostoja 007.
Neće ovamo valjda da zalaze. Iza vikendice neka mala pomoćna kućica i garnitura za sedenje. Ma neće, sigurno. Jeste da su okolo šumarci i njive, ali ako se već švaleriše, verovatno će da vodi računa. Čučni. Čučni tu. Još jedan Brufen uzmi i čekaj.
Farovi! Kad sam već umalo okamenio i utrnuo sav. Malo od živaca, malo od noćne svežine, drhtim sav. Kapija. Oprez, Ostoja. Nemoj sad da uprskamo plan. Srce mi opet bije kao u dečaka dok se gegam onamo u dublji mrak i osluškujem šta se dešava tamo pred vikendicom. Gasi auto. Par sekundi muk, pa čujem kako zveckaju ključevi i škljoca kvaka.
Prvi put je vidim u trenerci. Roze, čini mi se. Svetlo iz hodnika bije im ovamo u dnevnu dok virkam kroz prozor, poguren i kao na iglama. Njiše se lagano, pa baca ključeve na stočić. Okreće glavu nazad, iza nje polako nailazi senka. Biljana joj kreće u susret. Sreću se na samom ulazu u sobu.
Srce me zabolelo i stalo, a pod đonovima kao da se ljulja. Kao šut u stomak, umalo da huknem u staklo. Bogdane, brate slatki? Ti? Od svih ljudi na ovom svetu, ti?
Ni njega nikad nisam video ovako obučenog. U sivoj trenerci, odšnirava polako gornji deo. Zagleda po sobi dok mu Biljana prilazi još korak bliže. Već mu među nogama izbočina, vidi se jasno čak i ovako kroz prozor, na brzinu. Baca pogled pravo ovamo. Čučni, Ostoja!
Hvatam vazduh, posle ko zna koliko. Nije mi dobro, nije mi dobro uopšte. Čučim, dlanovima grabim za zid. Boki, dušo prodana! Zar si na ovo spao, da te voda ova kučka krišom po selendri?!
Zgodna je. Zgodna, mamicu joj...koliko god me boli da priznam. Ovako kad mu se namestila i naslonila, dupe joj bije pravo u mene. Gleda ga gore, pravo u oči. Šapuću nešto. Uhvatila mu crni pramen pa ga uvija i mazi mu onde gde se spajaju grudi i vrat. Ovaj izdajnik se rašnirao skroz, ispod samo u atlet majici. Ruke mu oko njenog struka. I on nešto kao odgovara, čitao bih sa usana, al' ne vidim jasno. Lice mu skoro celo u senci.
Ljube se. Pizda li im materina pokvarena, ljube se!
Gegaju zajedno ovamo ka meni, ka sredini sobe gde je garnitura. Jedno do drugog, stisnuti se cmaču i šapuću. Kako se primiču, jedva čujan smeh. Sad već mogu i usne da im čujem kako mljackaju i cokću. Stižu nekako do troseda, a ovaj gega u rikverc i svlači gornji deo u potezu. Biljana desnicom klizi nizbrdo, pa ga slasno gnječi po trenerci, sve jače njiše bokovima i gura ga da sedne. Zgodan je i on, moj bivši prijatelj i pička nad pičkama. Lepe mu ruke, mišićave taman kako mu i pristaje ovako visokom. Tako se zavaljuje u trosed da ga je maknuo pola metra unazad. Jedino što ih sad spaja je njena ruka sklopljena oko nabreklog mesa pod sivim pamukom.
Kleči. Kleči pred njim. Mater joj jebem. Im, Ostoja! Im! Mater im jebem!
Telefon. Izvadi telefon, ludače. Zato smo tu. Zato smo došli. Izvadi i pažljivo sad. Nemoj sad da zasereš nešto.
Pridižem glavu ponovo, a njemu povrnuta majica. Ona se isto oslobodila gornjeg dela, pa samo u tamnom brusu licem mazi mišićavi stomak. Zagleda gore ka njemu, smejulji se nešto, kurvetina. Ovaj nabio potiljak u naslon, pa čas pogleda ka njoj, pa mu pogled beži gore u plafon. Snimaj, Ostoja. Snimaj sad.
Zabacuje levicom kosu za uvo. Desnicom polako kreće pod trenerku. Tako, Biljo. Da te za nešto konačno i pohvalim. Tako, da ti se vidi lice malo bolje. Da te bolje snimim dok usnama silaziš na bokserice. Samo napred. Jebaću vam sve po spisku. Pridiže ovaj guzicu da mu lakše gaće i trenerka krenu niz kolena. Pred nosom joj se propinje oslobođen kurac. Bog te maz'o, Bogdane. Titra joj pred licem, a ona ga gleda pravo u oči, pa povlači kožicu sa glavića. Drugom rukom zavlači i hvata za jaja. Ovaj opet grči ramenima i zabacuje glavu nazad. Nemoj sad da ti drhte ruke, Ostoja! Snimaj!
Zatresao se sav, stegao usne i zgrčio vilicu. Vidi se. Vidi se i kroz telefon. Kako i ne bi, jedva i ja nekako povlačim dah dok mu Biljana obrazom polako mazi po batini. Jebote. Šapuće nešto. Ovaj samo blago zabacuje glavu levo-desno, zuri negde gore u plafon. Dupište joj zateglo trenerku, navalila se guzicom na listove i klečeći mu uzima jaja usnama. Ostoja, očajniče! Vidiš li kako drugi žive, sve ti jebem blesavo!
Sve zanosnije gnjavi guzovima koji pucaju pravo u mene. Meša Biljana polako, baš kako joj i usta lagano šaraju po kurčini ovog izroda. Gledam kako se cakle tragovi dok se jezik primiče glaviću. Ne umeš, Ostoja, nisi nizašta. Gledaj kako joj namazano uzmiče i krivi karu u stranu, samo da ova još željnije krene usnama ka njemu. Skoro da mu otima kurac iz ruke, primiruje ga i usne joj se sklapaju. Gutaju ceo vrh u potezu. Brunda ovaj, stiže i kroz staklo. Sladi mu se Biljana i još sočnije navaljuje dublje na njega, a meni umalo da ispadne mobilni iz ruke koliko sam zadrhtao.
Primičem facu staklu, taman u času kad Biljanino golo dupe silazi pravo Bogdanu na usne. Popela se gologuza skroz gore, on je zavaljen u naslon garniture dočekuje sočnim zalogajem pravo u pičku. Uhvatila ga s obe ruke za kosu, pa se pridiže i spušta polako, umače mu se u razjapljena usta. Ovaj je mazi po butinama, klizaju mu prsti uzbrdo po boku, pa slasno stižu na raskošnu guzicu i povlače je dole ka ustima. Još jedan jauk, dubok i glasan dovoljno da huknem pravo u staklo. U zadnji čas letim glavom dole, mladi jebač krenuo pogledom pravo kroz Biljanine raširene butine, cakli mu se brada dok otvorenih usta gleda pravo ka meni.
Nabio sam se u zid kao da bih sam sebe da zazidam pod ovaj jebeni prozor. Diši, Ostoja. Drhtim. Tresem se sav. Nije ovo za tebe, nesrećo. Pod stare dane si našao da glumiš diverzanta, ludače ludi.
- Tooo, Biki...
- Ufff...što ti je dobar, jebote...uuuhhh...
Ne znam odakle mi hrabrost, kao da mi je zadnje u životu, hitro pridižem glavu opet. Zveram i provirujem na sam ćošak od prozora, sve što vidim je guzica koja uvija i njiše nad Bogdanovim preponama. Ne znam ko ovo brunda, ne razaznajem. Huči kao voz onamo od troseda. Kako joj se stopalo grči. Kako joj se prsti stiskaju i stružu po garnituri dok se guzica spušta još niže. Gle, nalakirani. Crveni. Pizda joj materina guzata. Izdajnička šaka na sočnom dupetu. Stisak i jauk. Njen. Ovo Bogdan brunda kao medved. Brundaj, Bogdane. Nećeš još dugo, kunem ti se. Sjebaću vas oboje, ne znate vi ko je Ostoja!
Gledam kako guzica meša i mrvi sve pod sobom. Brže i brže. Škripi pod dok nogari stružu po njemu. Skoro da cvile u istom tonu kao i ova moja mučiteljka. Samo izdajnik i dalje brunda i reži, duboko i glasno. Pljesak po koži. Oštar i jak. Pa još jednom. Ceo orkestar, Ostoja. Svira i tutnji onamo iz sobe. Da si neki čovek i neka publika, valjalo bi jedan aplauz da udariš, a ne da se tim drhtavim prstima hvataš za sims. I uzmi taj telefon, slepče. Još ti samo treba da ga zaboraviš tu pod prozorom.
Svirka traje i traje. Sve bučnija i luđa. Valjda previše za mene. Ne znam koliko je prošlo otkako sam skljokao guzicu dole i navalio se leđima pod prozor. Noge opružene skroz, kao da sam se oduzeo ili šlogirao. Gledam onamo ka gradu. Sve tamnije nebo i oblaci polako stižu sa brda. Tmurni i ogromni. Opet škripi pod. Smejulji se Biljana nešto. Nemam snage da se pridignem ni da okrenem glavu. Tačno na naočare. Prva kap, velika i teška. Moraš li da padneš, moraš li baš sad? Kao da me i onaj sa nebesa nišani i mrzi. Iza leđa mi stiže urlik ovog skota, trza me i vraća u stvarnost. Lupaju mi kapi po tintari dok se ponovo pridižem i oprezno virim unutra.
Tačno je veštica. Sto posto. Gledaj kako joj se oči cakle, skoro da sijaju kroz polumrak. I zubi. Beli i iskeženi. Malo ispod njih, Biljana zgrabila sisetine pa ih gnjavi i stiska oko izdajničkog mesa. Gleda gore ka njemu, nešto mu šapuće i oblizuje se dok ovaj stoji nad njom i njiše dupetom da joj se što bolje namesti. Ne znam šta mi je crnje, da li što mi već lije i sliva se za vrat ili što ne mogu pogled da sklonim sa njenih sisa. Što su predobre. Krupne. Prelivaju se preko prstiju koji ih stežu i poturaju da Bogdanov glavić sleti tačno na bradavice. Potura mu se i mazi ga Biljana sisama. Ne skida pogled sa njega. Tačno ga mađija i sluđuje, nesretnika nesretnog. Vidi šta mu radi. Uzela kurčinu sad u ruku, pa mu ga drka i cima svuda po sisama. Opet šapuću i opet se ova nešto kliberi. Odmiče se od njega i zavaljuje nazad na trosed. Još uvek ga drži. Namešta i nišani dok širi i podiže noge da ih Bogdan dočeka na ramena. Obrijana, gle. Ovaj nema kud sem da sledi kurac koji Biljana vuče i namešta na metu. Rukama kreće da se dočeka na naslon iz nje, a guzica mu stiže među raširene noge i ulazi joj ceo u jednom potezu.
Veštica, bre! U isti mah njen vrisak i munja raspaljuje negde blizu. Sija prozor i pola dvorišta kao da je svanulo na čas. Tuče pljusak, otvorilo se nebo i mešaju mi se Biljanini jauci sa ovim potopom koji roka po crepovima. Kroz mokro i zamagljeno staklo vidim sve manje. Samo senku kako brže i jače zaleće među raskrečene noge. Plivaju mi stopala u patikama. Mokar sam skroz. Cedi mi se niz rukav dok sakrivam telefon u džep i konačno se odmičem od stakla. Odlazi, Ostoja pre nego što zakačiš upalu pluća, mučeniče.
Svakakvih noći sam imao u životu. Mnogo puta u ovom mom stančiću dočekao jutro iskidan, zabrinut i sam. Ali nikad kao sad. Vrteo sam po glavi i pripremao scenu. Umotan u ćebe planirao svaki korak i svaku reč kojom ću sutra da joj se userem u život. Bezbroj puta izvrteo snimljeni materijal. Samo na momente mi bilo žao Bogdana. Gledao sam scene na ekranu i želeo da je u kadru neko drugi. Slepac. Makar njemu nije zapelo, nije morao baš nju! Sad će Ostoja i tebe da nauči lekciju koju ćeš da pamtiš, dušo prodana. Nema saradnje sa neprijateljem, Boki moj. I dok sam sebi samom pravdao haos koji ću da napravim ujutru u firmi, napaćena duša je terala prste da ponovo puste dokazni materijal. Sve otpočetka. Odmori, Ostoja. Odmori bre, bar malo. I vadi ruku iz gaća, bitango poremećena. Vidiš da spava. Makar neko. Pusti tu beskorisnu šaku mesa i skloni više taj telefon. Drkaćeš ga lepo, slavljenički kad im jebeš majku sutra.
Jutro lepo, ne može lepše biti. Sunčano i mirno. Negde pred zoru me rasanila i podigla neka snaga, nije me mrzelo da popeglam košulju i obrijem glavu, iako nije subota. Jedino ovi podočnjaci...tamni i veliki skoro do obraza. Upale oči ispod naočara ne trepću dok zakopčavam sako i klimam samom sebi u ogledalu. Odličan si, Ostoja. Odličan.
- Biljana mi treba, hitno. Je li stigla? - i ne čekam odgovor od koleginice dok gazim pravo ka stepeništu. I njoj izgleda neobično što sam uleteo u firmu kao da me neko ganja, ne stiže ni da progovori, a već sam izašao gore na sprat. Poslednja vrata desno. Vrata od kojih mi je pritisak skakao milion puta otkako se Biljana uselila u direktorsku kancelariju. Drhtao pred njima. Sada me mame i zovu, ne mogu da dočekam da zalupam glasno na njih. Hvatam za kvaku i pre nego što sam začuo njen glas s druge strane.
- Kud si navalio, čoveče? Prepade me... - pored velikog prozora koji gleda ka parku, direktorka umalo da ispusti šolju Nesa – Samo mi ti fališ od sabajle. Šta hoćeš?
- Imam direktorka par stvari da vam saopštim. Nećemo dugo, pet minuta maksimum.
Valjda sam i njoj neobičan, ovako odsečan i oštar. Prvi put ove njene oči, umesto da se beče i bulje u mene, skupljaju se i zbunjeno gledaju pravo u moje. Spusta polako kafu na stočić. Ispušta uzdah, dugačak i čini mi se, razočaran. Gledam kako joj ono zlato njiše nad izrezom crne bluze dok vadi cigaru iz paklice.
- Ako si ono za Niš nešto zasrao, nemoj uopšte ni da počinješ. Bolje bi ti bilo. Oka nisam sklopila sinoć.
- Ono za Niš mi ne pada na pamet ni da pipnem. Nego, nisam zbog toga ovde. Hoću da me makneš iz komercijale. I hoću povišicu. Ozbiljnu.
Umalo da joj cigara izleti iz usta. Zacenula se na tren, skida pljugu sa usana pa se našminkane oči raširile onako kako sam navikao. Nakrivila glavu, pa me zagleda i primiče se polako sredini kancelarije. Dovoljno da me onaj njen parfem udari i poplavi nozdrve. Nastavi, Ostoja. Nemoj sad da zatrokiraš slučajno.
- I pre svega...ako me sretneš u hodniku, hoću "dobar dan". Ako baš mora nešto preko mene da se završi, hoću da čujem "hvala". Pred svima.
- Hoćeš ti lepo otkaz...? Časkom ćemo, evo jedva čekam, majke mi moje. Ja ne verujem...
- Evo ne verujem ni ja da mi takva kurvetina zagorčava život, pa šta ćeš.
Nisam se nadao, ni stigao da reagujem. Samo je u koraku stigla pred mene. Zazvečalo mi pola glave. Iskrivila mi naočare, ne stižem ni da se izmaknem, a druga šamarčina me za malo maši i tek vrhovima prstiju kači po bradi.
- Pička li ti mater...
- Kazaću te Draganu! I tebe i Bogdana!
Odlično, Ostoja! Zakočio si je u mestu. Besne oči. Zgrčene, nakarminisane usne i dignuta ruka koja se ukipila negde tačno na pola između nas. Sad, Ostoja! Nemoj da si stao!
- Znam sve. Imam i dokaze...a ovo što si me udarila...ima da ti izađe na nos. Sve ima snimljeno.
- Đubrište...govno jedno, meni si našao da pretiš? - u pola glasa joj izlazi kroz zube, osećam kako mi sitne kapljice prskaju po koži dok mi reži u lice – Ajde, javi mu. Javi mu, čik da te vidim.
Zbrzale mi se misli, srce ih prati u stopu i tuče kao ludo. Nemoj nazad, Ostoja...uzmičem od ovih očiju koje bi da me rastrgnu. Nemoj nazad, zid je, Ostoja...besno mi nabija dlan u lice, potiljak udara u zid. Od naočara još malo, pa ne osta ništa.
- Ne bi te bilo dva minuta, majmune jedan smotani...ti mene da ucenjuješ...hoćeš sahranu umesto povišice, je li?
Brani se, Ostoja, nesrećo. Ne daj joj. Napala me skroz, hoće sako da mi pokida dok me čereči pribijenog uz zid.
- Šta je snimljeno? Je l' na telefonu? Gde je? Čuješ šta te pitam, gde je?
Opa, Ostoja! To! Za sisu, legendo! Za obe sise. Stisni i guraj, ne daj joj da te ovako mlati o zid kao krpu! Gurni je, bre!
Vitla joj kosa, lepe se pramenovi za rumene obraze. Jednom rukom se brani od mojih, a drugom me zabola u vrat, kida i grebe sve što dohvati. Baš kad sam se osmelio i krenuo da je lansiram tamo na sto, čangrlja nešto po podu. Oboje u isti mah pogledima mahnito jurimo mobilni koji mi ispade iz sakoa, sunce me jebalo baksuznog. Kliza telefon po laminatu i umesto Biljane, on završava tamo kod njenog stola. Em je bliža, em je brža. Baca se na kolena i pruža levicu da ščepa mobilni. Dok sam krenuo da joj zaobiđem dupište, već je kasno. Okreće se munjevito ka meni, dupetom kliza u rikverc da joj leđa dođu skroz do stola. Sva ponosna što me je izjebala, raščupana i zadihana steže plen s obe ruke i pritiska ga na grudi.
- A sad? Šta ćeš sad, pičko jedna? - veštičji kez na licu, dahće i strelja me pogledom – Sad ću Dragana da okrenem, ima u kontejneru da te nađu.
Ukipio sam se odjednom. Skočio bih na nju da joj otmem ono govno iz ruku, samo ovamo kroz vrata čujem kako neko prolazi hodnikom. Peče me i gori po vratu, gledamo se Biljana i ja ćutke, zadihani i besni. Još mi bridi i pumpa obraz. Da može da se umre od sramote, već bih bio mrtav triput. Oprezno se Biljana pridiže i korača nazad, iza stola. Namešta bluzu iz koje sise samo što nisu izletele napolje. I ona i ja osluškujemo hoće li neko da naiđe ovamo na vrata. Novi koraci u hodniku i nekome zvoni telefon.
- Kako znaš...je l' ti Bogdan rekao? Nemoj da si slagao slučajno – šapuće ka meni, a prsti joj nervozno lete po displeju telefona. Čas gleda u mene, čas u vrata, pa opet na trenutak brlja po mobilnom – Šta imaš snimljeno, govori sad, da vas obojicu ne...čuješ li, slepčino?! Je l' na telefonu imaš nešto?
- Imam...i ne samo na telefonu, imam sve.
To, Ostoja! Kontranapad. Ne znam kako se nisam celu noć setio da stvarno iskopiram snimke na komp, ali hvala nebesima, Biljana to ne može da zna. Niti može da zna da sam bio gotov da zaplačem i padnem na kolena sekund pre. Spusta Biljana mobilni na sto. Polako. Opet onaj uzdah, kao kad sam joj ušao u kancelariju. Kuckaju crveni nokti po stolu.
- Ostoja...odrasli smo ljudi, oboje. Valjda.
Podiže pogled sa mobilnog, pa sklanja kosu sa lica i oprezno kreće ka meni. Naslanja se dupetom na ivicu stola, pa mirnije, da ne kažem prijatnije, nastavlja da šapuće.
- Ajmo ovako...ti ćeš da izbrišeš sve to. Važi? A ja ću od ponedeljka da vidim da ti završimo nešto, da budeš zadovoljan...šta kažeš?
Polako, Ostoja. Taktički. Diši. Broj do deset. Nemoj da te izjebe ponovo.
Ne progovaram. Konačno i ovi iz hodnika odlaze, čujem kako lupkaju đonovi po stepeništu. Biljana se odvaja od stola, pa nogu pred nogu polako pruža ka meni.
- Za početak mi vrati telefon.
Ne obazire se na moje reči. Sad mi je tu, na dohvat ruke.
- Izgrebala sam te baš. Boli?
Štrecnuo sam se kad je podigla ruku. Vrhovima prstiju mi stiže na vrat. Oprezno pipka po vrućoj brazdi koju mi je urezala tačno iznad kragne.
- Je l' nismo mogli ovo drugačije da rešimo...a, Ostoja? Morao si ovako?
Tačno vidim da joj je gadno što me i dodiruje, a šapuće nežno kao da sam joj najdraži na svetu.
- Šta ti je još Bogdan ispričao?
- Nema on ništa sa ovim. Ovo je između mene i tebe.
Zagleda me pravo u dušu dok se primiče još bliže. Skoro da nam se dodiruju vrhovi cipela.
- Nije ti rekao kako sa Biljanom može baš lepo...nije?
Kažiprst joj polako silazi sa moje kragne i klizi polako niz dugmad na košulji.
- Ako nešto zasereš, Ostoja...obojica ste završili. Je l' ti jasno to?
Trudim se da sakrijem knedlu koja mi je ukočila na dnu grla. Da još primirim dah i usporim srce, da ne oseti koliko lupa sad dok mi dlanom prelazi po grudima.
- Jesi možda hteo još nešto?
Tačno ima nešto, oduzeo sam se od njenih šapata. Kao da me je hipnotisala. Nepomičan stojim na sred kancelarije, a njeni prsti tapkaju po kopči mog kaiša.
- Telefon. Moj telefon.
Zasmetalo joj. Zasmetalo joj baš, ne može da odglumi i sakrije grimasu. Samo na tren, ali dovoljno da se oda. Sklanja ruke od mene, pa se okreće ka stolu. Taman mi se slast pobede raširila po grudima, kad mi njen pogled ponovo gura srce u pete.
- Telefon ćeš da dobiješ kad sve što imaš bude izbrisano. I kad budem sigurna da je izbrisano. A sad ćeš lepo da se spustiš dole do tvog Bogdana i da mu kažeš da je upravo ostao bez posla.
Ostoja, ološu. Ti i tvoje fantazije. Jednom u životu nešto probaš i sjebeš sve kao niko. Huči mi u glavi odjednom, pokušavam da se dosetim nečega čime bih opet okrenuo stvar u svoju korist. Ništa. Stiskam pesnice, sve bih kao nešto da poletim ka njoj, a samo cupkam u mestu. Mljackam usnama, grlo mi suvo i nemo. Kao riba na suvom. Sladi se Biljana, bezbrižno pali novu cigaru, tačno čeka da puknem i rasplačem se kao pička.
- Ućutao si se nešto...
- Poslaću ja ipak Draganu sve što imam snimljeno, pa nek izginemo svi. Boli me baš kurac.
Duva mi dim pravo u lice. Cokće i smeška se na moj očajnički pokušaj da spasim stvar.
- Je l' ti krivo što je nekom oko tebe lepo u životu, klošaru jedan?
Trgni se, Ostoja. Koji ti je? Ne daj da te još i napravi na zlikovca, kurva jedna! Osetila da sam gotov skroz. Nanjušila krv kao zver kad treba da dokrajči plen.
- Biljana...upravo uzimam slobodan dan. Taman da ti dam fore da razmisliš dobro. I ne diraj Bogdana...nije on momak kriv što se petlja sa vešticom.
Bravo, Ostoja! Samo se ne okreći i ne pričaj više ništa!
Ni sam ne znam kako sam potrefio kvaku. Drthim i ja i ceo hodnik dok gazim ka stepenicama. Štikle tapkaju iza mene sve brže. Baš na onom stepeniku koji mi se zabio u kičmu, Biljana me sustiže i vuče za rukav. Unezvereno baca pogled da nema nekoga u prizemlju, pa opet sikće kroz zube.
- Hoćeš pičke, šta? Je l' to? Šta hoćeš, skotino?
Prvi put otkad sam je sreo vidim kako su joj oči zasuzile. Čini mi se kao da vaga je li pametno da me gurne niz stepenice ili da mi možda zakopa nokte posred face.
- Jedan dan, Biljana. Toliko ti dajem, mada nisi ni to zaslužila.
Dole u prizemlju umalo da se sudarimo sa kurirom iz brze pošte. On izgleda u većoj žurbi od Biljane i mene. Naišao u pravi čas da mi Biljana konačno pusti rukav. Skoro da se krije iza mene, valjda da je ovaj ne vidi ovako usplahirenu.
- Ne znaš s kim si se zakačio, govno ćelavo.
Čim smo ostali nasamo opet. Onaj njen ton u glasu na koji sam odavno navikao. Zloban i ljut. Ne odgovaram i ne okrećem se. Čujem kako štikle zveče po pločicama i kako se vrata Bogdanove i moje kancelarije žustro otvaraju. Bivše kancelarije, Ostoja. Bivše. Nema više nazad. Sutra ćeš biti čovek ili nećeš biti više ništa. Ozbiljno.
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 21 Feb, 2026
- 1980 pregleda
Hvala vam puno, drago mi je da vam se svidelo. Moram i pohvalu za moderaciju za ekspresno objavljivanje, nisam ni provalio da je priča izašla. Kao i uvek, veliki pozdrav, hvala svima koji odvoje vreme da pročitaju i komentarišu, budite mi super!
Top! Bravo!
Filmčina! Bravo!