Majstor (samo)kontrole

Ćumez" -tako je zvao svoj stan. Mesto toliko puta spominjano u našim prepiskama...mesto na kojem sam bezbroj puta u mislima i gotovo realno, fizički bila... a sada, kada se spremamo da ga konačno posetimo, nisam sigurna da to zaista i želim.

Javila se sumnja koja mi je unosila dozu strepnje od eventualnog razočarenja i nelagode, ukoliko se ispostavi kao realna i opravdana.

" Šta ako sam sve idealizovala, ako je svo to savršeno poklapanje samo plod moje uobrazilje, mašte, velike želje? Da li je moguće da sve teče tako glatko, gotovo prirodno?" - bila su samo neka od pitanja koja su mi se vrzmala po glavi, dok sam se pripremala da konačno zakoračim u taj prostor svojih virtualnih maštarija.

Noćima sam ga zamišljala. Malenu garsonjeru, tipično muški uređenu, tako da bude funkcionalna i praktična.. ništa više, ništa manje. Bez mnogo detalja, koje bi unela neka ženska ruka, a opet sa momentima koji mu daju neki, nazovi njegov, lični pečat (pretpostavljala sam da ti momenti uključuju i detalje vezane za ćerku, budući da je veoma brižan i posvećen otac)

U mojoj glavi veliko ogledalo, koje je, po slobodnoj proceni, zauzimalo pozamašan deo prostorije je bilo centralni element. Možda i zbog toga što su retke slike koje je, gotovo sramežljivo slao, bile upravo njegov odraz u tom istom ogledalu. Noću, kada se popali obližnja ulična rasveta i obavije ga nežnom narandžastom svetlošću, pretvarao bi se u prijatno i toplo mesto (pogotovo kada napolju rominja kišica). U mojim mislima, to je bilo ušuškano, mirno i spokojno utočište u kojem se sve, ili bar veći deo mojih fantazija mogu pretočiti u realnost.
A da li je zaista tako? - pitala sam se.

Iz misli me je prekinuo Jovan. Jedna od retkih osoba koja je mogla da primeti nijanse moga raspoloženja, nespokoj i nemir.

"Šta je Barb? Zar ovo nije ono što si želela? - upitao je, savršeno primećujući moje nedoumice i nemir.

" Da, ali... "- zaustavila sam se neznajući ni sama kako da nastavim rečenicu, misao... I koja bi to zapravo, misao bila?

" Ali šta?... Barb, sve ovo je samo jedna zabavna, zavodljiva igra, a ako neko ume da je igra... onda si to ti. Ne sumnjam ni najmanje da ćeš uživati, ali moraš da odlučiš šta je to što želiš. Da li znaš? Jer, imam utisak da što vreme više odmiče, a polazak se približava, ti bivaš sve konfuznija. "

Znam tačno na šta je mislio. Brigu su mi zadavala i pitanja šta obući, koji veš mi najbolje stoji, šta uraditi sa kosom (pustiti je ili neobavezno podići)... Budalaštine, znam..ali one su me odvraćale od ključnog pitanja" Šta je to što zaista želim? "

Ostatak vremena smo proveli u priči i laganom spremanju...

........

Bilo je prijatno toplo, prolećno predveče i došlo je vreme za polazak.

Moj izbor garderobe je spao na " dohvati prvo što ti padne pod ruku". Mada sam tu istu ruku, čini mi se, nekako namerno navela da izvuče tanku crvenu pamučnu haljinicu, za koju sam znala da mi savršeno stoji. Možda je i to jedan od razloga zbog čega sam se i ja osećala savršeno u njoj.
Pratila je liniju moga tela, ne sputavajući ga, puštajući da diše... Otkrivala ramena i dobar deo leđa (delove na sebi koje sam obožavala)... Pratila bedra, blago lepšala oko njih, dosežući gotovo do kolena... Da, volela sam da je nosim.
Osećala sam se kao gola u njoj, kao da nosim samo dodatni sloj tanke kože koja se blago obavija oko mene, miluje me...

A kada kažem gola... Paaaa, recimo da sam to i bila...
Ne volim da nosim grudnjake. Sav taj sloj debele tkanine, žica i koječega me sputava i stiska. Imam osećaj, nekada, da ne mogu da dišem...
Grudi mi nisu velike, ali i dalje gotovo savršeno stoje. Volim ih tako male, oble i pune, "za u šaku", sa tamnim, malim bradavicama koje se ukrute na najmanji povod. To njihovo ocrtavanje na tkanini mi je izuzetno seksi iii...ima li boljeg povoda od ovog za ostavljanje grudnjaka kod kuće. A haljinica? Haljinica je upravo idealna za taj seksi momenat.

Koliko volim da šetam u javnosti bez grudnjaka to nije slučaj i sa gaćicama. Ali, oduvek sam volela da hodam po ivici, da se igram vatrom i pomeram sopstvene granice, tako da sam duboko udahnula u momentu kada sam, bez njih zakoračila izvan kuće i sela u kola. "Ako pomeram granice, onda je ovo savršen trenutak za ostavljanje gaćica u fioci" - pomislila sam.

Krenuli smo.

Već na izlasku iz Novog Sada sam počela da se vrpoljim na sedištu. Izula sam baletanke. Iako sam minijaturna, "mala džepna Venera", kako neki umeju da kažu, ne pripadam ženama koje otkidaju na visoke potpetice, upravo suprotno. Noge sam podigla , gotovo ih zalepivši za šoferku. Bosim stopalima i prstićima sam plesala u ritmu muzike (tako tipično za mene) Kroz otvoren prozor sam izbacila ruku, igrajući se i pružajući otpor naletima i udarima vazduha.
Kosa mi je lepršala, mrsila se, ulazila u usta... Nije mi smetalo... Osećala sam se u tom trenutku potpuno slobodno i nesputano...
Ne moram da spominjem da je svo to strujanje vazduha izazvalo blago ježenje kože i naravno, neizostavno i bradavica, koje su izazovno štrčale i ocrtavale se na tananoj tkanini haljinice koja je, i zbog samog položaja nogu, spala naniže, otkrivajući moju smelost, za koju Jovanu nisam rekla....
Za nijansu sam raširila noge dopuštajući da svežiji vazduh koji ulazi spolja, struji između njih, prelazeći preko nje, meke i glatke i po prvi put izložene na ovakav način.

Nije mu trebalo mnogo da primeti i reakcija je bila momentalna, što je ocrtavanje na njegovim farkama jasno govorilo.

"Barb, čoveče...šta mi to radiš? Jesi li ti uopšte sigurna da želiš da dođeš do Beograda? Ako tako nastaviš, zaustavljam kola na prvom stajalištu, a onda si gotova." - rekao je pomalo u šali, ali da je čuo kako govorim "Zaustavi", uradio bi to bez imalo razmišljanja...

Samo sam mu se nasmejala i nastavila da ga izazivam...

Krenuo je "Quasarr" i pesma "Ti"...("U grlu mi tvoj dah, mirisi sa lica, jezik.... Posvuda, te ima...") Obožavam je... Meni neopisivo erotična, i uvek me pokreće na đusku iiiii... nešto više od toga. Ovaj put sam htela da me dodatno uhvati taj zanos...
Pesme su se nizale (naša play lista omiljenih stvari) a, ja sam bila kao u transu.

Ipak, raspoloženje je počelo postepeno da mi se menja i da u mene ponovo ulazi neki nespokoj, kako smo se približavali odredištu. Opet su mi nailazile negativne misli, i samo sam energičnim otresanjem glave uspevala da ih se, bar na trenutak oslobodim.

U jednom momentu misli su ipak bile jače od mene, prosto su me preplavile i talas strepnje, nesigurnosti, i zabrinutosti me je potpuno prožeo, progutao. Telo je počelo nekontrolisano da mi drhti, vilica mi se bukvalno tresla a zubi cvokotali, kao da se nalazim polugola usred snežne mećave.

U tom trenutku sam najmanje ličila na samouverenu, samosvesnu i slobodoumnu ženu, kakvom sam se smatrala, između ostalog.
Više sam bila preplašena devojčica, sa srcem koje besomučno lupa, ali u petama.

Naravno, takva promena nije mogla da prođe neopaženo, te je odmah usledilo:

"Hej bre,... čemu sad ovo? Ako želiš da se okrenemo i vratimo, samo kaži. Ništa nam od ovoga ne treba."

Prevelika želja je ipak prevagnula. Nastavili smo...

.....

Stajali smo na nekom parkingu, na samom ulasku u Beograd, čekajući ga da dođe po nas. Koliko sam shvatila, problem sa kolima je bio vezan za elektroniku. Jednostavno su" ciknula". Jovan mi se smejao zbog tog izraza koji sam koristila.
Njih dvojica su razgovarajući telefonom to mnogo bolje razumeli i objasnili jedan drugom, nego što bih ja umela i tada, se dogovorili da je najbolje da on dođe po nas. Znajući u kom delu grada živi, pretpostavila sam da mu neće trebati mnogo vremena. Minuti su tekli neverovatno sporo a istovremeno vrtoglavo se topili i nestajali. Za to vreme, Jovan me je zasmejavao svojim dvosmislenim pošalicama i komentarima, začikujući me, budeći ponovo u meni onu vrcavost i zavodljivost koje me krase.
Utonula sam mu u zagrljaj, prepuštajući se nežnim poljupcima, uživajući u trenutku... Maštajući o onome što sledi...

Iz zanosa nas je trglo blago kuckanje o staklo sa Jovanove strane. Bio je to on.
"Hmm...kako prikladan momenat za dolazak. Savršen tajming" - pomislih.
Jovan me je samo pogledao i uz vragolast osmeh rekao:

"Igra je počela, Barb..."

Izašao je da se pozdravi. Rukovali su se i nastavili nešto da pričaju, očigledno opušteno, budući da sam čula obojicu kako se smeju.
Pomislila sam da bi bilo poželjno da izađem i ja, ukoliko ne želim da ostavim utisak neodlučne, sramežljive žene. Mada, on je svoj utisak i mišljenje o meni odavno formirao i podrazumevao je da sam mnogo više od toga, ali, i to.
Otvorila sam vrata i izašla iz kola.

Pogledi su nam se sreli i kao nekom nevidljivom silom ostali prikovani dok smo prilazili jedno drugom. Jedan tren smo samo stajali netremice se gledajući, kao da ne znamo šta je umesno uraditi dalje. Zagrljaj je bio neizbežan. Samo u prvi tren blag, mek, a onda, sve snažniji, prožimajući... Osećala sam ruke koje me obuhvataju i snažno utiskuju u sebe. Njegov miris, toliko prirodan, pripadajući, sam upila nozdrvama u sebe,
Izgubila sam pojam o vremenu, izgubila se u tom osećaju prisnosti, sa nekim koga gotovo realno ne poznajem, a opet ga jako dobro znam i osećam. Štrecnula me je misao da taj zagrljaj možda traje duže nego što bi trebalo, ali...pomeramo granice, zar ne?
Srce mi je snažno udaralo, mislim da je to mogao da oseti na svojim grudima... Ili je to bilo njegovo...ne znam.
Obrazi su nam se dodirivali i gotovo lenjo smo se odvajali jedno od drugog, klizili kožom jedno preko drugog, dodirnuvši se uglovima usana.
Ne, nismo mogli da se razdvojimo, a usne su same pronašle put jedne do drugih i nastavile da se miluju, nežno i meko...gotovo bez dodira... a ruke sve jače stežu...
Učinilo mi se da sam čula tihi uzdah...ili je to bio moj...ne znam.
U tom trenutku sam čula Jovana kako govori:

"Mislim da je vreme da krenemo. "

Odvajajući se od njega, dok je pramen moje kose ostajao zalepljen za njegove usne, i buntovno odbijao razdvajanje, videla sam mu pogled i shvatila... da, vreme je. U tom trenutku pomislih da je ideja da krenem bez gaćica, potpuno loša, pošto sam postala svesna stanja među nogama.
Pre nego što smo krenuli, morala sam da pitam:

"Kako si znao, da su to naša kola, nismo ti rekli?"

"Nešto me je neodoljivo vuklo ka njima."-šapnuo mi je na uvo, i izazvao najež kože i dodatni pritisak u donjem delu stomaka koji je već uveliko oživeo. Mislim da su mi čak i kolena blago klecnula.... Ne sećam se više.. Razum se blago pomutio...
"A i jedina su kola sa NS tablicama, da budem iskren" - rekao je to pomalo bećarski i namignuo mi.

"Hahahaha... Plavuša, trebalo je da pretpostavim. Trebali smo bolje da se kamufliramo i otežamo ti." - bubnuh bezveze.

"Veruj mi, našao bih vas"

"Ni ne sumnjam" - odgovorih mu uz, najzavodljiviji osmeh, u svom repertoaru osmeha.

U Jovanovom zagrljaju i njim pored sebe, došli smo do kola koja su bila nedaleko parkirana.
Dok sam sedala na mesto suvozača Jovan mi je šapnuo :

"Bilo je lepo gledati te kako se topiš... Biće lepo gledati te i dalje i uživati u tebi... Zapamti, sve je u tvojim rukama.. Ti određuješ pravila i vodiš..... Volim te"

Da, sada se osećaj spokoja vratio, i bila sam potpuno sigurna da se nalazimo na pravom mestu, sa pravim razlogom i sa pravom osobom....

....
Smestili smo se u kola i krenuli. Jovan je seo pozadi, iza mog sedišta.
Dok su opušteno razgovarali, primakao se i, naizgled, neobavezno, jagodicama prstiju prelazio preko moga vrata. Od ušne resice, celom dužinom do ogoljenih ramena...i nazad. Jako dobro poznaje sve moje slabe tačke, a vrat je jedna od njih, i to je vešto i znalački koristio.
Samo sam se malo promeškoljila i vrat izvila blago u stranu, kako bih ga još više izložila dodirima. Prstom je nastavio da šara duž moje ruke, dok se koža ježila a tenzija u meni rasla...
Pogledala sam "našeg vozača" i uhvatila njegov pogled na svojim grudima.... Ooo daa... Bradavice su živele svoj život... Osvajale su prostor i postajale sve kruće. Na trenutak shvatih da je vazduh u kolima postao za, nijansu teži, a da je razgovor (koji zapravo nisam ni uspela da pohvatam, zadubljena u sopstvene misli) praktično zamro.
U glavi mi je bila samo jedna misao "Pomeraš sopstvene granice B", i ruka je počela da se spušta i zavlači pod haljinicu.
Za nijansu sam razdvojila butine, blago se zavalila i spustila u sedištu i tek neznatno izvila kukove na gore, kako bih se učinila dostupnijom za, svoje prste.
Zažmurila sam, prepuštajući se umešnom radu prstića. Osećala sam njegov pogled na sebi, zamišljala reakciju, i to me je jako ložilo... Moj vlažni prst je bio dokaz toga...Samo je klizio po njoj, onako toploj i sočnoj, po glatkom klitorisu koji je nabubrio i vapio za dodirima.
Ne, nije mi bilo neprijatno... Naprotiv... Prepustila sam se.
Od haljine nije mogao ništa da vidi, ali nisam to ni želela. Koliko sam primetila nakon što sam otvorila oči, to mu nije ni najmanje predstavljalo problem da mu pantalone postanu tesne.
Izvukla sam ruku iz haljinice, vodeći računa da još uvek ne otkrijem ništa.
Nisam se vezala, delom zato što ne volim, a delom zato što sam znala da će mi pojas ubrzo zasmetati.
Nagnula sam se ka njemu i svojim vlažnim prstima prešla duž donje, a onda i gornje usne, blago ih razdvojila vrhovima, a on ih je spremno usisao, polizao.
Prišla sam njegovom uhu i gotovo nečujno upitala:

"Da li ti se sviđa ukus?"

"Zar si imalo sumnjala u to, Barbara?" - odgovorio je gotovo momentalno.

"Hmm.. Morala, sam da proverim" - odgovorih, stavljajući prste mokre od njegove pljuvačke u svoja usta. Igrala sam se, sisala ih, oblizivala, netremice ga gledajući... Dok je on pokušavao da zadrži pogled na putu.

"I meni se sviđa tvoj" - rekoh koketno i iznenadih samu sebe sledećom izjavom:

"Ali moram da proverim da li mi se sviđa još nešto?"

"Šta, to, Barbara?"

Tek tada, sam primetila da se Jovan premestio na samu sredinu zadnjeg sedišta, kako bi imao bolji pregled i opušteno, ležerno se zavalio... Pogled na njega mi je ukazivao šta mu je sledeći potez.
Rekla sam šta sam rekla i sad više nije bilo povratka.
Nagnula sam se ponovo ka njemu, ovaj put su ruke krenule niže, ka njegovom pojasu, sve do nabreklog međunožja koje sam desnom rukom obuhvatila i stisla dok sam levom pokušavala da otkopčam kaiš.

" Barbara, ne radi to, nije pametno. Sletećemo s puta. Moramo negde da stanemo."

"Ne, nastavi da voziš" - rekoh u momentu kada sam, jedva uspela da otkopčam kaiš.
Dok sam se vraćala na sedište, u retrovizoru sam videla da Jovan ima pune ruke posla. Uhvatio je moj pogled i namignuo mi šeretski.
Zažmurila sam, zavalila se ponovo na mesto i uposlila svoje ruke.
Desna ruka je ponovo bila među mojim nogama, na njoj sada već potpuno vreloj. Pulsirala je od želje za nadražajima, za oslobađanjem pritiska koji se iz donjeg stomaka prenosi na nju, na celu mene.
Transformisala sam se u jednu ogromnu želju, energiju koja guta sve pred sobom, spremna da se oslobodi i ispuni ceo prostor.
I pored blago otvorenih prozora, vazduh je bio gust, gotovo lepljiv...ili se to samo meni činilo.
Levu ruku dam polako, prst po prst, zavlačila, prvo se igrajući pojasom njegovih bokserica.
Odugovlačila sam, odlagala momenat kada ću ga celog obuhvatiti, u svoj njegovoj veličini, koja je, po mojoj slobodnoj proceni, za mene bila idealna.
Nisam više mogla da izdržim i uronila sam celu šaku, navlačeći ga i oslobađajući glavić.
Daaaa... Bio je idealan....
Čuo se blagi uzdah, a ja sam, u tom trenutku, prst zaronila u sebe, izvila se i ispustila gotovo istovetan zvuk zadovoljstva.

"Barbara, prestani, neće se dobro završiti, moramo da stanemo." - rekao je, praktično moleći

"Ne, ne stajemo mi nigde... Vožnja je tek počela... Ti si majstor kontrole... Iskontroliši se sada."

Izvukla sam svoje vlažne prste iz sebe i tom rukom nastavila da šetam po njemu, od glavića do korena. Polako, sasvim polako.
Drugu ruku sam natopila sopstvenom pljuvačkom i priključila je.... Izluđivala sam ga... Ubrzavala, sam, pa usporavala ritam...a on se majstorski trudio da održi prisebnost i pravac na putu... Iako više nije znao ni u kom pravcu vozi.
Da...sviđalo mi se da ga malo mučim...
Bezobrazno sam ga pogledala i odvojila se od njega.
Jednom rukom sam zadigla haljinu i dopustila mu da je vidi.
Uzela, sam mu ruku sa menjača i pokazala put.
Oooooo daa... Našao ga je, bez ijednog pogrešnog skretanja.....

Još više mi je razdvojio noge i nastavio da miluje užareni klitoris. Počela sam da stenjem, cvilim, da se uvijam i mešam kukovima. Mogla sam da svršim gotovo momentalno, ali sam svesno odlagala orgazam.

Opet bezobrazni pogled, koji mu uputih, pre nego što sam mu uzela ruku i stavila u svoja usta. Polizala sam svaki ostatak svojih sokova, (i da, u pravu je... bila sam ukusna) ostavivši samo mokri trag pljuvačke...Prinela sam je njegovim ustima... Spremno je prihvatio, jedva dočekavši... A ja sam se okrenula ka Jovanu koji se već uveliko oslobodio i spremno me čekao. Provukla sam se između sedišta i sela mu u krilo.
Momentalno mi je svukao haljinu sa ramena, oslobodivši grudi...
Uzeo ih je u usta i počeo da sisa i gricka bradavice, dok ih je šakama gnječio.
Podigla sam donji deo haljine i igrala na njemu, trljajući se...napred,nazad...ukrug vrtela kukovima, menjala pravac i ritam, uvijala leđa izbacujući guzu...Sve je to u retrovizoru posmatrao naš prijatelj, namestivši ga tako da vidi apsolutno sve.
Iako sam izgarala od želje, nisam Jovana htela još u sebi. Zario mi je svoj jezik i zube u vrat, zaječala, sam od zadovoljstva i divlje požude. U tom momentu smo stali na semaforu...potpuno izloženi pogledima ljudi, u kolima, do nas. Nije me bilo briga. Za mene, u tom trenutku, nisu postojali kao ometajući faktor, više kao dodatni stimulans... slučajna, prolazna publika, nemi posmatrači našeg malog ludila...i sve to me je dodatno ložilo...i to kako.. (pogotovo što znam da u svakom trenutku možemo da odjezdimo dalje od njih, u noć)
Obrnula, sam se tako da Jovanu budem u krilu, okrenuta leđima, kako bih mogla nesmetano da posmatram našeg prijatelja, kojem je samokontrola popustila, budući da su vozači iza nas počeli da mu sviraju, jer se zeleno svetlo odavno upalilo.
Krenuli smo, i u tom trenutku se Jovan nabio u mene, odmah silovito i jako...
Kriknula sam i izvila jako leđa, izbacila grudi napred. Uzeo ih je u šake dok je nastavljao da se nabija, nikada jače i snažnije kao tada. Držala sam se jednom rukom za sedište, a drugom za našeg prijatelja, zabijajući mu nokte u rame. Čini mi se da smo lebdeli iznad puta i tako prolazili gradom, dok sam ja vozila svoju vožnju.
Fiksirala sam njegov pogled u retrovizoru. Posmatrao nas je pohotno, gladno i to je poslednje što sam videla, pre nego što sam zatvorila oči i dopustila da se razlijem, da se rastopim, raspadnem do poslednjih atoma od kojih sam sastavljena, dok sam grizla sopstvenu nadlanicu, pokušavajući da ublamim krike, a nokte druge ruke zarivala, gotovo do krvi, u "majstora samokontrole".
To je bilo i više nego dovoljno. Grčenje mojih vaginalnih mišića dovelo je i Jovana do vrhunca i uz nekoliko trzaja se ispraznio u mene, ispuštajući glasan krik.

Bilo mi je potrebno malo više da dođem sebi, da primirim telo koje je drhtalo.. Zadovoljeno, ali i dalje željno i gladno.
Udahnula, sam duboko kroz nozdrve. Vazduh je imao miris letnje večeri nakon oluje koja je upravo protutnjala. Takva je i energija vladala... Osećaj smirenosti, blaženstva...
Otvorila sam oči i videla veliku fleku na pantalonama i majici naše prijatelja.

"Hm... Vidim da si sve isplanirala, a da li ti je u planu bilo i da poneseš vlažne maramice sa sobom? - upitao je kroz smešak

" Pa zar sumnjaš u mene?

"Ne, Barbara...ne sumnjam uopšte u tebe...."

Mislim da je u nekom momentu shvatio da su nam kola u sasvim ispravnom stanju, i da mu ta naša mala prevara nije ni najmanje smetala.

"Onda nemoj da sumnjaš da sam isplanirala i ostatak večeri...koje je tek počelo za nas" - rekoh, i dalje na putu ka krajnjem odredištu....

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 25 Maj, 2019
• barbarajovan
• 19 glasova
• 4667 pregleda