Nezvani gost (Ujed 5)

Magla na Zlatiboru postajala je sve gušća, pretvarajući hodnike hotela u lavirint, a našu tajnu u tempiranu bombu. Deset minuta kasnije, stajao sam ispred vrata apartmana, sa izveštajima u rukama i srcem koje je udaralo brže nego tokom sastanka sa Šulcom.

Kada sam otvorio vrata, M. je stajala pored staklenog zida, sa čašom viskija u ruci. Crna rolka je ležala na fotelji, a ona je ostala samo u svilenoj spavaćici koja je jedva skrivala obline. Okrenula se, spremna da nastavi svoju igru dominacije, ali pre nego što je stigla da izgovori ijednu reč, tišinu je prekinuo oštar, zvaničan zvuk.

Telefon na noćnom stočiću je zvonio. Nije to bio njen privatni broj, već službeni, fiksni telefon apartmana.

Pogledali smo se. Niko nije znao broj našeg apartmana, osim recepcije. M. je polako spustila čašu, prekrstila ruke i klimnula mi glavom da se javim.

„Halo?“ rekoh, trudeći se da mi glas zvuči poslovno.

„Gospodine, izvinite na smetnji u ove kasne sate“, začuo se glas recepcionera, koji je zvučao preplašeno. „U lobiju je gospodin koji insistira da se popne do vas. Kaže da je hitno i da se tiče fondacije. Nismo mogli da ga zaustavimo, već je ušao u lift.“

„Ko je to?“ pitao sam, dok mi se želudac stezao.

„Rekao je da se zove... generalni direktor Jovanović.“

Telefon mi je zamalo ispao iz ruke. Jovanović. Čovek koji je postavio M. na čelo firme, ali i čovek koji je bio poznat po tome što je uništavao karijere zbog najmanjeg kršenja discipline. Njegov iznenadni dolazak na Zlatibor mogao je da znači samo jedno – saznao je za nas, ili je došao u nenajavljenu kontrolu ugovora sa Nemcima.

M. je videla bledu boju na mom licu. „Ko je?“

„Jovanović. U liftu je. Dolazi ovamo“, izustio sam.

U sekundi, maska hladne i nedodirljive šefice se vratila, ali prožeta čistim adrenalinom. „Skupljaj papire! Odmah!“ zapovedila je šapatom.

Dok je ona grozničavo oblačila kaput preko spavaćice i sklanjala čaše, ja sam ugurao izveštaje u fasciklu. Nismo smeli da dozvolimo da nas zatekne u ovakvom stanju. Ali, bilo je kasno. Zvono na vratima apartmana je odjeknulo celim hodnikom, prekidajući našu paniku.

M. mi je uputila poslednji, oštar pogled, duboko udahnula, a zatim zakoračila ka vratima i otvorila ih sa savršenim, veštačkim osmehom.

„Gospodine Jovanoviću, kakvo iznenađenje“, rekla je M., dok joj je glas zvučao potpuno pribrano, iako sam video kako joj prsti stežu ivicu kaputa.

Na vratima je stajao stariji, prosedi čovek u skupom dugom kaputu, sa izrazom lica koji nije obećavao ništa dobro. Njegove oči su odmah preletele preko M., a zatim se zaustavile na meni, koji sam stajao pored stola sa fasciklom u rukama, sa raskopčanom košuljom i bez kravate koju je ona ranije pocepala.

„Nadam se da ne prekidam... kasni radni sastanak“, rekao je Jovanović, a njegov glas je bio tiši i opasniji od magle koja je pritiskala prozore. Ušao je u apartman bez poziva, a vrata su se iza njega zatvorila uz tupi prasak.

Jovanović je polako skinuo kožne rukavice, ne skidajući pogled sa moje raskopčane košulje i gužve na radnom stolu. Atmosfera u prostoriji postala je gušća od zlatiborske magle, ali umesto panike, osetio sam kako nas pritisak spaja. Pogledao sam M. na sekundu – u njenim očima nije bilo straha, samo hladna, proračunata rešenost. Igrali smo timski.

„Gospodine Jovanoviću, vaše prisustvo je uvek čast, ali moram priznati da vas nismo očekivali ovako kasno“, rekla je M. potpuno mirno, praveći korak unazad kako bi mu oslobodila prolaz, ali istovremeno stajući telom tako da delimično zakloni spavaćicu koja je virila ispod kaputa.

„Posao ne čeka, Milice“, odgovorio je Jovanović, sedajući u masivnu fotelju bez pitanja. „Čuo sam da su Nemci bili tvrdi na pregovorima. Došao sam da vidim da li je ugovor potpisan ili moram ja da peglam stvar.“

Uskočio sam odmah, pre nego što je stigao da postavi opasnija pitanja o našem izgledu.

„Ugovor je potpisan pre nepuna dva sata, gospodine direktore“, rekao sam čvrstim, profesionalnim tonom, prilazeći stolu i pružajući mu overen protokol iz fascikle. „Nemci su tražili dodatne garancije i detaljnu analizu operativnih troškova. Koleginica M. i ja smo upravo prolazili kroz završne stavke kako bismo spremili izveštaj za centralu pre jutra. Zato smo malo... u neformalnom izdanju. Radna atmosfera.“

Jovanović je uzeo papire, prelistao ih, a zatim podigao pogled prema meni. Njegove oči su bile sužene, ispitujući svaki moj pokret.

„Radna atmosfera, kažete?“ prokomentarisao je, a ugao usana mu se blago podigao u ciničan osmeh. „A gde vam je kravata, kolega? Izgledate kao da ste upravo pobegli sa ratišta, a ne sa sastanka sa Šulcom.“

„Nemci umeju da izvuku znoj iz čoveka, direktore“, uzvratila je M. brzinom žileta, sedajući na ivicu stola – tačno na ono mesto gde smo pre nekoliko sati promenili pravila igre. „Kolega je podneo najveći teret prezentacije pod mojim... strogim nadzorom. Insistirala sam da prođemo svaki slajd dok ne budem potpuno sigurna da nema greške. Znate da ne praštam površnost.“

Dok je to govorila, Jovanović je polako spustio ugovor na sto. Njegov pogled je šetao između nas dvoje. Znao je kako M. vodi firmu, znao je njen autoritet, ali prostorija je i dalje mirisala na teški mošus i skandal. Bilo je jasno da nam ne veruje do kraja, ali profesionalni uspeh koji smo mu upravo stavili pod nos vezao mu je ruke. Nije mogao da nas optuži bez dokaza, posebno ne nakon što smo obezbedili višemilionski ugovor.

„Dobro“, rekao je Jovanović polako, ustajući iz fotelje i popravljajući svoj kaput. „Rezultat je jedino što cenim. Ako je ugovor obezbeđen, zatvoriću oči pred vašim... nekonvencionalnim metodama rada u kasne sate. Ali zapamtite oboje – fondacija ne sme da trpi ni najmanju mrlju. Vidimo se ujutru na doručku u osam. Nemojte kasniti.“

Krenuo je ka izlazu, a M. ga je ispratila do vrata. Kada su se vrata konačno zatvorila i začuo se zvuk lifta koji odlazi, oboje smo duboko izdahnuli.

M. se naslonila na vrata, a njen hladni poslovni izraz lica se u sekundi istopio, zamenjen onim opasnim, trijumfalnim sjajem koji me je izluđivao. Polako je otkopčala jedno dugme na kaputu, pokazujući svilu ispod njega.

„Odlična timska igra, kolega“, šapnula je, prilazeći mi polako. „Pokazao si izuzetnu hladnokrvnost pod pritiskom. A sada... gde smo ono stali sa novim uslovima na terenu?“

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara