Povratak u arenu (Ujed 2)

Sastanak Upravnog odbora počeo je tačno u devet. Velika sala za konferencije mirisala je na hladan air-condition, skupi espreso i formalnost.

M. je sedela na čelu stola, na poziciji generalnog direktora, u besprekornom belom blejzeru i sa kosom podignutom u savršenu, strogu punđu. Ništa na njoj nije odavalo haos od prethodne noći. Izgledala je hladno, nedodirljivo i apsolutno spremno da rukovodi i naređuje.

„Izveštaj o fondu za naredni kvartal je nepotpun“, rekla je, gledajući pravo u mene, dok joj je glas bio ravan i oštar poput žileta. „Neki segmenti mog sektora su rađeni... na brzinu.“

Znao sam na šta aludira. Pod stolom, moja ruka je lagano dodirnula mesto na grudima gde su mi nedostajala dugmad na košulji. Sako je skrivao tragove njenih noktiju na mojim ramenima, ali peckanje je bilo i te kako prisutno.

„Ako direktorka misli da je strategija brza, rado ću joj nasamo objasniti svaki detalj. Detaljno. Korak po korak“, uzvratio sam, zadržavajući njen pogled sekundu duže nego što je profesionalno.

Uočio sam kako joj je puls na vratu blago ubrzao. To je bio jedini znak da me čuje.

Zamka

Sastanak se završio oko podneva. Čekao sam da svi napuste salu, a onda sam krenuo ka njenom prostranom direktorskom kabinetu. Ušao sam bez kucanja i zatvorio vrata za sobom. Ključ je ovog puta škljocnuo – za razliku od kustoske kancelarije, ovde je brava na njenim vratima bila sigurna.

„Zaboravljaš se“, rekla je ne podižući pogled sa laptopa. „Ovo je moja kancelarija, a ja sam ti i dalje nadređena.“.

„A ono sinoć je bila tvoja igra, direktorka“, rekao sam, prilazeći njenom velikom, masivnom stolu od mahagonija. „Ali si zaboravila da pokupiš dokaze.“

Izvadio sam iz džepa malu, zlatnu ukosnicu koju sam jutros pronašao u svom sakou – ispala je iz njene kose dok je sinoć grizla moju kožu da ne bi vrisnula. Spustio sam je na tastaturu njenog laptopa.

M. je konačno podigla pogled. Sav onaj profesionalni oklop koji je nosila celog jutra počeo je da puca. Ustala je sa stolice, pokušavajući da zadrži distancu, ali sto je bio jedino što nas je razdvajalo.

„Šta želiš?“, pitala je tiho, a u glasu joj se ponovo osetio onaj opasni, izazovni ton iz mraka muzeja.

„Želim da vidim koliko dugo možeš da glumiš autoritet“, rekao sam, obilazeći sto.

Bez kontrole

Nije se povukla. Kada sam joj prišao, uhvatila me je za kragnu sakoa, istim onim divljim pokretom od sinoć. Ali ovog puta, svetlo dana je obasjavalo sve. Moja ruka je skliznula niz njen struk, podižući usku, belu suknju duž njenih butina. Bilo je nečeg neverovatno grešnog u tome što smo bili u njenom zvaničnom radnom prostoru, dok su zaposleni prolazili hodnikom sa druge strane debelih, izolovanih vrata.

„Ovde nas niko neće prekinuti“, šapnula je, dok su joj se usne spojile sa mojim u poljubac koji je ponovo mirisao na rivalstvo i glad.

Okrenuo sam je i pritisnuo stomakom uz masivni radni sto. Papiri i ugovori su se razleteli po podu uz tihi šum, ali nijedno od nas nije marilo. Njene ruke su se oslonile na drvenu površinu, dok su joj se leđa izvila. Kontrast njenog belog, elegantnog blezera i divljeg ritma koji je usledio sekundu kasnije bio je potpun.

Kada sam ušao u nju, M. je duboko uzdahnula, zabacivši glavu unazad. Svaki pokret bio je dubok, težak i posesivan. Držao sam je za kukove, diktirajući tempo koji ju je terao da grize sopstvenu usnu kako bi ostala tiha. To više nije bio samo adrenalin zbog straha da nas ne uhvate – ovo je bila čista borba za dominaciju, igra u kojoj je moćna direktorka uživala da potpuno izgubi kontrolu.

Zidovi njenog kabineta svedočili su o svakom prigušenom jecaju i zvuku tela koja se spajaju. Kada je vrhunac stigao, bio je silovit i oštar, ostavljajući nas oboje bez daha, naslonjene jedno na drugo preko razbacanih izveštaja.

Posle oluje

Nekoliko minuta kasnije, tišina u kancelariji bila je skoro opipljiva. Pomogao sam joj da ustane, polako popravljajući njenu suknju, baš kao i smaragdnu svilu prethodne noći. 

M. se okrenula ka meni, uzela zlatnu ukosnicu sa stola i polako je vratila u kosu, koja je uprkos svemu ostala skoro netaknuta.

Pogledala je papire na podu, a onda u mene, sa onim istim hladnim, ali sada blago zamagljenim sjajem u očima. Ponovo je bila na položaju moći.

„Izveštaj o fondaciji mora biti na mom stolu do petka“, rekla je, dok joj je glas ponovo postajao zvaničan i direktorski, iako su joj usne još uvek bile rumene i natečene od poljubaca.

„Biće spreman, šefice“, odgovorio sam, zakopčavajući sako i krećući ka izlazu. „Zajedno sa novim predlozima za... internu saradnju.“

Zasmejala se tiho, onim svojim ponosnim smehom, dok sam otvarao vrata i izlazio nazad u korporativni svet, ostavljajući je da ponovo postane nedodirljiva direktorka kompanije.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara