Ujed

Svež vazduh na terasi muzeja, gde se održavao pretenciozni prijem, bio je jedini spas od lažnih osmeha i zagušljivog mirisa skupih parfema.

M. je stajala naslonjena na kamenu ogradu, gledajući u svetla okolnih ulica. Haljina od teške, smaragdne svile savršeno je pratila liniju njenog tela, ali video sam kako joj se ramena napeto podižu sa svakim udahom. Izgledala je kao ranjiva kraljica koja pokušava da zadrži krunu.

„Pališ se na aplauze, ili samo voliš da te gledaju dok glumiš sveticu?“

Izgovorio sam to dovoljno glasno da me čuje, ali dovoljno tiho da ne privučem pažnju ostalih.

Moj glas je uvek imao tu moć da joj momentalno pokvari raspoloženje. Godinama smo se uništavali na sastancima, javno i bez milosti.

Okrenula se, a u očima joj je sevao onaj isti bes zbog kojeg sam je, zapravo, i pratio.

„Pratiš me? Mislila sam da imaš pametnija posla, na primer da laskaš upravnom odboru i uvlačiš im se u bulju“, uzvratila je, oštro i bez oklevanja.

„Odbor je dosadan“, rekao sam, praveći dva spora koraka ka njoj. „Ti si daleko zabavnija kada si besna i kada sikćeš. A večeras si... posebno otrovna.“

Zastao sam preblizu.

Toliko blizu da sam osetio miris njene kože, čist i provokativan pod letnjim večernjim vazduhom. U hodniku iza nas začuli su se teški koraci i smeh predsednika fondacije koji je vodio grupu stranih partnera pravo ka terasi.

Nisam razmišljao. Uhvatio sam je za nadlakticu, čvrsto, osetivši kako joj puls ubrzava pod mojim prstima i povukao je unutra, u prvu sporednu prostoriju. Bila je to mala, zamračena kancelarija kustosa, zatrpana starim knjigama i katalozima.

Vrata su se zatvorila uz tihi škljocaj. Nema ključa, samo stara kvačica koja može da popusti na jači pritisak.

Oboje smo zadržali dah. Kroz tanka vrata čulo se kako grupa izlazi na terasu.

Bili su na pola metra od nas.

U potpunom mraku, M. je bila pritisnuta leđima uz zid, a ja sam stajao tik ispred nje, blokirajući joj svaki izlaz. Moja ruka je i dalje bila na njenom ramenu. Osetio sam kako joj se disanje ubrzava, a grudi divlje podižu i spuštaju, dodirujući moje revere pri svakom izdahu.

„Pusti me“, šapnula je.

Ali njene oči, priviknute na mrak, nisu gledale u vrata. Gledale su pravo u moje usne. Bilo je to naređenje koje je zvučalo kao poziv.

„Stvarno to želiš?“ spustio sam glas do šapata, naginjući se toliko da mi je usna skoro dodirivala njenu ušnu resicu. „Jedan tvoj glasniji pokret, i cela javnost će saznati šta se dešava iza ovih vrata. Uništićeš sve za šta si se borila i sve ono za šta si se predstavljala. Pa, hoćeš li da vikneš?“

Umesto da se povuče ili me gurne, njeni prsti su se zarili u revere mog sakoa. Nisu me gurali, vukli su me ka njoj. Sva ona hladnoća, sav onaj otrov koji smo mesecima prosipali jedno po drugom, u sekundi su se pretvorili u čistu, divlju glad.

Nisam više čekao. Slobodnom rukom sam joj obuhvatio vilicu, pritisnuvši palac tik uz njenu usnu, i grubo je poljubio. M. je trgnula glavom unazad, ali samo na sekundu, a onda je uzvratila istim intenzitetom.

Bio je to poljubac koji je ličio na borbu, ujedanje, na sve ono što smo predugo potiskivali.

Kroz tanka vrata čulo se kako predsednik fondacije upravo objašnjava vrednost neke slike. Taj kontrast, njihova uštogljena konverzacija i haos koji se dešavao s naše strane vrata samo je dolivao ulje na vatru.

Moja ruka je skliznula sa njene vilice naniže, preko vrata, sve do kuka, gužvajući onu skupu smaragdnu svilu. Podigao sam joj haljinu jednim brzim pokretom. M. je tiho uzdahnula, a ja sam joj drugom rukom momentalno poklopio usta, pribijajući njeno telo još jače uz zid.

Oči su joj divlje sjajile u mraku.

„Tiše“, šapnuo sam joj direktno u usne, dok mi je srce udaralo u grudima kao ludo. „Čuće nas.“

To upozorenje kao da ju je dodatno izludelo.

Sama je dohvatila moju košulju, kidajući dugmad koja su popucala i pala na pod. Njeni nokti su mi se zarili u ramena, ostavljajući tragove dok sam se pomerao između njenih nogu. Bila je vrela, spremna i podjednako nestrpljiva.

Kada sam ušao u nju, oboje smo se skamenili na sekundu. Spoj. Intenzitet je bio toliki da joj je glava klonula na moje rame, a zubi su se zarili u moju kožu da ne bi vrisnula. Napolju, na terasi, neko se glasno nasmejao.

Kvačica na vratima je lagano vibrirala od naših pokreta.

Svaki sledeći pokret bio je brz, dubok i ritmičan, vođen čistim instinktom. Držao sam je podignutu uz zid, dok je ona obmotala noge oko mog struka, potpuno prepuštena tom ritmu. Nije bilo nežnosti, samo sirova, akumulirana tenzija koja je konačno eksplodirala. Svaki uzdah bio je prigušen mojim poljupcima, svako trenje svile o zid zvučalo je opasno glasno u našim ušima.

Bili smo na ivici da nas uhvate, na ivici skandala koji bi nam uništio karijere, i upravo to nas je oboje gurnulo preko ivice.

Kada je njen talas krenuo, osetio sam kako me njeni mišići stežu, a njen prigušeni jecaj završio je u mom grlu. Sekundu kasnije, pratio sam je, gubeći svaku kontrolu u tom mračnom kabinetu.

Spustio sam je polako, dok su nam se tela i dalje tresla od napora i adrenalina. Spolja se začuo zvuk koraka koji se udaljavaju sa terase - grupa je krenula nazad u glavnu salu. Vreme nam je isticalo.

Nisam se odmakao. Umesto toga, prišao sam još bliže, skoro je dodirujući grudima, i počeo polako da spuštam tešku smaragdnu svilu koja joj je ostala podignuta oko struka. Moje ruke, do pre minut divlje, sada su bile spore i hirurški precizne. Namestio sam rub haljine, pazeći da se nigde ne vidi nijedan nabor koji bi je odao.

„Mirna budi“, šapnuo sam joj, dok mi je glas ponovo poprimio onaj hladni, kontrolisani ton, iako mi je disanje još uvek bilo plitko.

M. je naslonila glavu na zid, zatvorenih očiju, dopuštajući mi da radim šta želim. To je bila potpuno nova vrsta moći - gledati je tako ponosnu, a potpuno prepuštenu mojim rukama u ovom mraku.

Prstima sam joj prošao kroz kosu, popravljajući nekoliko pramenova koji su joj pobegli iz elegantne punđe. Zatim sam palcem nežno, ali odlučno, prešao preko njenih usana, brišući tragove razmrljanog ruža i mog poljupca. Pogledala me je, a u tim tamnim očima više nije bilo onog čistog besa sa početka večeri. Bila je to neka nova, opasna računica.

„Moja košulja je sjebana“, rekao sam tiho, gledajući pokidanu dugmad na podu. Zakopčao sam sako preko golih grudi. „Ali ti izgledaš savršeno. Kao da se ništa nije dogodilo.“

Ispravio sam se, bacio brzi pogled kroz odškrinuta vrata kancelarije da se uverim da je hodnik prazan, a onda se ponovo okrenuo ka njoj.

„Izađi prva. Ja ću proći kroz bočni izlaz za pet minuta. I M...“ Zastao sam na sekundu, sa rukom na kvaki. „Sutra u devet imamo sastanak UO. Nemoj da kasniš.“

Samo je kratko klimnula glavom, popravila držanje u sekundi i izašla u hodnik sa onim svojim prepoznatljivim, ponosnim hodom.

Kao da se upravo vratila sa obične pauze za cigaretu!