Nedostajanje

Ponekad tišina nije samo odsustvo zvuka; ona je teška, opipljiva masa koja pritiska zidove ove sobe od onog trenutka kada su se vrata zalupila. Otišla si besna, sa onim plamenom u očima koji sam ja, u svom slepilu, smatrao prolaznim hirom, a ispostavilo se da je to bio poslednji odsjaj mosta koji si upravo spalila. I evo me sada, u ulozi koju sam sam sebi režirao – uloga glupana koji drži stražu nad sopstvenim porazom.

Nedostajanje se ne dešava odjednom. Ono se uvlači kroz sitnice koje sam nekada ignorisao: jutarnja kafa – miris koji više nema kome da se dopadne. Pravim dve šolje iz navike, pa prosipam tvoju dok mi se grči grlo. Odjeci u hodniku – svaki šum komšija, svaki vetar koji udari u prozor, na sekundu me prevari da si to ti, da si zaboravila ključeve, da si se predomislila. Miris jastuka – koja je to ironija sudbine da tvoj parfem traje duže od tvoje odluke da ostaneš?

Shvatio sam šta sam izgubio tek kada je prostor oko mene postao prevelik. Dok si bila tu, uzimao sam tvoju prisutnost kao vazduh – podrazumevanu, besplatnu, večnu. Nisam video da si ti bila onaj tihi lepak koji je držao moj svet da se ne raspadne u komade običnosti. Sada, svaka pesma koju čujem ima tvoje ime u stihovima. Svaka ulica kojom prođem vodi do mesta gde smo se smejali, a ja sam tada bio previše zauzet sobom da bih shvatio da gledam u sreću dok je još bila tu. Pakao nije oganj i sumpor; pakao je uvid u to šta je moglo biti, dok sediš u ruševinama onoga što si sam srušio.

Nedostaješ mi toliko da to više nije ni tuga, to je fizički bol. Nedostaje mi onaj tvoj bes, jer je on značio da ti je stalo. Ova hladna ravnodušnost koja je ostala iza tebe, taj tvoj apsolutni nestanak, gori jače od svake svađe koju smo ikada imali. Otišla si, i tek u tom mraku ja sam progledao. Ali kakva je korist od vida u tunelu koji nema kraj? Ostala je samo ova ogromna, nepregledna praznina i spoznaja da sam bio najbogatiji čovek na svetu, a ponašao sam se kao da nemam šta da izgubim. I eto, sada zaista nemam ništa. Samo ovo nedostajanje koje raste svakim danom, kao kazna koju sam pošteno zaslužio.

I sad zamišljam koliko sam malo uživao u tvojoj sreći dok me gledaš kako jedem, dok pijem kafu. Sada, u ovoj zaglušujućoj tišini, svaka ta sekvenca se vraća kao usporeni snimak filma koji sam previše puta odbio da pogledam dok je premijera trajala. Sećam se, a boli me što je to tada bila samo pozadina mog života, kako si me gledala dok jedem. Ja sam bio fokusiran na tanjir, na ukus, na glad, a ti si bila fokusirana na mene. Vidim te sad, onako nagnutu nad dlanovima, kako s blagim osmehom pratiš svaki moj pokret, kao da u običnom žvakanju hleba pronalaziš neku tajnu mapu moje duše. A ja? Ja sam samo žvakao, glup i slep za svetlost koja je isijavala iz tvojih očiju.

Kafa više nema isti ukus jer nema tog tvog pogleda preko ivice šolje. Dok sam ja listao vesti ili gledao u prazno, ti si upijala način na koji držim dršku, kako mi se mršti čelo dok je kafa još prevruća. Ti si sakupljala te sitnice kao dragoceno kamenje, a ja sam ih prosipao kao pesak kroz prste. Najviše me proganjaju ti trenuci "običnosti" koje sam smatrao dosadnim, a koji su za tebe bili čin ljubavi: brijanje u kupatilu – sećam se odsjaja u ogledalu. Stajala si na dovratku, nečujna, i posmatrala kako pažljivo povlačim žilet. Tada mi je smetalo što mi "oduzimaš prostor", a zapravo si samo htela da vidiš kako se moje lice menja pod penom, kako postajem onaj čovek kojeg si izabrala. Danas se brijem u mraku, jer ne smem da pogledam u to prazno mesto na vratima. Čitanje u tišini – mislio sam da me ostavljaš na miru jer nemaš šta da kažeš. Tek sad shvatam da si uživala u miru koji smo delili, posmatrajući kako mi se oči pomeraju s leve na desnu stranu, kako nesvesno grizem usnu kad naiđem na težak pasus. Bila si moj najverniji čitalac, a ja sam bio knjiga koja je ostala zatvorena za tebe. Nerviranje oko utakmice – koliko sam samo energije trošio na ljude koji loptu šutiraju hiljadama kilometara daleko, psujući i mašući rukama, dok si ti sedela pored mene i posmatrala tu moju detinjastu strast. Tebi nije bio bitan rezultat na ekranu; tebi je bio bitan sjaj u mojim očima, čak i onaj besni. Divila si se mojoj srčanosti, dok sam ja tebi okretao leđa, zalepljen za ekran.

Sada svaka ta sekunda vrišti. Svaki tvoj pogled koji sam "izignorisao" jer sam mislio da je to samo obična sreda, obična kafa, običan ja. Nije bilo ničeg običnog u tome kako si me volela, ali ja sam bio previše mali da bih razumeo tu veličinu. Najveći greh nije u tome što sam te povredio, već u tome što sam dopustio da tvoje divljenje prema meni prođe neuzvraćeno, kao pismo koje nikada nisam otvorio, a u kojem je pisalo sve što mi je ikada trebalo da budem srećan. Zamišljam te kako me gledaš, i taj zamišljeni pogled me sad seče dublje od bilo koje reči koju si izgovorila u besu. Jer taj bes je bio samo krik žene koja je predugo gledala u nekoga ko je zaboravio da gleda u nju. Otišla si, i tek sada, u potpunom mraku, ja vidim svaki onaj trenutak kada si ti bila moje sunce, a ja sam uporno nosio naočare za sunce.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara