Anatomija ucene (Ujed 6)

Zvuk lifta koji se udaljavao odneo je i poslednji nalet adrenalina koji nas je držao u savršenom poslovnom ritmu. M. se naslonila na vrata, a njen trijumfalni osmeh bio je hladan poput zlatiborske magle. Polako je otkopčala kaput, ali umesto očekivane bliskosti, u prostoriji je odjednom pukla nevidljiva nit.

„Izvukli smo se“, rekoh, brišući hladan znoj sa čela dok sam pakovao preostale papire u fasciklu. „Ali ovo je bilo preblizu, Milice. Čovek nas je praktično osetio u vazduhu.“

„Milice?“ ponovila je, a glas joj je u sekundi poprimio onu oštru, šefovsku formu koja je sekla poput žileta. „Zaboravljaš se, kolega. Za tebe sam na ovom spratu i dalje direktor, bez obzira na to šta se desilo na ovom stolu.“

Okrenuo sam se prema njoj, dok mi je bes od proživljenog stresa odjednom prostrujao telom. „Direktor? Do pre pet minuta si drhtala pod kaputom da ne vidi tvoju spavaćicu! Nemoj mi sad glumiti nedodirliviju šeficu nakon što sam ti spasio kožu pred Jovanovićem!“

„Ti meni spasio kožu?!“ zakoračila je ka meni, a oči su joj se suzile od besa. „Ja sam izvukla ovu firmu, ja sam potpisala ugovor sa Šulcom, a ti si bio samo puki izvršilac koji nije umeo ni kravatu da sačuva! Pogledaj se na šta ličiš! Ti si rizik, ti si slaba karika u ovoj igri!“

„Ja sam rizik?!“ Uneo sam joj se u lice, toliko blizu da sam osetio miris viskija i njenog parfema pomešanog sa čistim besom. „Ti si me uvukla u ovo! Ti si ta koja je pocepala tu kravatu, a sad pokušavaš da svališ krivicu na mene jer si se uplašila starca! Ti si obična kukavica koja se krije iza skupe odeće i autoriteta!“

„Začepi!“ vrisnula je, gurnuvši me iz sve snage u grudi. „Niko mi u mom životu nije rekao da sam kukavica! Ti si niko! Ti si zamenjiv!“

Bes je eksplodirao u oboma. Uhvatio sam je za zglobove ruku pre nego što je stigla ponovo da me gurne. Otimala se, disala ubrzano, dok su joj se grudi pod svilom divlje podizale. Gledali smo se sa čistom, sirovom mržnjom koja se u sekundi, pod pritiskom pretrpljenog straha, pretvorila u neizdrživu, bolesnu privlačnost.

„Pusti me!“ prosiktala je, ali me nije gledala u oči, već u usne.

„Neću“, odgovorio sam grubo.

Umesto odgovora, povukla me je za kragnu već uništene košulje i divlje me poljubila. Bio je to ugriz, a ne poljubac – borba za premoć koja se odmah preselila na pod apartmana. Svila njene spavaćice je prsnula pod mojim prstima, a njen kaput je završio negde u uglu sobe. Nije bilo nežnosti, samo sirovi, žestoki bes koji smo jedno iz drugog isterivali svakim pokretom. M. je grebala moju kožu na leđima, stežući me nogama oko struka, dok su njeni prigušeni uzdasi odjekivali u tišini sobe. Dominacija koju je pokušavala da uspostavi rečima sada se lomila pod mojim rukama, dok je glasno molila za još, potpuno gubeći kontrolu koju je toliko očajnički branila.

Bili smo na samom vrhuncu, spojeni u divljem, ritmičnom zanosu na ivici kreveta, dok je zlatiborska magla spolja pritiskala stakleni zid. Svet je prestao da postoji, a naš izbezumljeni, glasni finiš odjeknuo je sobom u trenutku kada su oboje doživeli potpunu eksploziju.

I u tom sekundu, dok smo još uvek disali jedno drugom u vrat, hvatali vazduh i ležali potpuno nagi i iscrpljeni, tišinu je prekinuo oštar, metalni zvuk.

Klik.

Vrata apartmana, koja M. u naletu besa i panike nakon prethodnog odlaska očigledno nije zaključala, polako su se otvorila.

Na pragu je ponovo stajao generalni direktor Jovanović. U ruci je držao telefon sa upaljenim ekranom.

„Zaboravio sam ključeve od svojih kola na stolu...“, počeo je Jovanović zvaničnim tonom, koji je istog trenutka zamro u njegovom grlu.

Njegov pogled je preleteo preko pocepane svile na podu, prevrnute čaše viskija i nas dvoje, ukočenih, nagih i znojavih u polumraku sobe. Atmosfera se u sekundi pretvorila u ledeni pakao.

Tajac koji je usledio bio je teži od svake reči. Jovanović je stajao nepomičan, dok mu je svetlo sa ekrana telefona osvetljavalo lice koje je postalo hladno poput kamena. Pogled mu je skliznuo sa pocepane svile direktno na nas dvoje. Ležali smo nepomično, svesni da bi svaki nagli pokret samo dodatno ogolio sramotu i propast koja nam je visila nad glavom.

„Dakle, radna atmosfera...“ progovorio je Jovanović, a glas mu je bio toliko tih da je zvučao kao pretnja smrću. „Kolega, izgleda da ste vi svoj izveštaj podneli i usmeno i pismeno.“

Polako je zakoračio unutra, zatvorivši vrata nogom iza sebe. Zvuk brave koja škljoca odjeknuo je kao giljotina. Nije bilo besa u njegovom glasu, samo apsolutna, proračunata moć čoveka koji je upravo dobio u ruke oružje kojim nas može uništiti jednim potezom.

„Oboje na noge. Odmah“, zapovedio je, sedajući u istu onu masivnu fotelju. „Nemamo mnogo vremena, a imamo mnogo toga da raspravimo.“

M. je prva reagovala. Sa onom istom hladnokrvnošću kojom je vodila milionske pregovore, ustala je ne mareći za svoju nagost, dohvatila muški bademantil sa kreveta i ogrnula se. Ruka joj je drhtala dok je vezivala pojas, ali joj je pogled bio fiksiran za direktora. Ja sam navukao pantalone, osećajući kako mi se želudac okreće od sramote i besa.

„Gospodine Jovanoviću...“ počela je M., pokušavajući da spasi šta se spasiti može.

„Ućuti, Milice!“ presekao ju je Jovanović podizanjem ruke. „Tvoje laži su me koštale ovog dolaska. Mislila si da sam slep? Mislila si da ne vidim kako te tvoj... asistent gleda dok Šulc priča o milionima? Ali ovo... ovo prevazilazi čak i moje najgore sumnje.“

Spustio je telefon na sto, tik pored preostale čaše viskija.

„Pravila igre su se upravo promenila“, nastavio je, prekrstivši noge. „Ovaj ugovor sa Nemcima vredi previše da bih vas oboje izbacio na ulicu i rizikovao skandal u medijima. Ali, vaša sloboda i vaše karijere od večeras imaju cenu. Brutalnu cenu.“

Pogledao je prvo u mene, pa u nju.

„Ti, kolega“, uperio je prst u mene, „od sutra ujutru potpisuješ premeštaj u našu najgoru filijalu. Ideš 300 kilometara od Beograda. Radićeš za trećinu plate, bez prava na napredovanje sledećih pet godina. A ti, Milice... fondacija od danas prelazi pod moju direktnu kontrolu. Ti ostaješ na funkciji samo kao lutka na koncu. Svaki dinar, svaki potpis, svaka tvoja odluka ide preko mog stola. Ako ijednom rečju ili pokretom pokažete neposlušnost, ove slike sa mog telefona i detaljan izveštaj o vašem 'radnom sastanku' biće na stolovima Upravnog odbora pre nego što stignete da se spakujete. Uništio sam i veće igrače od vas dvoje za mnogo manje greške.“

U sobi je ponovo zavladala tišina, ali ovog puta je pritisak bio neizdrživ. Jovanović je uživao u svojoj nadmoći, uveren da nas drži u šaci. Ali, napravio je jednu ključnu grešku – potcenio je ženu koju je sam postavio na vrh.

M. je polako prišla stolu. Strah koji je imala do pre nekoliko minuta potpuno je nestao iz njenih očiju. Zamenio ga je onaj opasni, predatorski sjaj koji sam video kada je uništavala konkurenciju na sastancima. Pogledala je u telefon na stolu, a onda podigla oči prema Jovanoviću.

„Ultimatum je... zanimljiv, gospodine Jovanoviću“, rekla je, a glas joj je bio miran i hladan. „Ali zaboravili ste jednu veoma važnu stvar.“

Jovanović se blago namrštio, očigledno iznenađen njenim tonom. „Šta to?“

„Zaboravili ste da ja nisam postala direktor fondacije zato što sam lepa, već zato što znam sve tajne ove firme. Pa tako i vaše“, M. se naslonila na ivicu stola, prekrstivši ruke na grudima. „Ako te slike odu na Upravni odbor, obećavam vam da će sat vremena nakon toga na adresu Tužilaštva za organizovani kriminal stići kompletna dokumentacija o 'fiktivnim' ugovorima sa Kiprom koje ste potpisivali prošle godine. Znam tačno preko kojih računa je prebačen novac za vašu novu vilu u Grčkoj. Imam sve kopije, sve izvode i sve šifre.“

Jovanovićevo lice je u sekundi promenilo boju. Cinizam je nestao, zamenjen naglim bledilom. Pokušao je da ustane, ali ga je njen glas prikovao za fotelju.

„Sedite dole, direktore“, prosiktala je M., unoseći mu se u lice na isti način na koji se meni unela pre nego što smo završili na podu. „Ako mi padamo, padate i vi sa nama. Moja karijera će možda biti gotova, ali vi ćete starost dočekati u zatvoru. Pa sad izvolite... recite nam još jednom, šta ste ono rekli za premeštaj na jug i kontrolu fondacije?“

Pogledao sam u nju, fasciniran i uplašen količinom proračunatog besa i hrabrosti koju je posedovala. Jovanović je disao teško, gledajući u telefon, svestan da je uleteo u zamku iz koje nema lakog izlaza. Bili smo u pat poziciji – tri zveri zaključane u jednoj hotelskoj sobi, gde je svaka držala prst na okidaču.