Braon cipele

Vidim da ovde malo malo pa neko nešto piše. Aj onda da i ja napišem neku crticu iz mog života. Priča je istinita, likovi nisu izmišljeni, naprotiv, vrlo su živi i zdravi.

Sa prelaskom iz zime u proleće, staklo lako puca, valjda zbog zagrevanja, pa se tako razbijaju akvarijumi i ribe se razmile po gradu. Taj period najviše volim sve do dolaska leta. Onda najviše volim leto. Stigla je opomena da nisam platio februarski račun za mobilni, a uredno imam uplatnicu da sam izmirio dugovanje. Nadrkan, jer me zajebavaju, uputim se u poslvnicu na Bulevaru, rešen da nekome jebem sve živo što mu se za kvaku 'vata. Uletim, popreko pogledam momka iz obezbeđenja koji je bio dovoljno pametan da me ne pita lažno ljubaznim glasom "izvolite, mogu li da vam pomognem" i osvrnem se oko sebe. Umesto pitanja, momak je izašao da puši. Pametan dečko, mala mu je plata da izigrava heroja.


Ukapiram da sam sedamnaestmilioniti po redu, a da ljubazno osoblje radi sa manje od pola mozga, te da ću tu verovatno zanoćiti. Nisam pitao ko je poslednji jer je to potpuno nebitno. Samo vodiš računa ko prvi dođe posle tebe i njemu skreneš pažnju da si pre njega, pa nek' on vodi dalje računa da ne krene pre tebe. I, tako počeh da čekam red. Ljut, što će mi splasnuti adrenalin namenjen seksualnom opštenju sa članovima bliže porodice zaposlenih, počeo sam da posmatram ljude oko sebe. Babe, čičišta, tinejdžeri, krize srednjih godina, menopauze, razni menadžeri u roze košuljama i tesnim pantalonicama sa smešnom "nit' cipela nit' patika" obućom... Sve se to sjatilo u poslovnicu. 


Šaram pogledom i pažnju mi privuče braon cipela, ženska, sa malom štiklom od santimetar i po. Isticale su lepe, pravilne članke i tanko stopalo. Krenuo sam pogledom na gore duž lepog lista u diskretno toniranim čarapama čija se boja svršeno uklapala u boju cipela. Kolena obla taman koliko treba, ali se ipak vidi anatomija ispod kože. Suknja pokriva noge dva prsta do iznad kolena. Bluza i jaknica preko nje, takođe tonski uklopljene, i tašna boje cipela. 


To se zove "znam da niasm Barbika i ponosna sam na to, znam da imam lepe noge i ponosna sam, volim da sam negovana i uredna, radim to što radim i ne kukam, znam šta bih volela, ali još to nisam našla, volim lepu garderobu i nosim je sa razumevanjem". Frizura odgovarajuća, nakit takođe. Vidi se da nije besnulja, nije od onih nezadovoljnih sobom i svetom, ali sa puno para pa mogu da se šepure u skupoj garderobi. Ne. Ovo je žena koja uživa da izgleda tako kako izgleda i na to daje pare. Gledao sam je nepristojno dugo i očigledno.


U par navrata uhvatila je moj pogled. Bilo je u njoj nešto što me je privlačilo kao magnet. Prosto sam morao da je gledam. Primetila je, ali se nije okretala, nije sklanjala pogled. Naprotiv, uzvraćala je istom merom. Nisam od onih koji bi započeli konverzaciju iz čista mira. Prošetala se ispred mene do automata za vodu. Graciozan hod je odavao sigurnost. Vratila se istim putem, sela na svoje mesto i uputila mi dug pogled. Na kraju sam ja bio taj koji je skrenuo pogled. Sasvim slučajno se desilo da je ona ispred mene u redu, a da ljubazne saradnice sede jedna pored druge. Tako i mi sedosno jedno pored drugog, svako sa svojim problemom.


Više sam gledao u nju nego u ljubaznu saradnicu u poslovnici kojoj sam samo kratko rekao: "evo uplatnice, rešite problem, ništa me ne zanima". Na takav moj stav, žena u braon cipelama se malo trgla i pogledala me strogo.

 Počela je razmena pogleda: "Nije ti ona ništa kriva, ne izdrkavaj se bez potrebe".

Odgovorio sam pogledom: "Jebi ga, na nekome se moraju slomiti kola, a ona nosi karticu firme oko vrata. Za mene, ona je firma".

"Ipak, oladi malo, rešiće ti problem, veruj mi".

"Ne popuj mi, njihova je greška, imam pravo da se izdrkavam"

"Džabe se nerviraš. U pravu si, ali oladi. Preterao si"

"Ostavi me na miru i gledaj svoja posla"

"Vodim te posle na kafu, pusti ženu na miru"

"Dobro, oladiću, ali samo zato što ti to želiš"

"Sjajan si, sviđaš mi se"

"..." pogledah je kao da mumlam sebi u bradu.

Tada oboje opazismo da nas dve službenice ekspoziture zbunjeno gledaju. Nismo bili ni svesni da smo pravili grimase dok smo ratovali pogledima. Ova moja je tiho pitala: vi ste zajedno?


- Jok! - ispalih kao iz topa.

-Taman posla - prosiktala je.

- Ma jok bre... Jesi mi rešila problem?

- Ne poznajemo se... Evo, donela sam i ugovor...

- Bila je ispred mene.

- Potrefilo se da smo seli ovako.


I ponovo počesmo da ratujemo pogledima. Ove dve su nas opet gledale i samo što se nisu krstile. Ustali smo zajedno jer smo oboje istovremeno završili posao, u našu korist i na naše zadovoljstvo. Pogledali smo se i uputili jedno drugom pobednički osmeh.


- Izvolite - i otvorio sam vrata da je propustim.

- Hvala, vrlo ste ljubazni.

- Uvek, a naročito kada mi lepa žena uputi pogled.

Nasmejala se i zahvalila se na komplimentu. 

- Nema na čemu, zadovoljstvo mi je. Zapravo, celo poslepodne mi je zadovoljstvo.

- Primetila sam da vas intrigiram, niste skinuli pogled sa mene.

"Ma skinuo sam ja tebe do gola, sestro, samo nisi primetila" pomislio sam dok sam se osmehivao hoteći da kažem kako sam imao lepu sliku u koju sam gledao, ali me je presekla njena rečenica:

- Skidali ste me pogledom, a to nije uvek prijatno. Zapravo ste drski".

"A je l'? Lupamo šamare, a ovamo te svrbi pod suknjom jer te muško gleda. Pa sad će šamarčina i tebi" mislio sam u sebi.

- Imate vanredno lepe cipele. A i minđuše imaju gotovo isti motiv kao medaljon na tašni. 

Ostala je bez reči. Nije očekivala da nepoznat čovek primeti baš toliko detalja. A kako da ih ne primetim kad sam je dva i po sata analizirao čekajući red. Gledao sam je pravo u oči, drsko, nametljivo. Na kraju, ne košta ništa. Situacija ima samo dva ishoda - ili će me opsovati i otići ili će ostati, što mi daje neke šanse. I, ostala je.


- Idem ka Vuku - rekoh i rukom pokazah put.

- Lepo, i ja idem na tu stranu do stanice.

- Volite braon boju?

- Danas se osećam braon. Volite li vi braon?

"Opa, otvaramo se izokola. Ispipavaš me jer te zanimam i počela je analiza" prošlo mi je kroz glavu. Nisam markantan frajer kao sa reklama za šampon, nemam crtu u kosi, ali imam svojih kvaliteta. Zakinut za manekenski izgled, izgradnja duha mi je bila jedina šansa za uspeh. Izgledam sasvim obično. Nju je izgleda najviše zanimalo kako sam primetio minđuše. 


- Kupila sam ih na rasprodaji. Cipele, mislim.

"Ma važi, pričaj ti to nekom drugom" mislio sam u sebi. "Dala si dobre pare i sad to potenciraš". 

- Alal vam rasprodaja sa takvom obućom. Ima li muških cipela?

- Nisam zagledala, ali sam sigurna da ima. Samo treba da odete do Pariza.

"Dakle, znaš da ima muških cipela jer si ih videla i puvakaš se da si bila u Parizu. Pa dobro, vraćam bekhend paralelu".

- Znači bili ste na "brokantima" (buvlje pijace po Francuskoj).

Spržila me je pogledom. Nozdrve su joj se širile u ritmu disanja. Pomislio sam "usrao si motku, ali si bar ispao đubre šmekersko". Za divno čudo, smirila je disanje i kroz osmeh rekla: - Ne, u radnji, ali na brokantima kupujem dosta toga.


Dijagonala, kratko preko mreže. Taman da trčim preko celog terena. 


- Pošto sam već okarakterisan kao drzak, zovem vas na kafu ukoliko imate vremena i želje.

- Jeste drski, ali bi mi prijalo nešto hladno. Toplo je bilo tamo unutra.

- Imate li neku želju ili dozvoljavate da odaberem mesto?

- Prepuštam se vašem ukusu.

Pala si, ali me i dalje iskušavaš. Upoznaješ me. Nisam ti jasan i to te boli. Pokazaću ti nešto što odavno ili nikad nisi videla i doživela - muškog muškarca. Seli smo u pristojan kafić u kome nema glasne muzike. Znam gde je jer sam se jednom tu sklonio od kiše i zaključio da je prijatno tiho. Razgovarali smo o običnim, životnim stvarima iz svakodnevice. Očekivala je da se nabacujem, da je odmah muvam, a samo smo pričali skoro kao brat i sestra, sa tom razlikom da brat sestri nikada ne bi davao takve komplimente. 


- Imate lepe prste. Volim negovane ruke - rekoh onako, usput dok je palila cigaretu.

- Hvala.

- Fali vam vitamin B i selen.

- Molim?

- Zaboravili ste da promenite vreme na satu.

- Ha, baš ste šašavi. Kako ste to videli.

- A da pređemo na ti? Ja sam Gavrilo.

- Ružica - reče i pocrvene.

- Predivno ime. Mnogima je smešno, ali meni se dopada jer je narodno, starinsko, nežno i ženstveno.

- Pa jeste smešno i staromodno.

-Ružice, da ne okolišim više. Sviđaš mi se. Sad imaš dve mogućnosti. Da se digneš i da odeš ili da ostaneš i vidiš šta će biti do kraja filma. Prva mogućnosti mi se uopšte ne sviđa, ali ću je ispoštovati i preživeti. Druga će mi napraviti obavezu da je opravdam, ali pristajem na to drage volje. Ako ostaneš, ti ćeš odlučiti kada i gde ćemo se ponovo videti. Sad moram da idem kući da sebi skuvam ručak za par dana i ispeglam košulju za sutra.


Sekunde su tekle u tišini. Gledao sam je sa osmehom kao kad maca proguta sirotu žutu ptičicu, a perce joj još viri iz usta. 


- Sutra u pola šest, ovde. Može?

- Savršeno mi odgovara. Usput, braon je neutralna boja otvorene komunikacije jer je neutralna ili topla, zavisi kako je gledaš. Po nekima, braon je boja snage, stabilnosti, zrelosti, jednostavnosti, udobnosti, harmonije, otvorenog prostora, pouzdanosti, izdržljivosti, doma i zemlje. Sutra ćeš mi reći šta od svega toga nisi, a biće ti jasno zašto sam sada ovde, sa tobom. 


Sedela je ne trepćući. Uzeh je za ruku dok se dizala, pomerio stolicu da lakše izađe od stola i otpratio sam je do stanice. Sve vreme je ćutala. Videli smo se još nekoliko puta, a iznenađenje koje sam doživeo sa njom ću opisati u nastavku. 

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara