Novi uslovi (Ujed 3)

Igra na tuđem terenu

Petak je došao brže nego što sam očekivao. Izveštaj o fondaciji bio je spakovan u elegantnu kožnu fasciklu, bez ijedne greške, detaljan i besprekoran. Ali, oboje smo znali da ta fascikla nije jedini razlog mog dolaska u njen kabinet u petnaest do pet.

Kada sam ušao, M. nije bila sama. Za stolom je sedeo visoki, sedokosi muškarac iz Nadzornog odbora, čovek koji je kontrolisao budžete kompanije.

„Kolega, odlično što ste stigli“, rekla je M. hladno, ni jednim pokretom lica ne pokazujući da me prepoznaje na bilo koji drugi način osim profesionalnog. „Gospodin I. je upravo pregledao vašu preliminarnu strategiju.“

„I izuzetno sam zadovoljan“, nadovezao se stariji muškarac, ustajući i pružajući mi ruku. „Vaša direktorka vas je hvalila. Kaže da ulažete... neobično veliki napor u ovaj projekat.“

Pogledao sam M. Oči su joj imale onaj opasni, svetlucavi sjaj. Provocirala me je pred čovekom koji bi jednim potpisom mogao da uništi naše karijere ako bi saznao šta se dešavalo na tom istom stolu pre samo nekoliko dana.

„Dajem sve od sebe, gospodine I. Direktorka postavlja izuzetno visoke standarde. Teško ih je pratiti, ali obožavam izazove“, uzvratio sam, zadržavajući njen pogled dok sam predavao fasciklu.

Kada je I. konačno napustio kabinet, ostavljajući nas same u tišini kasnog popodneva, vazduh u prostoriji je postao gust. Čulo se samo tiho zujanje upaljenih servera u uglu.

Prekid pravila

M. je polako prišla vratima i zaključala ih. Ovog puta, zvuk brave nije bio najava njene dominacije. Izgledala je umorno, ali i dalje neverovatno privlačno. Skinula je sako svog teget kostima, ostajući samo u tankoj, svilenoj bluzi koja je jasno ocrtavala liniju njenih ramena.

„Igraš se vatrom“, rekla je tiho, naslanjajući se na vrata.

„Ti si zapalila šibicu“, odgovorio sam, prilazeći joj korak po korak. „Hvalila si me pred Odborom? To zvuči kao da ti se sviđa moja... interna saradnja.“

„Sviđa mi se tvoj rad pod pritiskom“, šapnula je, dok joj je glas blago zadrhtao kada sam joj prišao dovoljno blizu da osetim njen parfem – mošus i skupe citruse.

Umesto divljeg naleta kao prethodnih puta, ovog puta je sve išlo sporije. Uhvatio sam joj ruke i podigao ih iznad njene glave, pritisnuvši ih uza zid pored vrata. M. je udahnula duboko, a njen autoritet se otopio u sekundi. Pokorila se tom stisku, zatvarajući oči dok sam joj usnama prelazio preko vrata, tačno tamo gde joj je puls divljački kucao.

„Zaposleni odlaze kući... čuće nas na hodniku“, prostenjala je, ali me nije odgurivala. Naprotiv, njeni prsti su se zapetljali u moju kosu.

„Neka čuju“, rekao sam tiho, dok mi je druga ruka klizila uz njenu nogu, cepajući tanke najlonke dok sam tražio ivicu njenog donjeg veša.

Novi uslovi

Podigao sam je sa poda, a ona je automatski obavila noge oko mog struka, leđima i dalje prislonjena uz hladno drvo vrata kabineta. Taj kontrast njene meke kože i čvrste površine iza nje terao nas je do ivice ludila.

Kada sam ušao u nju, iz nje je izleteo tihi, prigušeni krik koji je odmah sakrila u moje rame, grizući tkaninu mog sakoa. Ritmovi su bili spori, teški i duboki. Svaki pokret bio je podsećanje na to ko drži kontrolu u ovom trenutku. M. se potpuno prepustila, zaboravljajući na titule, izveštaje i Nadzorne odbore. Bila je samo žena koja je žudela za svakim dodirom, dok su joj se nokti zarivali u moja leđa kroz košulju.

Zvuči tela koja se spajaju odjekivali su u praznom hodniku sa druge strane vrata, ali u ovom delu zgrade više nije bilo nikoga. Bili smo potpuno sami u našoj kreiranoj areni. Vrhunac nas je preplavio istovremeno, silovito, ostavljajući nas da klizimo niz zid dok nam se dah urušavao.

Vikend plan

Sedeli smo na podu kabineta, naslonjeni na vrata, dok je sunce na zalasku bojilo kancelariju u purpurne tonove. M. je naslonila glavu na moje rame, sa potpuno razbarušenom kosom – po prvi put otkako je poznajem.

„Ovo postaje opasno“, rekla je tiho, gledajući u pocepane najlonke na podu.

„Opasno je dobro“, uzvratio sam, ljubeći je u teme.

Polako je ustala, popravila bluzu i pogledala me sa onim svojim prepoznatljivim, poluosmehom koji je ponovo najavljivao povratak direktorke.

„Izveštaj je odobren“, rekla je zvaničnim tonom, dok je rukom prolazila kroz kosu pokušavajući da je dovede u red. „Ali, teren za sledeću fazu projekta se menja. Za vikend putujem na Zlatibor. Samo radni sastanci.“

Pogledala me je pravo u oči, a u glasu joj se osetila jasna ponuda.

„Treba mi asistent. Neko ko dobro podnosi pritisak na terenu. Polazak je sutra, u osam ujutru.“

Spakovao sam svoje stvari, zakopčao košulju i krenuo ka izlazu.

„Biću ispred Vaše zgrade u sedam i pedeset“, rekao sam sa osmehom, otvarajući vrata. „Ponesite dodatnu opremu. Tamo su klima i vazduh... znatno oštriji.“