Žal pod maskama.
"Obuci staru krinolinu i prebaci bijeli šal.
Ja ću svirat' violinu i biće maskenbal.
Zaigraj kao da more šumi a ti si jedan val.
Samo veliku tajnu glumi, takav je maskenbal"
Zašto sam odlučila da napišem ovu priču? Šta sam mislila da ću time postići? Jednostavno nisam mogla više da
izdržim, da trpim i krijem istinu u dubini svoje duše. Morala sam nekom da kažem. Inače bih prsla kao
prenaduvani balon. Rasprsla bih se na hiljade komada. I više me ne bi bilo.
Sa druge strane, istina kao i svaka istina, ma koliko bila poricana, neprihvatana i izokretana, jednostavno bi
vremenom isplivala na površinu. Zato je, možda, ovo baš pravi trenutak da ispričam svoju priču. Bolje ja nego neko drugi.
I još važnije- osećam, vidim da i dobar deo mojih poznanika, prijatelja, krije neku svoju istinu, isto tako u dubokim dubinama svojih izmučenih duša…pa me i to me osnaži u odluci da ispovedim ovu, smem li reći- svojevrsnu skicu današnjice…
Ono što me čini spokojnom i prilično smirenom u svemu ovome jeste činjenica koja mi govori da ovim činom
moj identitet neće biti ugrožen, čime ću svakako izbeći moguće neprijatne situacije i reakcije ljudi. Kao autor ove priče potpisaće se moj dobri prijatelj- NEŽNI PLAN. To je bio moj uslov da ispričam svoju priču. Da se ne spominju imena i da autor bude neko sasvim treći. Možda sam zato i skupila hrabrost i odvažila se da to uradim. Da ovako, inkognito, priznam sebi i drugima da sam lezbejka. Očigledno je da nemam dovoljno hrabrosti i snage da sve to javno priznam, imajući u vidu da je ovo Srbija. Možda bi me spalili na lomači. Ili
kamenovali do smrti. Za primer.
Pre upuštanja u priču, najpre da razjasnimo par stvari. Ja sam „srećno“ udata žena. Imam supruga koga volim i predivnog sinčića i ćerkicu za koje živim. Na prvi pogled živim tipičan život kao 99% žena u Srbiji. U globalu ne razlikujem se od prosečne žene srednjih godina. Ali sve je to samo privid. Iluzija. Laž. Obmana i samoobmana.
Iza paravana prosečnosti i stereotipnosti krije se prava JA. A ja dobro znam i osećam da sam drugačija. Da
nisam prosečna. Da nisam kao 99% žena u Srbiji. Da sam izvan vladajućih stereotipa i društveno prihvaćenih
klišea i normi. Uplašena i zbunjena, jer tipični mediokriteti imaju prilično ograničena, nezrela i primitivna
shvatanja po pitanju homoseksualaca pa samim tim i lezbejki. Da su sa tim svojim pogledom na svet i
shvatanju života spremni da unište i razore sve ono što je izvan njihovog poimanja stanja stvari, sve što je
drugačije i njima strano. Ovom pričom i takozvanom svojom ispovešću hoću samo da im naznačim da shvate i
makar na trenutak razumeju ono što osećam. To će mi biti sasvim dovoljno. Nadam se da će nakon ove priče
shvatiti da biti lezbejka ne podrazumeva samo seks sa istim polom, biti feminstkinja. Safizam je osećati tu
strast, uzbuđenje, požudu, ljubav… U svakom trenutku. Uvek. To seksualno ushićenje, fatalna privlačnost,
opijena zaljubljenost, ludačka opsednutost… Ista su to osećanja i emocije koje doživljavaju muškarci prema
privlačnim i atraktivnim ženama, odnosno žene prema privlačnim i poželjnim muškarcima. Isto to osećam i ja, samo prema istom polu. Ono što me čini različitiom od hetero, jeste što me ta moja opšteneprihvaćena
priroda dovodi u nezavidnu situaciju, da ja kao takva moram da sputavam svoje emocije i svoje strasti koliko god to mogu samo radi sopstvene sigurnosti i ličnog mira. A to i te kako utiče na društveni, emotivni i lični život i sreću. Imam dosta prijateljica i kolegenica sa kojima kontaktiram kako na poslu tako i u privatnom životu. One ne znaju da su mi mnogo više od običnih prijateljica. Da ih posmatram nekim drugim očima. Da krišom gledam u njihove duboke dekoltee, duge, vitke, glatke noge, čvrste guze utegnute usled konstantnog fitnesa i treninga. Da svaki njihov dodir u mom telu izaziva revoluciju, uzbuđuje me do ludila, a ja im to ne smem pokazati, jer bi samim tim dovela svoj i život svoje porodice u pitanje. Možda bih ostala i bez posla. Bez prijateljica u svakom slučaju. Porodicu bih izložila podsmehu i sramoti. Ko zna kako bi to shvatili sin i ćerka. Da im je majka veštica. Prokleta kurva. Nemoralana bolesna ludača.
Da li moj suprug zna?
U životu sam imala samo jedno seksualno iskustvo sa ženom (devojkom). Tada sam još bila studentkinja. Bila je to moja cimerka. Stanovale smo u nekoj šupici. Zima, hladno. Ja bolesna. Ležim u krevetu. Gorim. Dečko sa kojim sam se viđala, ni da svrati, makar da me pozove. Dolazio je samo kad mu se jebalo. A ja tako slinava i kijava sigurno sam mu bila odvratna. Imala sam toliko visoku temperaturu, da sam buncala. Cimerka je bila danonoćno kraj mene. Kuvala mi čajeve, masirala me, stavljala obloge, hranila na silu da me bolest isuviše ne isrpi. Bila je tako brižna, nežna i strpljiva. Tako joj je stalo. I u jednom trenutku se desilo. Bile smo gole i vodile smo ljubav. Kako se sve to desilo, ni sama ne znam. Znam samo da sam gorela, da li od temperature ili od strasti. Znam samo da mi je bilo predivno. Bio je to orgazam kakav do tada, a ni od tada, nisam doživela. Cimerka se nakon nedelju dana odselila i više je nikad nisam videla. Najverovatnije ju je grizla savest, izjedao osećaj krivice. Danima sam razmišljala o njoj i o događaju koji se desio između nas. I dan-danas se setim nje i odmah kreću detaljne analize njenog ponašanja i postupanja prema meni i ortakinjama sa kojima smo se družile. Kako sam ja sve pogrešno tumačila! Kako je ona zapravo bila nesrećna i usamljena. Kako je ona zapravo patila. Ne bih želela da njen postupak shvatite kao da me je seksualno iskoristila kada sam duhom i telom bila slaba. Nije bila takva. Bila je to jedva divna, nežna, ljupka, dobra, duhovita osoba, ali ipak vrlo nesrećna i tužna. Nijednog trenutka nisam zažalila niti se pokajala zbog onog što se desilo između nas dve. Uskoro sam upoznala jednog finog momka. Krenusmo da se zabavljamo i to izraste u pravu ljubav. Cimerku u potpunosti zaboravih. Posle kraćeg zabavljanja, rešismo da svoju ljubav krunišemo brakom. Pre samog sklapanja braka priznala sam mu da sam imala seksualno iskustvo sa jednom devojkom, a on mi, onako kao kroz šalu, reče da, ako se ipak ponovo odlučim za seks sa nekom ženom, u celu priču uključim i njega, jer ipak ćemo biti u braku i sve treba da delimo. I dobro i zlo. Nije me shvatio ozbiljno. Vrlo brzo sam ostala u drugom stanju. Rodila prvo sinčića, a posle godinu i po ćerkicu. Obaveze oko majčinstva me preokupiraše, slabo sam izlazila, bila uzorna supruga i požrtvovana majka, i to mi je bilo dovoljno. Međutim, deca brzo porastoše. Zaposlih se u struci. Počeh da radim. Imala sam kontak sa mnogim devojkama i ženama. Takav je bio posao kojim sam se bavila. I odjednom strast se rodila. Izbila je na površinu kao erupcija vulkana i u potpunosti me obuzela. Počela sam kolegenice da posmatram drugim očima. Poklanjala sam im više pažnje. Trudila se da ih razumem. Uvek imala vremena za njih i njihove probleme. Bila pažljivi slušalac, vrlo često i psihoterapeut. One su me zavolele kao pravu prijateljicu i postala sam omiljena kolegenica i prijateljica za poželeti. Međutim, moji razlozi su bili mnogo sebičniji. Čeznula sam za njihovom bliskošću i društvom. Bile su mi potrebne. Volela sam ih. Uzbuđivale su me. Želela sam da ih posedujem celim svojim bićem i telom. Ali nisam smela da pređem tu granicu. U više navrata moje ponašanje podseti me na ponašanje moje bivše cimerke. Tada sam se prvi put upitala: Da li sam i ja postala lezbejka? Ili, u nekoj drugoj, blažoj varijanti, biseksualka? U svakom slučaju, žensko telo, žensko biće, ženska priroda je počela sve više da me uzbuđuje, seksualno privlači, polako ali sigurno dovodi do ludila. Svaki dodir, svako obraćanje, svaki osmeh, svaki zagrljaj me je stavljao na paklene muke. Pokušavala sam da sputavam te nagone ali nikako nisam uspevala. Sanjala sam kolegenice, prijateljice, poznanice, slučajne prolaznice… Mislila o njima danonoćno. Počela da pravim propuste na poslu. Sa suprugom gotovo više da ljubav nisam ni vodila. Sve češće smo dolazili u konflikte. Čak sam i decu počela da zapostavljam. Počela sam da se samozadovoljavam zamišljajući kako vodim ljubav sa svim tim ženama i devojkama. Dobro sam znala da je preda mnom jedan veliki problem, ali nisam znala kako da ga rešim. Sa jedne strane bila je porodica, suprug, dva maloletna deteta kojima sam bila prekopotrebna, dobro plaćen posao u kojem je preovladavao ženski svet, a nasuprot toga moja požuda, strast i potreba. Nisam znala šta da radim. Dobro sam znala gde živim i da bi me spoznaja da sam drugačija od većine demonizovala za sva vremena. Izgubila bih sve što imam i što mi znači. Tako razapeta na nevidljivom krstu između svojih moralnih načela i emotivih potreba, počela sam da ludim. Nisam mogla više da sputavam svoje nagone i potrebe. Razmišljala sam čak i da nađem neku prostitutku i dobro joj platim za seksualnu uslugu, ali nekako mi je sve to delovalo prljavo… Nisam želela da tražim ljubavnicu preko raznih oglasa ili foruma, jer to bi samo bilo produbljivanje problema. Možda nije trebalo da se udam, osnujem porodicu, rodim? Možda sam požurila. Možda je trebalo sačekati. Možda sam se i udala zato što sam odbijala da priznam da sam drugačija. Možda sam mislila da ću time ubiti taj nagon, tu strast. Možda sam se nadala da će ta sveta institucija zvana brak ubiti i taj osećaj kao što obično ubija ljubav. Ni shvatala nisam da sam latentna homoseksualka i da će sve to jednog dana kao erupcija vulkana izbiti na površinu i napraviti haos u mojoj duši, mom umu i mom životu. Možda je bilo krajnje vreme da posetim psihoterapeuta. A da li da izaberem ženu ili muškarca?
I, na kraju šta je bilo?
Ništa se nije promenilo. I dalje sam na paklenim mukama. Gorim u svom ličnom paklu i potiskujem svoja
osećanja i nagone za dobrobit svih. Kada sam sve sabrala i oduzela, i o svemu dobro razmislila, zaključila sam da je tako najbolje i najbezbolnije. Kada bih svima priznala ko sam i šta sam, onda bi patili svi oni koji mi znače i koje volim. Moja deca, moj suprug, prijateljice, na posletku i ja. Ovako patim samo ja. Izabrala sam manje zlo. Valjda tako mora. A priču sam napisala samo da bih se nekom izjadala i da bi mi bilo lakše.
Da ipak još neko sazna kako se osećam i kako mi je komplikovan svaki bogovetni dan.
Sebično?
"Nemoj da skrivaš lice malo.
Pusti ga neka sja.
Nikome nije do nas stalo.
Sami smo samo ti i ja.
Život je maskenbal.
Svako se krije, ako u sebe siguran nije.
Život je maskenbal, ljudi su krivi.
Sa tuđom maskom lakše se živi."
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 27 Maj, 2022
- 3871 pregleda
Imas dva izbora, da kazes ko si i sta zelis, i krenes zivot iz pocetka, taj put nece biti lak i porusice vecinu svega sto imas u zivotu. Ili uradis ono sto si vec sama izabrala. Gusis sebe, svoju licnost, svoje emocije i zelje, a najgore je što sve kad tad eskalira
Jako je lako osudjivati druge koji se razlikuju, jako je tesko razumeti ih I prihvatiti kao takve. Mozda ti je sada malo lakse kada si to podelila sa nekim, ali problem i dalje stoji.To je ipak tvoj zivot, a svi u svom zivotu pravimo izbore.Nema pravog puta, samo onog koji sami izaberemo.
Sjajno napisano.
Deluje pošteno i uverljivo.
Teorijski gledano nepotrebno se mučite. Nikakvu štetu ne biste naneli nikome kad/ako bi...
Naprotiv.
Ali stvarni svet je sirov, surov, glup, slep...
Osudili bi vas verovatno svi oko vas, prvo vaši najbliži.
Izbor teksta pesme "Život je maskenbal" je pun pogodak.
Mislim da imate književnog dara.
Za gospodju: Nije nista strasno, ako ovde pokusate. Gore ne moze da bude. Bitno je da se krene. A ne gubite nista. Glavu gore. Pozzz