Spona ( 3.deo)

Ova priča uokviruje trilogiju SPONA, prva dva dela možete pročitati na profilu BarbaraJovan.

Nisam odoleo, pročitavši prva dva dela, da priča ostane  nezavršena, nadam se da mi spisateljica/spisatelj istih neće zameriti.

​ISKRA


​Ležala sam na hladnom betonu, osećajući kako mi vrela krv kvasi koleno. Ali više od rane, bolelo je to što me je ponovo ponizio. Što me je pustio da mu se približim samo da bi me jače odgurnuo. Gledala sam u njegove noge, u Smokija koji je zbunjeno cvileo, i poželela sam da nestanem. Da me zemlja proguta pre nego što on izgovori još jednu uvredu.


​"Jesi li dobro?... Sranje.. Izvini.. Nisam.. Žao mi je", glas mu je napukao. Nije više bio onaj nadmeni čudak. Bio je to glas čoveka koji se upravo srušio zajedno sa mnom. Pružio mi je ruku, ali sam je odgurnula. Ustala sam sama, drhteći, dok mi se lice grčilo od napora da ne briznem u plač pred njim. Videla sam mu slušalice oko vrata. Te proklete slušalice koje su uvek bile tu, kao zid.


​"Zaveži... tako si rekao, zar ne? Pa, evo. Ćutim", procedila sam, okrećući mu leđa. Šepala sam ka kapiji, povređenog ponosa i raskrvavljenog kolena, dok su mi se pred očima mešale slike mog Filipa i ovog čoveka koji me je upravo, jednim poljubcem, podsetio da sam živa, a zatim me rečima ponovo ubio.


​VANJA


​Vratio sam se u kuću, ali mir nije dolazio. Smoki je grebao po vratima, gledajući ka njenom dvorištu, ali ja sam video samo mrak. Uzeo sam slušalice, pritisnuo dugme... i zvuk me je pokosio.


"Nismo kod kuće, ali ostavite poruku..." Njen glas. Njegov kikot u pozadini.


​„Znam da niste kod kuće“, prokrkljao sam u praznu sobu, stežući slušalice toliko da mi je plastika pucala pod prstima. „Znam da se nikada nećete vratiti sa tog prokleto plavog mora.“


​Zatvorio sam oči i, u onom prostoru između ludila i očaja, stvorio sam je. Natašu. Stajala je tu, u uglu naše nove, tuđe sobe, okupana onom istom svetlošću kojom je zračila onog jutra kada je pakovala kofere, dok sam ja ostajao da završim prokleti posao.


​„Nataša... ne mogu“, jecao sam, padajući na kolena. „Svaki put kad udahnem ovaj grad, osećam se kao da kradem vazduh vama. A sada... sada želim nju. Želim njene zelene oči, želim da joj osetim puls pod prstima. Kako da nastavim, a da vas ne izdam? Kako da joj pokosim travu, a da ne zaboravim tvoj korak? Kriv sam, Nata... Kriv sam što sam ostao da radim, što nisam bio u tom autu da vas zaštitim ili da odem sa vama!“


​Tišina je potrajala, a onda sam osetio – ne dodir, već toplinu koja se širi sobom. Njen glas u mojoj glavi više nije bio digitalan i ravan. Bio je stvaran.


​„Vanja, ljubavi moja...“, začuo sam njen glas, mek kao latica. „Gledaš u ožiljke, a zaboravljaš da oni znače da si preživeo. Sudbina ne bira ko je ostao zbog posla, a ko zbog sna. Ona samo seče. Ali tvoja krivica... ona nas ne drži blizu tebe. Ona te samo udaljava od života koji ti je preostao. Naš sin se smeje svaki put kad ti srce zakuca jače, jer to znači da si još uvek tu. Ja ti dajem ovaj dah, Vanja. Uzmi ga. Iskoristi ga da poljubiš tu ženu. Budi živ, magarče moj tvrdoglavi... Voli je onako kako si voleo mene. Imaš moj blagoslov da ponovo budeš ceo.“


​Sve se raspršilo. Ostao je samo tihi šum. Izleteo sam napolje, bos, vođen nagonom jačim od mraka. Preskočio sam ogradu. Njena vrata su bila otključana.


​ISKRA I VANJA


​Sedela sam na ivici kade, ispirajući krv sa kolena, kada su se vrata kupatila otvorila. Pojavio se on — zadihan, slomljen, sa očima u kojima se ogledala neka divlja, pročišćena tuga.


​„Iskra“, izgovorio je moje ime kao molitvu.


„Odlazi, Vanja...“


„Ne“, prekinuo me je, kleknuvši ispred mene na vlažni pod. Uzeo mi je nogu u svoje velike ruke, a jagodice su mu drhtale. Podigao je pogled pun suza koje su konačno provalile branu.


​„Ona hoće da se volimo“, prošaputao je, a reči su mu zvučale kao da ih prvi put izgovara naglas. „Vratila mi je oprost da ponovo budem živ, Iskra... ali me kida svaka sekunda u kojoj mi nedostaju. Moja Nataša i sin... otišli su na to more bez mene, jer sam morao da radim. Jedan običan, jebeni dan mi je uzeo večnost. Slušam ih na onom snimku, svaki dan, iznova. Imam osećaj da će, ako ugasim zvuk, stvarno nestati. A želim te... toliko da me je sramota. Spasi me ove tišine, Iskra. Samo me izvuči iz ovoga.“


​Ridao je, naslonivši čelo na moje mokro koleno, a ja sam se spustila sa kade na taj hladni pod, pravo u njegov zagrljaj. Ridali smo zajedno na pločicama, dok su nam se suze mešale sa vodom iz slavine koja je uporno oticala, noseći delove našeg mraka. Napolju je prvi grom rascvetao nebo, najavljujući oluju koja se dugo skupljala, baš kao i ovaj naš očaj.


​I tu, u tom skučenom prostoru, vreme je stalo. Ostali smo zagrljeni, drhteći, dok su nam se tela smirivala. Vanja je polako podigao glavu. Gledao me je kao da me vidi prvi put, ispitujući svaki milimetar moga lica. Njegovi krupni, žuljeviti prsti drhtavo su krenuli ka meni. Dodirnuo mi je jagodicu toliko nežno, kao da se plaši da ću ispariti. Uzvratila sam mu, prateći prstima duboke bore oko njegovih očiju, ožiljke koje tuga ostavlja. Bilo je to nemo ispitivanje dva stranca koji su se prepoznali; dodirivali smo se polako, istražujući toplinu kože, kucanje pulsa, drhtaj ramena... sve ono što nas je činilo živim bićima. Taj trenutak je trajao čitavu večnost, pretvarajući se u tihi pakt dvoje polomljenih ljudi.


​A onda me je snažno obuhvatio rukama. Podigao me je sa onog hladnog poda lako, kao pero. Osetila sam snagu njegovih ruku i toplinu grudi dok me je nosio kroz hodnik, ostavljajući iza nas šum vode i mrak kupatila. Svaki njegov korak bio je siguran, kao da prvi put tačno zna kuda ide.


​Kada me je položio na postelju, mrak sobe je podrhtavao. Njegove ruke, teške i drhtave, ljuštile su odeću sa mene kao da skidaju zavoje sa starih rana, a ja sam mu uzvraćala istom, grozničavom snagom. Naša naga tela su se susrela, sudarivši se kao dve polomljene planete koje su konačno našle zajedničku orbitu.


​Svaki dodir je pekao. Dok je ulazio u mene, svet je napolju nestao u prvom, divljačkom udaru vetra. Bio je to bolan, sirov prodor, prožet godinama samoće. Stenjali smo uglas, a taj zvuk je bio mešavina krika i molitve. Moje noge su se obavile oko njegovog struka, stežući ga kao da će pobeći, dok su se njegovi prsti zarivali u moju kožu, ostavljajući tragove koji su govorili: tu sam, još uvek sam živ.


​Oluja je napolju počela svoju jezivu kulminaciju. Vetar je urlao, a mi smo pratili taj ritam. Svaki njegov pokret bio je dubok, težak, prožet očajničkom potrebom da se utopi u meni, da izbriše sliku mora koje mu je uzelo sve. Ljubili smo se dugo, gorko i gladno, ispijajući suze jedno drugom sa lica kao da su jedini lek. Ispijali smo krike jedno drugom iz grla, gubeći se u tom neverovatnom miksu bola koji razdire i užitka koji leči.


​U momentu kada je oluja dostizala svoj najstrašniji vrhunac, kada je nebo puklo od siline groma koji je zatresao same temelje kuće, i mi smo se predali. Taj zajednički momenat svršavanja bio je prasak vaskrsnuća usred apokalipse. Naša tela su se izvila u poslednjem, najsnažnijem grču, dok su nam se vrhunci preplitali sa grmljavinom. Bio je to udarac pesnicom u lice smrti, krik vaskrsnuća koji je nadjačao prirodu. Svaki trzaj tela bio je prihvatanje života koji nismo verovali da zaslužujemo. Prihvatali smo tu ekstazu sa suzama u očima, kao poslednju slamku spasa, dopuštajući da nas odnese tamo gde tišina više ne boli.


​Grmljavina je nakon toga polako prelazila u ujednačen, težak pljusak, a naši pokreti su postajali sporiji, nežniji. Ležali smo natopljeni znojem i solju, dok je oluja napolju konačno gubila snagu, ostavljajući za sobom samo miris mokre prašine i tišinu koja je konačno bila isceljujuća.


​Ujutro, vazduh je bio kristalno čist. Ležali smo u zagrljaju, nepomični, dok je kroz prozor dopirao najlepši miris na svetu — miris sveže pokošene, uredne trave koja je blistala pod suncem. Taj miris više nije bio miris zaborava, već miris novog početka.


​Bacila sam pogled kroz prozor. Dole, u tom savršeno zelenom dvorištu, okupana zlatnim jutrom, Tajna je bosa trčala po mekoj travi. Oko nje je u ludim krugovima skakao razdragani Smoki. Njena čista, zvonka cika i Smokijev veseli lavež ispunjavali su jutro idiličnom slikom vaskrsnuća koju smo mislili da nikada više nećemo doživeti. Sveža trava, dečiji smeh i toplina Vanjinog tela pored mene... sve je to bila spona koja nas je, kroz oluju i suze, konačno vratila kući.


​Vanja me je privukao bliže, udahnuvši duboko miris moje kose.


"Udisaj po udisaj", šapnuo je, glasom čoveka koji je ponovo našao svoj mir.


"Konačno smo tu", odgovorih, dok je život vaskrsavao u našem novom domu.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara