Kafanska pevačica
Vazduh u beogradskoj kafani "Zlatni bokal" nije se udisao; on se žvakao. Bio je to gust masan talog dima jeftine "Drine", mirisa zagorele zaprške i ustajalog vinjaka koji je isparavao sa kariranih stolnjaka natopljenih decenijama tuđih suza. Zidovi nekada krečeni u neodređenu boju peska, sada su bili žuti i lepljivi od psovki i neostvarenih želja. Ljudi za stolovima nisu bili obični gosti – bile su to utvare noći, polumrtvi od sopstvenih promašenih života koji su u dnu mutne čaše tražili potvrdu da još uvek postoje. Gazda, čovek pacovskih očiju i prstiju debelih kao ćevapi, sedeo je u svom mračnom ćošku kao pauk. Iznad sale, u sobama gde je parket škripao pod teretom greha, Crni je vodio svoju jezivu berzu. Tamo su devojčice iz Rumunije i Ukrajine postajale moneta za potkusurivanje lokalnih moćnika i kriminalaca.
U taj brlog čemera Marko je uleteo kao nalet planinskog vazduha. Pobednički je stezao svoj plavi indeks, tapiju na budućnost za koju su mu roditelji prodali poslednji komad zemlje. Postao je prvi diplomirani inženjer u svom rodnom mestu. Sa kolegama je poručivao ture pića smejući se gromko, nesvestan da se nalazi u grotlu gde se snovi ne slave već troše kao jeftino meze. A onda se svetlo prigušilo i na binu je izašla Jelena. Njen izlazak bio je poput pojave priviđenja u tom zapuštenom prostoru. Koračala je graciozno, dok je svaki njen korak ka mikrofonu bio ispunjen nekom tihom, dostojanstvenom tugom. Bila je odevena u šljokičastu crvenu toaletu koja je pod oskudnim kafanskim svetlom svetlucala poput vrelih žeravica. Haljina joj je prijanjala uz kožu savršeno ističući figuru tela, prateći svaku liniju njenih bokova i struka kao da je na njoj šivena. Marko je ostao bez daha gledajući to prelepo telo koje je prkosilo prljavštini okruženja. Kada je prišla stalku njena ruka sa dugim prstima lagano je stisnula mikrofon, a ona je zatvorila oči kao da se moli. Prvi tonovi koji su izašli iz njenih usana bili su hrapavi baršunasti jauk koji je zasekao maglu. Taj glas je nosio boju starog zlata i miris spržene nade; bio je to vrtoglavi ponor u koji je on strmoglavo propao, potpuno raspamećen silinom emocije koja ga je pogodila pravo u grudi.
Od te prve noći on je prestao da bude gost i postao senka koja verno prati svaki njen pokret. Njegova opsednutost njome pretvorila se u tihi, razarajući kult. Dolazio je svako veče sedeći za istim stolom sa istom čašom koja je postajala sve dublja, polako postajući deo inventara "Zlatnog bokala". Njegove nekada bistre oči inženjera počele su da dobijaju onaj mutni kafanski sjaj, preteći da ga pretvore u još jednu utvaru koja nikada neće naći izlaz. Ona ga je posmatrala sa bine, a u pauzama bi mu prilazila gledajući ga sa dubokim sažaljenjem koje je bolelo više od bilo kakve psovke. Molila ga je, kumila ga sa suzama u očima koje je šminka jedva skrivala, da se okrene i ode dok još ima snage:
— Beži odavde dečko... ovo mesto i ja donećemo ti samo nesreću. Ovde se duše ne spasavaju, ovde se duše kasape.
Ali on je samo ćutao upijajući njenu blizinu kao jedini dokaz da je živ. Ipak, lagano pod neizdrživim uticajem čistote njegove duše koja je sijala čak i kroz kafanski dim, zidovi oko njenog srca počeli su da pucaju. U tom blatu i grehu ona je polako počela da se zaljubjuje u njega, nalazeći u njegovoj odanosti jedinu svetlu tačku u svom mračnom postojanju.
Pobegli su jedne noći do njegovog iznajmljenog stana. U polumraku on je uzeo vlažnu maramicu i nežno počeo da joj skida tešku scensku šminku. Sa svakim pokretom maska kafanske dive je nestajala, a pod puderom je izronilo njeno pravo lice – bledo, umorno i prelepo u svojoj ranjivosti. Bio je očaran onim što je video. Lagano su se svlačili, a on je počeo da ljubi svaki ožiljak na njenom telu – male tragove žara cigareta koje su pijani gosti nespretno gasili po njoj dok je pevala u transu. Te ožiljke je ljubio duže od njenih usana, isceljujući ih dahom. Strast je buknula silinom koja se mesecima nakupljala. Podigao ju je, a ona je obavila noge oko njegovog struka dok su im se vlažna tela spojila uz tupi zvuk kože o kožu. Njegov čvrst i mladi ud, vreo i pulsirajući, tražio je put ka njenoj vlažnoj unutrašnjosti. Ona se polako nasadila na njega, a taj trenutak spajanja bio je ravan religioznom iskustvu. Dok su im se tela sjedinjavala u sporom dubokom ritmu, svaki put kada bi osetila spontano grčenje njegovog tela preuzela bi kontrolu, stiskajući koren njegovog uda prstima i lagano ga ljubila dok ne odloži orgazam. Želela je da ova noć traje večno. Znoj se slivao niz njihova leđa mirišući na mošus i želju. Nežnost se prelamala u životinjski snošaj pa opet u lagano vođenje ljubavi gde su se samo gledali u oči.
Jutro je stiglo nečujno uvlačeći se u sobu kroz pukotinu na zavesi. On je duboko spavao opijen mirom koji je prvi put osetio. Ležala je nepomično oslonjena na lakat i dugo ga posmatrala. U toj svetlosti, bez scenskog pudera i kafanskog dima, delovao joj je kao dete, čist i neranjiv. Slušala je kako se priroda polako budi napolju – cvrkut ptica sa obližnjeg drveta dopirao je kao najlepša simfonija do njenog uha, mešajući se sa njegovim ravnomernim disanjem. Kada je osetila da on počinje da se meškolji i da se polako budi iz dubokog sna, brzo je sklopila kapke praveći se da spava najtvrđim snom. Otvorio je oči i ugledao je pored sebe. Srce mu je zaigralo od sreće što je ustao pre nje; želeo je da joj priredi jutro koje će pamtiti celog života. Tiho se izvukao iz kreveta i otišao u kuhinju. Ubrzo je stanom zamirisala sveže mlevena kafa, opora i snažna, mešajući se sa mirisom doručka koji je pripremao kao ritual obožavanja. Izneo je pred nju na poslužavniku jaja na oko, rumenih žumanaca koja su prštala pod viljuškom, domaći sir koji se topio na jeziku i hleb koji je još uvek ispuštao toplu paru. "Probudila se" uz osmeh, a onda je usledilo dugačko lenjo doručkovanje uz neprestano cvrkutanje. Smejali su se kao deca igrajući se hranom, hraneći jedno drugo sitnim komadićima sira dok su im se usne sretale u bezbrojnim kratkim poljupcima. Bio je to smeh koji je brisao svu tugu prošlosti. Ipak, bila je to idila kakvu niko od njih dvoje nije osetio nikada u životu, čisto nepatvoreno blaženstvo u srcu Beograda koji je još uvek spavao.
Škripa guma od spolja je narušila nežne zvukove koji su okruživali dvoje zaljubljenih. Taj oštar metalni zvuk zasekao je tišinu stana poput opomene iz pakla. Vrata su popustila pod silovitim udarcem teške čizme. Crni je upao unutra donoseći sa sobom vonj ulice i nasilja. Bez reči je nasrnuo na momka zadajući mu nekoliko brzih mučkih udaraca u stomak i vilicu, tek toliko da mu izbije vazduh i svaku nadu u otpor. Dok je on, zatečen i obliven krvlju, pokušavao da dođe k sebi na podu, nasilnik je grubo zgrabio uplakanu ženu za kosu i nadlakticu vukući je nazad u blato iz kojeg je nakratko pobegla. Kada su se vrata uz prasak zatvorila, u stanu je ostala samo zlokobna tišina i miris prevrnute kafe. On je ostao sam, polomljen i fizički i duševno. Bes vreo i nekontrolisan pokuljao je iz njega poput lave. Jauk koji mu se oteo iz grla nije bio ljudski; bio je to krik ranjene zveri. Ustao je posrćući i svom snagom udario pesnicom u zid, ne osećajući bol u već smrskanim zglobovima. Počeo je da lomi sve pred sobom. Sto na kojem su pre samo nekoliko minuta "cvrkutali" leteo je kroz sobu, tanjiri sa ostacima njihovog doručka prštali su u hiljade parčića po podu. Svaki predmet koji je dotakla postao je izvor nepodnošljive muke. Krš i lom su punili prostor dok je vrištao od nemoći, razbijajući ogledalo u kojem je još uvek video odraz njene sreće. Nemoć ga je gušila – on inženjer navikao na proračune i logiku, sada nije imao rešenja za ovaj mračni limbo u koji je ona vraćena. Svaki njegov plan se činio sitnim pred sirovom silom, ali je iz tog pepela polomljenog nameštaja počela da klija hladna smrtonosna odlučnost.
Sledećih nedelju dana živeli su kroz ekrane telefona. Svaka poruka bila je rizik, ali i jedini kiseonik koji su imali:
— U četvrtak veče. Obući ću ono tamno odelo da se utopim u mrak. Auto čeka dve ulice dalje. Isplanirao sam sve do zadnjeg koraka. Ne nosi ništa samo kofer onoga što ti je sveto.
— Strah me je. Osećam kako me gleda, kao da mi čita misli. Ako te nanjuše ubiće te pre nego što zakoračiš na binu. Obećaj mi da ćeš paziti.
— Obećavam. U četvrtak veče te izvodim makar to bila poslednja stvar koju radim u životu.
Uložili su nadljudski trud u tu noć bekstva, kujući planove kroz šifre dok ju je gušilo crnilo kafane. Došao je taj četvrtak. Obukao se pažljivo – tamna košulja, kaput koji sakriva drhtanje ruku. Na ulazu su mu siledžije preprečile put. Ostao je smiren i tražio gazdu, obraćajući mu se glasom koji je zvučao poraženo:
— Gazda, došao sam da se oprostim. Odlazim sutra, vraćam se u svoj grad. Pusti me da popijem jedno piće i čujem nju poslednji put. To je moja oproštajna noć. Neću praviti probleme kunem se.
Zadovoljan što je slomio još jedan mlad duh, gazda je samo klimnuo glavom:
— Sedi popij i gubi se sutra iz mog grada.
Seo je za sto u samom dnu sale, pokušavajući da se stopi sa senkama. Srce mu je udaralo o rebra kao zarobljena ptica. Izašla je na binu, a njihovi pogledi su se sreli samo na sekund – dovoljno da razmene sav strah i svu nadu sveta. Pevala je teže nego ikada, glas joj je pucao na mestima gde nikada ranije nije, a on je svaku tu pukotinu osećao kao rez na sopstvenoj koži. Svaka pesma bila je odbrojavanje. Kada je najavila pauzu, glas joj je zadrhtao. Polako je ustao ispio poslednji gutljaj vinjaka i neprimetno krenuo ka zadnjem izlazu.
Izašla je sa koferom uspomena, a njen osmeh uzbuđenja bio je najlepša stvar koju je ikada video. Ali u senci šipražja, ugledala je žar cigarete. Bio je to konobar, onaj isti koji se uvek ulagivački smeškao dok je skupljao bakšiš, a sada je vrebao iz mraka jedva čekajući da javi gazdu da je njegov kanarinac pobegao iz kaveza. Taj mali izdajnički sjaj duvana presudio je njihovoj slobodi. U sekundi, shvatila je da su otkriveni. Postala je ugrožena majka koja štiti mladunca od predatora. Morala je da ga odbaci da bi ga spasila. Zamahnula je i opalila mu šamar koji je odjeknuo kao pucanj biča:
— Dosta mi te je balavče! Smešan si! Samo mi stvaraš probleme i ugrožavaš mi posao! Marš odavde i ne vraćaj se!
Stajao je skamenjen dok je ona bacala kofer u blato i, gušeći krik, potrčala nazad ka bini spasavajući mu glavu svojom glumom. Ipak, nije mogao da ode. Pred kraj radnog vremena ponovo je utrčao u kafanu. Crni ga je presreo kod garderobe:
— Mali budi pametan. Okreni se i idi dok još imaš čime da hodaš. Ona je moja svojina, a ti si ovde niko. Marš odavde dok te nisam ubio!
Odgurnuo ga je sa snagom očajnika i potrčao ka bini dozivajući njeno ime. Crni je izvukao nož, dug i tanak, i potrčao za njim. Ona je videla blesak čelika i ispustila krik koji je zaustavio muziku. On se naglo okrenuo na taj zvuk i bukvalno se nabodao na oštricu. Čelik je skliznuo duboko u utrobu uz zvuk cepanja tkiva. Ubica je zastao, u očima mu se prvi put video strah zbog haosa koji nije planirao. Izvukao je nož i pobegao dok su gosti u stampedu trčali iz kafane.
Skočila je sa bine. Ležao je u lokvi krvi. Pala je na kolena zabadajući prste u njegov stomak, uzalud pokušavajući da zaustavi toplu reku života koja je isticala kroz njene prste. Podigao je pogled, poslednji put je video njeno lice bez šminke, okupano suzama, i jedva čujno izustio:
— Lepo.... si.... pevala.
To su bile njegove poslednje reči. Tresla ga je u stanju potpunog šoka, autistično ponavljajući njegovo ime dok nije zanemela:
— Ostani sa mnom... Marko ostani! Ostani sa mnom!
Policija, uviđaj, blic – za nju je sve bila izmaglica koja se pretvorila u apsolutnu tišinu. Usledila je nedelja totalnog mraka. Njen um se pomračio; vrisak koji je izlaziz iz njene dubine nije zvučao kao ljudski glas, već kao paranje same tkanine postojanja. Suze su joj pekle lice dok je u grčevitom fetus položaju pokušavala da se sakrije od sveta koji ju je proždrao. Svaki miris, svaki zamišljeni dodir njegovih prstiju i ukus doručka koji su nekada delili, bacao ju je u nezaustavljive grčeve. Čak je i gazda, zao do same srži, osetio težinu te tragedije. Dao joj je nedelju dana mira da kraste pokriju njene sveže rane pre nego što je ponovo gurne pred mikrofon.
Kada se vratila, bila je kamen. Hladna, dostojanstvena i beskrajno tužna. Njene pesme su dobile nijansu bola koja je bila previše stvarna za običnu zabavu. Gosti su sedeli skamenjeni, dok su neki poneseni tom jezivom emocijom posezali za čašama, lomili ih i sekli svoje vene želeći da tuga i bol isteku iz njih. Glasine o ženi koja "ubija pesmom" stigle su do muzičkih agenata. Čuvši te čaršijske priče, pojavili su se sa deset hiljada evra – sitninom za njih, bogatstvom za gazdu. Kupili su njenu slobodu mnogo lakše nego što je on ikada mogao.
Nenadano, ušla je u svet visoke muzičke produkcije. Postala je legenda, ime koje se izgovaralo sa istim strahopoštovanjem kao i ono Silvane Armenulić. Slava, blicevi i raskoš postali su njena svakodnevica. Imala je dom o kakvom kafanske pevačice sanjaju – ogroman, blještav, dostojan jedne muzičke dive. Ali svakog jutra usred te tihe raskoši, sprovodila je svoj ritual. U besprekornoj tišini svoje moderne kuhinje, kuvala bi dve kafe i spremala dva jaja na oko, baš onako kako je on voleo. Sedela bi za praznim stolom posmatrajući zrake sunca koji su padali na praznu stolicu preko puta nje. Dok je gledala ta dva netaknuta doručka, uvek bi bujica suza krenula i ridala je kao malo dete. Imala je sav novac ovog sveta, milione obožavalaca i slobodu za koju je on dao život, ali dok su joj suze kvasile lice, znala je jezivu istinu – imala je sve, a bez njega zapravo nije imala apsolutno ništa.
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 10 Apr, 2026
- 2265 pregleda
Uh kakva ideja. Uvek drugačije. Desetka!