Dvostruko sunce

Moje srce nije jedna soba; ono je prostran stan sa dva ulaza i u oba gori svetlo. Znam šta bi svet rekao – da je ovo prevara, mrak, izdaja. Ali za nas dvoje, ovo je najpreciznija akrobacija koju smo ikada izveli. Svoju ženu volim onom teškom, korenitom ljubavlju koja miriše na zajedničke godine i mirno popodne, a onda, par sati kasnije, stojim u ovom potkrovlju i gledam Elenu kako popravlja karmin pred ogledalom.

Sedim juče za ručkom, žvaćem supu, kad telefon na stolu zatreperi. Poruka od „Servisa za auto“ kaže: „Pritisak u prednjim gumama je optimalan, preporučujemo kontrolu sutra u podne.“

„Vidiš kako su ovi tvoji iz servisa dosadni,“ kaže moja žena, ne podižući pogled sa tanjira, „stalno te podsećaju na neke sitnice.“

„A jesu, pedantni su do zla boga,“ odgovaram mrtav hladan, dok mi se dlanovi blago znoje. „Stvarno misle na svaki detalj, da čovek ne poveruje.“

A ta poruka zapravo vrišti: „Uzela sam ključ od onog stana u potkrovlju. Dođi sutra da mi otkopčaš haljinu pre nego što poludim od posla.“

Danas upadam u stan, a Elena me čeka sa čašom vina i onim njenim pogledom koji me skenira.

„Kasniš sedam minuta,“ kaže ona, a u uglu usana joj titra onaj njen mangupski osmeh. „Šta je bilo, zar je taj tvoj ’servis’ toliko zaglavio?“

Spuštam šarenu kutiju na sto i uzdišem: „Ma pusti, zastoj kod poslastičarnice. Morao sam ženi da kupim one njene krempite, znaš da ne priznaje nijedne druge. Red je bio do pola ulice, svi navalili na slatko baš kad se meni žuri.“

Ona se nasmeje i snažno me povuče za kragnu, toliko blizu da joj osećam dah.

„Znači, dok si u glavi skidao moju haljinu, ti si stajao u redu za kolače? Ti si stvarno genije ili potpuni ludak, Žare.“

„Verovatno oba,“ šapućem joj u vrat dok je grlim. „Ali shvati, što tebe više želim, to sam pažljiviji prema njoj. Ti mi daješ neku suludu snagu, pa se kući vraćam kao najbolji muž na svetu. Donosim kolače, popravljam šta treba, smejem se... a niko ne sumnja da je taj osmeh zapravo tvoj.“

Zabacuje glavu i smeje se onako kako samo ona ume, bez kočnica.

„Onda smo oboje u istom sosu. Moj muž je jutros dobio doručak u krevet samo zato što sam celu noć sanjala tvoje ruke na sebi.“

Proleće na Dunavu je tog dana mirisalo na procvale vrbe i slobodu, a ono naše potkrovlje bilo je natopljeno suncem koje je ulazilo kroz širom otvorene prozore. Elena je stajala ispred mene u toj cvetnoj haljini, tankoj kao paučina, koja se lepila uz nju pri svakom pokretu. Nismo imali mnogo vremena, znali smo da nas dole čeka svet obaveza, ali nas je ta aprilska vrelina u vazduhu prosto samlela.

Počeli smo da se ljubimo onako divlje, gladno, kao da se nismo videli sto godina. Ruke su nam letele svuda, nisu tražile dugmad nego su cepale put do kože. Nismo žalili odeću – oboje smo u gepeku imali rezervne komplete, a naši supružnici ionako nisu obraćali pažnju u čemu smo tačno izašli iz kuće.

Snažno sam je pribio uz onaj teški regal sa ogromnim ogledalom. Drvo je zaškripalo, a staklo je zavibriralo tako jako da se činilo da će se rasprsnuti u hiljadu komadića pod našim teretom. Elena je zabacila glavu, smejući se kroz uzdahe dok joj je haljina skliznula s ramena. Podigao sam je, a ona mi je obavila noge oko struka, stežući me svom snagom, pojačavajući moj tempo svakim pokretom bokova.

„Žare...“ izustila je uz dubok uzdah, dok joj je glas podrhtavao između smeha i vriska, „ne grizi mi vrat! Nismo amateri, čoveče... kako ću na kafu posle?“

Nasmejao sam se i, umesto vrata, snažno joj gricnuo donju usnu, dok je ona noktima ostavljala tragove na mojim ramenima. U onom ogledalu, koje je i dalje pretilo da pukne, video sam nas dvoje – razbarušene, oznojene i apsolutno žive. Prodor je bio snažan, ritmičan, a njeno telo je odgovaralo na svaki moj trzaj dok nas nije spržila ona zajednička eksplozija koja nas je ostavila bez daha.

Voda u kupatilu je već šumela, a mi smo se uvukli pod tuš. Vrela voda nas je udarila, ali je naša koža bila toplija. Tamo, u onoj uskoj kabini, desio se još jedan krug, još strasniji jer smo znali da minuti cure. Bio je to onaj klizavi seks gde se tela stapaju u jedno, gde su se njeni krici gubili u zvuku vode.

Kada smo konačno izašli, mokri i preporođeni, počelo je ono naše razigrano oblačenje. Svaki komad odeće koji bi navukli bio je prekinut još jednim brzim poljubcem.

„Opet si mi zakopčala košulju pogrešno,“ rekoh joj kroz smeh.

„Ćuti i oblači se, majstore, čekaju te one tvoje krempite,“ dobacila je mangupski, nameštajući svoju čistu haljinu.

Svega par sati kasnije, sedeli smo u Zmaj Jovinoj. Novi Sad je vrištao od gužve, a ja sam se trudio da izgledam kao najobičniji porodični čovek dok je miris Elenine kože još uvek bio negde u mojim nozdrvama. Moja supruga je pričala o nekom popustu na nameštaj, a ja sam klimao glavom kao hipnotisan.

I onda su se pojavili oni. Elena i njen muž. Tražili su slobodno mesto tik do nas. Čuo sam njen glas, onaj isti koji mi je do maločas ječao na uvo: „Evo, ovde možemo.“ Naši pogledi su se sreli. Ništa. Led. Čista profesionalna ravnodušnost stranaca.

„Dobar dan, komšija,“ reče njen muž. „Zauzet je ovaj sto pored vas?“

„Slobodno, izvolite,“ odgovorim, dok mi se dlanovi znoje ispod stola.

Elena je sela naspram mene. Naručila je produženi espreso, a način na koji je prinela šoljicu usnama, gledajući negde pored mene, bio je čist mazohizam. Polako je liznula penu, a onda me je, ispod stola, vrhom svoje štikle blago dotakla po članku. Samo jednom. Kao strujni udar koji mi je prošao kroz kičmu.

„Žare, jesi me čuo šta sam te pitala?“ trže me glas moje žene. „Sivi regal ili plavi?“

„Sivi, sivi definitivno,“ ispalim ja, dok mi je u glavi bila samo Elenina noga koja se sad već sasvim opušteno naslanjala na moju. „Čvrst je, stabilan, možeš se slobodno osloniti na njega. Proverio sam... materijal je vrhunski.“

Elena je tada podigla pogled, pravo u mene. „Zar nije previše težak za jedan stan?“ pitala je, prividno se obraćajući svom mužu, ali ja sam znao kome je pitanje upućeno. „Možda je ogledalo na njemu preveliko, lako se razbije ako se ne pazi kad se stvari prislone uz njega.“

„Zavisi ko ga koristi,“ odgovorio sam, lagano vrteći kašičicu u praznoj šoljici. „Neki regali su napravljeni da izdrže pritisak. Bitno je samo da je osnova dobra i da niko ne sumnja u njegovu čvrstinu.“

Njen muž se nasmeja, ne sluteći ništa: „Tako je, komšija. Bez dobre kontrole i prave procene nema sigurnosti u kući.“

Elena je uzela gutljaj kafe i pogledala u daljinu: „Baš mi je trebala ova pauza. Pritisak mi je ovih dana bio užasan, ali sad osećam da je sve u redu. Baš onako... optimalno.“

Moja žena me povuče za rukav: „Hajde, idemo, imamo još sto stvari da završimo. Prijatno vam bilo.“

„Prijatno,“ odgovorila je Elena, a u glasu joj se osetila ona ista blesava vedrina koju smo delili pre samo par sati u onom potkrovlju.

Razišli smo se tada srećni što odlazimo, jer smo znali – ovaj rastanak je samo gorivo za sledeći susret koji će biti još luđi. Odlazio sam ka kolima, noseći u rukama kutiju sa krempitama, a u očima odsjaj onog dvostrukog sunca koji samo nas dvoje razumemo.

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 25 Mar, 2026
• Žix021
• 17 glasova
• 1949 pregleda