Šampionka

Dvorana je još uvek podrhtavala od skandiranja njenog imena. Zlatna medalja oko vrata bila je teška, hladna i savršena. Na postolju, dok je svirala himna, osećala je da joj telo nije samo alat, bilo je to remek-delo discipline i snage. Svaki mišić njenih nogu, onih koje su je izbacile u visine Dijamantske lige, pulsirao je od slatkog umora. Žurka nakon finala bila je haos od šampanjca, bliceva i dodira obožavalaca. Miris skupog parfema mešao se sa mirisom pobede. Bila je centar univerzuma. Svi su želeli deo nje, ali ona je želela samo trenutak tišine. „Kraljice, ne ideš valjda već?“ doviknuo je trener kroz oblak dima i smeha. „Samo želim da osetim put pod točkovima,“ odgovorila je sa onim svojim karakterističnim, pobedničkim osmehom. „Vidimo se ujutru na naslovnim stranama.“ Noć nad gradom bila je vlažna, a asfalt je sijao pod uličnim svetiljkama poput prosutog mastila. Muzika u autu je bila glasna – ritam koji je pratio otkucaje njenog srca, još uvek ubrzanog od adrenalina. Osećala se nepobedivom. Svet je bio njen.  Mala senka, ne veća od saobraćajnog znaka, izletela je na kolovoz. Dečji korak, nesiguran i brz, pravo na crveno svetlo. U tom deliću sekunde, njen mozak, istreniran da reaguje brže od misli, doneo je odluku. Nije bilo kalkulacije, samo instinkt. Nagli trzaj volana udesno. Škripa guma koja je zvučala kao krik. Svet se okrenuo naglavačke. Metal je počeo da se uvija uz zaglušujući prasak, staklo se raspršilo u hiljade dijamanata koji su joj sekli lice. Poslednje što je osetila pre mraka bila je užasna, tupa težina koja joj je priklještila donji deo tela. Nije bilo bola, samo hladnoća koja se širila iz njenih stopala, onih stopala koja su joj pre samo par sati donela zlato. Prve dve nedelje bile su obavijene maglom od analgetika. Njeni roditelji, nekada ponosni posmatrači sa tribina, sada su bili senke koje su bdile nad njom. Otac je ćutao, lomeći prste u hodniku, dok je majka pokušavala da sakrije crvenilo očiju, šapćući o „čudu“ što je uopšte živa. Za nju, to nije bilo čudo. To je bila kazna. Soba se punila cvećem. Ogromni buketi ljiljana i ruža, trake sa natpisima „Našoj šampionki“ i „Brz oporavak, kraljice“. Za nju, taj miris cveća postao je nepodnošljiv – podsećao ju je na sahranu. Sahrana njene karijere, njene mladosti i njene ženstvenosti. Kada bi posetioci otišli, ostajala je sama sa Tišinom. Najgori su bili trenutci kada bi podigla čaršav. Gledala bi u to skraćenje, u te šavove koji su izgledali kao grubi potpis sudbine. Nije osećala bol, osećala je gađenje. Njeno telo, koje je nekada bilo hram snage i lepote, sada je bilo neispravna mašina. U mraku sobe, prstima bi prelazila preko butine, zaustavljajući se tamo gde se sve prekidalo, pitajući se da li će je ikada više iko dodirnuti, a da to ne bude iz sažaljenja ili medicinske dužnosti. Postala je gruba. Odbijala je hranu, ignorisala poruke na telefonu. U sebi je vrištala, ali je spolja bila hladni kamen. 

Bio je utorak, jedan od onih teških, sparnih dana kada se vazduh u bolnici ne pomera. Ležala je okrenuta ka zidu, zatvorenih očiju. Vrata su se otvorila tiho, ali odlučno. Nisu to bili lagani koraci medicinske sestre, niti teški, nesigurni koraci njenih roditelja. Bio je to hod nekoga ko čvrsto gazi. „Zagušljivo je ovde. Cveće vam krade kiseonik,“ rekao je dubok, miran glas. Okrenula se naglo, spremna da ga saseče nekim ciničnim komentarom. Na vratima je stajao čovek u beloj uniformi, podvrnutih rukava do laktova. Nije imao osmeh sažaljenja koji je viđala kod svih ostalih. Posmatrao ju je direktno, ne u njen zavoj, već u oči. „Ja sam vaš fizioterapeut,“ rekao je, prilazeći krevetu bez oklevanja. „Zovem se Marko. I od sutra, ja sam jedina osoba koju ćete mrzeti više od same nesreće.“ „Ne treba mi niko. Idi prodaj tu priču nekom drugom šampionu.“ On je spustio njenu istoriju bolesti na stočić, pomerivši jednu vazu sa uvelim ružama u stranu. Prišao je toliko blizu da je osetila miris sapuna i čiste pamučne tkanine. Njegova blizina bila je uznemirujuća. „Tvoj status Dijamantske lige ovde ne znači ništa,“ rekao je tiho, nagnuvši se nad nju. „Za mene si ti telo koje je zaboravilo kako se bori. Moja misija je da te podsetim. Sutra u osam, u sali. Nemoj da kasniš.“ Pre nego što je stigla da odgovori, okrenuo se i izašao. Ostavio je za sobom miris koji nije bio bolnički. Ostavio je trag besa, ali i nečeg drugog što nije osetila mesec dana – provokaciju. 

Ušla je u salu u kolicima, iako je mogla na štakama. Bio je to njen poslednji bedem odbrane. Marko je stajao pored švedskih lestvica. Nije podigao pogled dok se nije zaustavila tačno ispred njega. „Ustaj,“ rekao je kratko, ne sklanjajući oči sa papira. „Molim? Jesi li video moj karton? Jesi li uopšte svestan šta mi nedostaje?“ Marko je polako sklopio fasciklu i napravio korak ka njoj. „Video sam šta ti nedostaje. Ali vidim i šta ti je ostalo. Imaš dve ruke, jednu zdravu nogu i jezik koji očigledno radi prekovremeno. Ustaj na strunjaču.“ Bilo je to ponižavajuće. Svaki pokret bio je borba sa gravitacijom. Kada je konačno stala na jednu nogu, oslonjena na lestvice, disala je teško. „Danas radimo na balansu,“ rekao je mirno, prilazeći joj s leđa. „Ne dotiči me,“ prosiktala je. „Ja sam tvoj terapeut, a ne tvoj obožavalac,“ uzvratio je hladno. „Moje ruke su tu da te spreče da ne padneš i ne razbiješ to malo ponosa što ti je ostalo. Pusti lestvice.“ Kada je pustila metalne prečke, svet se zaljuljao. U tom trenutku, osetila je njegove ruke. Bile su tople, čvrste i neverovatno stabilne. Uhvatio ju je za struk, privukavši je uz sebe kako bi joj pružio oslonac. Bila je to prva sekunda čiste, nepatvorene bliskosti. Njen potiljak je bio tik uz njegovu bradu. Osećala je toplinu koja je izbijala iz njegovih grudi. Miris sapuna i čistog muškog tela bio je toliko snažan da joj se na trenutak zavrtelo u glavi. „Smiri disanje,“ šapnuo joj je pored samog uva. Osetila je njegov dah na vratu i naježila se. „Fokusiraj se na tačku ispred sebe. Ja te držim. Nećeš pasti.“ „Pusti me,“ rekla je, ali glas joj više nije bio oštar. „Ne još,“ odgovorio je, a stisak na njenom struku se za nijansu pojačao. „Moraš da naučiš da veruješ svom telu ponovo. I mojim rukama.“ Naredne dve nedelje bile su polje neprekidnog, tihog ratovanja. Prvih sedam dana proteklo je u sirovom fizičkom naporu. Marko je bio nemilosrdan. „Još pet ponavljanja,“ rekao bi mirno. „Ne mogu više, Marko! Marš u pičku materinu i ti i tvoja platforma!“ vrisnula bi. On bi samo polako ustao, prišao joj i uhvatio je za nadlaktice. Stisak mu je bio čvrst, nepopustljiv. „Možeš. Šampionka Dijamantske lige ne odustaje zbog malo mlečne kiseline. Pogledaj me.“ 

Tokom druge nedelje, bes je počeo da ustupa mesto iščekivanju. Uhvatila je sebe kako se duže zadržava pred ogledalom. Jednog popodneva, dok je masirao mišiće njene butine kako bi sprečio upalu, tišina u sali bila je teška. Njegovi prsti, namazani uljem, kretali su se ritmično, snažno. „Imaš neverovatnu muskulaturu,“ rekao je tiho, ne podižući pogled. „Šteta bi bila da ovakvo telo ostane u kolicima.“ Ona je osetila kako joj toplina jurne u lice. „Misliš da je i dalje... vredno truda?“ Marko je zaustavio pokret ruke. Dlan mu je ostao na njenoj koži, vreo i težak. Podigao je pogled. U tom trenutku, više nije bilo reči o medicini. Naglo je sklonio ruku i ustao. „Gotovi smo za danas. Sutra je tvoj slobodan dan. Odmori.“ Nije želela slobodan dan. Poslala mu je poruku iste večeri: „Ne želim slobodan dan. Sutra, utorak, u osam uveče. Sala će biti prazna. Želim da radimo na onome što si rekao – na potpunom poverenju.“ Odgovor je stigao: „Vidimo se u osam. Ponesi svu snagu koju imaš.“ 

Stajala je ispred velikog ogledala, a pod je bio prekriven odbačenom odećom. Njen pogled je pao na komplet u boji tamnog vina. Navukla je helanke. Bile su toliko utegnute da su delovale kao druga koža. A onda se suočila sa ogledalom. „Da li sam i dalje žensko?“ To pitanje je probilo njen oklop prkosa. Njen pogled je kliznuo naniže, do ruba helanki gde se materijal završavao. Tamo gde je nekada bio zglob, sada je bila proteza. Helanke koje su naglašavale savršenstvo jedne noge, samo su isticale odsustvo druge. „Zašto mislim da bi me ikada video kao ženu koju bi želeo da dodirne, a ne kao slučaj koji treba da popravi?“ Ali u ogledalu su se videle njene oči. U njima je tinjao bes. „Zato što sam i dalje ja,“ rekla je sebi. Namerno je navukla top sa dugim rukavima, ali sa dubokim, četvrtastim izrezom koji je otkrivao ključne kosti. Pustila je kosu da slobodno pada. Nanela je kap parfema na unutrašnju stranu ručnog zgloba. Miris crne ribizle. To nije bio miris pacijenta. To je bio miris opasne žene. 

On je bio u svojoj kancelariji. Bilo je 19:45. Sedeo je za stolom, pesnica pritisnutih na slepoočnice. Pred njim je bio njen karton, ali slova su mu igrala pred očima. „Ti si profesionalac,“ ponavljao je. „Ona je pacijent. Ti ne osećaš.“ Ustao je i počeo da hoda. Osećao je težinu u stomaku. Znao je da je promena termina bila greška. Pljusnuo se hladnom vodom po licu. Zakopčao je čistu belu uniformu, oklop koji je bio previše tanak da bi ga zaštitio od nje. Uzeo je ključeve sale. Dlanovi su mu bili vreli. „Samo intenzivan trening,“ rekao je glasno, znajući da laže samog sebe. Marko je koračao praznim hodnikom, a zvuk njegovih ključeva zveckao je kao odbrojavanje. Svaka senka na zidu delovala mu je kao optužba. Kada je stigao do teških, dvostrukih vrata sale za rehabilitaciju, zastao je. Ona je već bila tamo. Nije bila u sali, već je stajala pored vrata, naslonjena leđima na hladan zid hodnika. Jedna štaka bila je odložena pored nje, dok se drugom stabilizovala. U polumraku hodnika, onaj komplet boje tamnog vina izgledao je skoro crno, a njena koža je svetlucala pod prigušenim neonskim svetlom. „Kasniš tri minuta, doktore,“ rekla je tiho, ne pomerajući se. Glas joj je odjeknuo hodnikom, čist i izazovan. Marko je stao, stežući ključeve toliko jako da mu se metal urezao u dlan. Pogled mu je prešao preko nje – od puštene kose koja joj je uokvirila lice, preko dubokog izreza na topu, do mesta gde se helanke završavaju i počinje proteza. „Nisam mislio da ćeš zaista doći ranije,“ procedio je, boreći se da mu glas ostane ravan. „Nestrpljiva sam pacijentkinja,“ uzvratila je sa poluosmehom, prateći svaki njegov pokret. „Otključaj. Nećemo valjda ovde da radimo na mom... poverenju?“ Marko je prišao vratima. Ruka mu je blago zadrhtala dok je ubacivao ključ u bravu. Metalni škljocaj je zvučao kao presecanje poslednje niti koja ga je vezala za razum. Gurnuo je vrata i zakoračio unutra, paleći samo jednu, pomoćnu lampu u uglu. Ona je ušla za njim, a zvuk njene proteze i štake na parketu bio je ritmičan i prkosan. Kada su se vrata iza njih zatvorila, tišina je postala toliko gusta da je mogao da čuje otkucaje sopstvenog srca. Okrenula se ka njemu na sredini strunjače, odbacivši štaku koja je uz tresak pala na pod. Ostala je da stoji, oslonjena na švedske lestvice, dok joj je kosa skliznula preko ramena. „Sada smo sami, Marko,“ prošaputala je. „Bez belih mantila. Bez svedoka. Samo ti i tvoj najteži slučaj.“ Marko je pokušao da oda utisak da je i dalje profesionalac rekavši uz blagi osmeh "idemo provera balansa?" Ona se pustila od švedskih lestvi održavši balans par sekundi pre nego što je shvatila da to radi šampionski i namerno je počela da se klati ne bi li joj on priskočio u pomoć, znajući da će tako on instinktivno da je uhvati za struk u položaj koji joj je tako prijao, prislanjajući se o njegovo telo osetila je njegov kurac još uvek u opuštenom (profesionalnom) stanju, htela je njegovu reakciju pa je namerno malo više izbacila guzu povećavši pritisak na njegovo međunožje. Marko nije mogao iza suve profesionalnosti da sakrije prirodni instinkt svoga tela gde je njegov ud odreagovao jednim kratkim impulsom koje je odašiljalo njegovo srce. Ona je to osetila i uz blagi jedva čujni uzdah tiho prošaptala "doktore pa gde je to pomagalo bilo svo ovo vreme, balans bi mi se mnogo brže poboljšao." Miris njenog parfema pomešan sa njenim već vlažnim telom širio je Markove nozdrve kao u mladog bika koji nije mogao da odoli crvenoj boji njenog outfit-a. Blago je prineo usne njenoj ušnoj školjci rekavši "to pomagalo dobijaju samo šampioni koji prođu moj dril." Stegavši je strasnije oko struka okrenuo je za 180 stepeni kao iskusni baletan balerinu dok stoji na jednoj nozi, strasno je poljubio i ona mu je još žustrije uzvratila, jezici su im bili kao na plesnom podijumu uvijali se kao sihronizovani majstori salse. Uhvatila ga je za kurac preko pamučnih pantalona i trljala ga o svoje međunožje toliko grubo da su joj se helanke skroz uvukle u pičkicu željnu tog divnog medicinskog pomagala. Marko je polako, drhtećim prstima, počeo da svlači rebrasti materijal boje vina niz njene bokove. Helanke su klizile preko oblina njene zadnjice, otkrivajući kožu koja je pod prigušenim svetlom sale delovala kao najfiniji mermer, vreo i živ. Kada je tkanina prošla preko metalnog zgloba proteze, taj zvuk – laki metalni škljocaj – bio je poslednji trzaj realnosti pre nego što su oboje potonuli u čistu, sirovu strast. Spustio se na kolena ispred nje, dok je ona drhtala, oslonjena leđima o hladne prečke švedskih lestvi. Njegove usne su pronašle put do njenih grudi, ljubeći nabrekle, tamne bradavice kroz tanak materijal topa, pre nego što ga je on grozničavo podigao. Jezikom je počeo da skuplja kapljice znoja koje su, poput sitnih bisera, klizile niz njen izvajani stomak, putujući preko reljefa trbušnjaka sve do samog pupka. Svaki blagi drhtaj njene kože pod njegovim vrelim dahom odavao je glad koju je mesecima potiskivala u tišini bolničkog kreveta. U transu potpunog predavanja, ona je podigla nogu i zabacila je preko njegovog ramena, uopšte ne primećujući koju – za nju, u tom trenutku, telo je ponovo bilo celina. Marko je obgrlio tu nogu, a dok je usnama istraživao unutrašnju stranu njene butine, desnom rukom je počeo snažno, a opet beskrajno nežno, da masira sam kraj patrljka, tamo gde je nekada bilo koleno. Talasi elektriciteta su je proželi; bio je to osećaj koji je prkosio medicini. Kao da se čitav njen klitoris, čitav centar njenog bića, preselio baš na to mesto – na tu ranu koja je sada postala portal najdubljeg užitka. Njena najbolnija tačka, izvor njene najveće tuge, pretvorila se u najosetljiviju erogenu zonu pod Markovim dodirom. Svršavala je obilno, krik joj je zamro u grlu dok joj se telo izvijalo u luku, a Marku se njegova pljuvačka, pomešana sa njenim mirisnim sokovima, slivala niz bradu kao najslađi nektar. Njegove šake su joj stiskale čvrste polulopte zadnjice, zarivajući prste u meso, dok je levom rukom počeo da istražuje samu ivicu njenog anusa, tražeći ulaz u svaku poru njenog bića. Želela ga je svuda, u svakom otvoru, u svakom atomu. U zanosu tog drugog, razarajućeg orgazma, oboje su skliznuli sa lestvi i pali na meku strunjaču. Marko više nije mogao da čeka. Oslobodio je svoj nabrekli ud iz stega pamučnih pantalona, koji je pulsirao u ritmu njegovog ubrzanog srca. Našao je put, klizeći u samu unutrašnjost njenog vulkana, koji je samim njegovim prodorom doživeo i treću, najsilovitiju erupciju. Svaki njegov potisak bio je više od pukog fizičkog čina; bio je to ritam ponovnog rađanja. On je ulazio u nju duboko, silovito, a ona mu je uzvraćala stežući ga nogom i rukama, ne dozvoljavajući mu da se povuče ni za milimetar. Sala je odjekivala njihovim isprekidanim disanjem i zvukom tela koja se sudaraju u mraku. U tom trenutku, ona nije bila pacijentkinja, niti je on bio njen lekar. Bili su dva bića koja kroz strast krpe polomljene delove duše. Kada je osetila da se približava onaj finalni, razarajući talas, zabacila je glavu unazad, a njeni prsti su se zarili u njegove mišićave nadlaktice. Marko je ubrzao tempo, gubeći se u vrelini njenog tela, dok je ona osećala kako se svaki delić nje – onaj od mesa i onaj od metala – spaja u jedinstvenu eksploziju svetlosti. Zajedničko svršavanje bilo je katarzično. Dok je on ispuštao svoj vreli teret duboko u nju, ona je vrisnula, ali to nije bio krik bola, već krik pobede. To je bio trenutak njenog fizičkog prevazilaženja nedostatka; u tom blesku užitka, ona je ponovo osetila svoje stopalo, svoje prste, svoju celovitost. Mentalni i duhovni ožiljci su zacelili u toj jednoj, beskonačnoj sekundi. Ležali su nepomično na strunjači, okupana znojem i mesečinom koja je probijala kroz visoke prozore sale. Njegovo lice je bilo zakopano u njen vrat, a njena ruka je nežno prolazila kroz njegovu kosu. Tišina koja je usledila bila je isceljujuća. Pogledala je u svoje telo, u protezu koja je ležala pored njih, i prvi put nakon nesreće, u njenim očima nije bilo gađenja. Bio je to samo još jedan deo šampionke koja je upravo osvojila svoju najtežu i najvažniju ligu. Opet je bila pobednica, ali ovog puta, nagrada nije bila od dijamanata, već od čiste, nepatvorene slobode.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara