Ona.
Čim pomislim na reči i dodire koje, ne svojom voljom, propuštam svaki put pomalo, kad god je vidim, počinje uvek ista, bolno-topla prijajuća nostalgija. I zbog svih tih sanjanih specifičnih, baš značajnih mi, a nedoživljenih orgazama. Sa njom. Koji me gorko podsećaju, da su baš oni kamen spoticanja. Da bi preživeo kako želim...
Zašto ne umem, ne uspevam, ili ne smem da joj činim baš ono što osećam da mi nedostaje? I što moram, pošto-poto...?
Ko zna...
Zašto ne uspevam bar da joj ispriznajem već jednom, do samog dna, precizno i temeljno, skroz, sva svoja, uzbuđenja puna bubrenja, koja, u dnu donjeg dela stomaka, obavezno pokreće svako njeno ime...?
Zašto je način na koji je jebem, tako jadna, tužna, sirova, samo drastično osiromašena verzija onoga što joj, mislima i željom radim posvećeno, zaneto. U samoći. Dok je čeznem, maštam, izgaram, lovim...
Dok je nemam.
Da bar jednom mogu da je posadim u najbezbedniji ugao svojih ponavljajućih, spopadajućih, dobrodošlih, nadahnjujućih mi fantazija. Negde gde njena zračeća prisutnost neće oskrnaviti ni ukrutiti izvor mog trajnog nadahnuća i najsuštastvenijeg neizdrža. Te da je izmaskiram tako poželjnu, zgodnu, skrivenu. Pa je medeno nevidljivu pustim da sagledava, zaviri, da viri koliko god želi, baš u te moje izvorne, a savršene- jer su usaglašene sa mojom genetskom potrebom da je se, dovraga, zasitim bar jednom za svagda. Da pilji, ako bude sreće, čak i kožom, i pičkom u svet oblika mojih nadraženih iživljavajućih magnovenja, čiji je isključivi centar. Slatkih magnovenja koja su živa samo u duši onog najdražeg mi mene, koji je nema. Još kad bi bilo moguće i da obgrli golim nogama, sve te erekcije mojih pritajenih (iz ne znam kog razloga) namera, kojih je centar, a koje raspiruju taj moj, bitan, nikad iživljen plan- da je grohotom usisavam, gladim, izgovaram, posmatram, razaram, želim, a sve jer sam izgladnjivan da joj prija/m...Pa da je konačno i jebem. Ali nipošto samo kurcem. Bitnije mi je da joj se ceo u krv zabodem, do dna. Čak do granice jedinstvenog, naslućenog mogućeg, obećanog zasićenja njom. Kako to nikom nikad nije pošlo za rukom- da zagnjurim sve svoje- oči, moranje, priznanje, jedinstvo...u njeno šumeće prizivanje orgazma karlicom. Dok joj baš tu propinjuću karlicu grizem do bele krvi...
Eh! Da je ikako moguće da je prizovem u te svoje virtuelne jebačine, nedostajanja, porive, gladi...
To bi nas povelo u sasvim dobrom, korisnom smeru.
Znam da bi umela da prepozna snagu bučnih brojnih znakova sa kojima bi joj se ukrstila sudbina na tom „putovanju“ kroz mene...
Umela bi, znam, da poveruje u iskrenost te goleme, sveopšte erekcije mojih unezvereno sramežljivih, pritajenih namera...
Drhtala bi potresno, siguran sam, pri samom susretu sa svakim takvim prizorom, i tom, tolikom, takvom vrištećom mojom suždržavanom potrebom koja se, jer je neiživljena, nagomilava godinama. I boli me. A sa kojom se, o kakve li ironije, nikad na pravi način, nije srela uživo. Iako je jedina zaslužna za njeno postojanje.
Slatka potreba, nagla i silna i zadihana i nagomilana, koja se ispočetka, opet i opet naivno nada, a iako ne postiže razrešenje, ona, duboko u sebi, jasno oseća i razume kako jedino sme i treba i mora da se daruje ženi kurac, da bi se važilo ZAUVEK- kroz tek nagovešten dodir, kroz lepljenje izdahnutog sadržaja pluća, poput spermatičnog oblaka, tokom kondenzovanja na vrhovima joj treperećeg mirisnog stidnog brega, i duž linija njenog srca koje izbezumljeno, žubori, i stenje mi ime...
Uh! Kako mi naglo zablista u snoviđenju kondenzovana kap mojih ustreptalih dahtanja...i kao da je živa i opipljiva. Osećam je čak u dubini zenica dok se vrti zbunjena, od sočiva do sočiva, i potom se usrećena sliva, nalik milovanju klitorisa perom ptice. Prvo duž gornje, pa niz donju usnu, pa niz vratne žile joj...i jedva gorućim trzajućim iščekivanjem, sačekuje je i jebucka onda moja nabubrela misao, moja nakostrešena strepnja. Na najsočnijem mestu od svih- tu na najšpicastijem milimetru njene obožavane bradavice, koja se naduvava, zaobljuje, pa izduvava, u ritmu njenog najdražeg mi, nasrtljivog, bajkovitog disanja...
Taj zavučeni, pritajeni svet, puno a lepo napet i tanan, svet u kome se ne sme postojati grubo i naglo. Jer se zaori opominjuća grmljavina poput topovske paljbe, te nam grebe i izduvava neophodni zanos. Oštro. Do krvarenja. Budi nas iz sna koji mi je najdragoceniji. I ta njena polunesvestica prožeta savršenim rečima kojih, već tren kasnije ume i da se postidi...Sve bi se to istopilo ružno, i kvarilo mi san, kad god bi je slučajno, moji mišići jebali naglo, grubo ili nemirno...
Lep li je taj samo MOJ nevidljivi, nepostojeći svet, u kom se jebemo udruženi kao niko nikad. Moguć, strasno goreći svet koji ne podnosi i ne priznaje vrtoglavost, nestrpljivost, užurbanost...
Svet gde se svako potrebno uzbuđenje meri isključivo vrhovima prstiju, prahom sa biljke, aurom usne, trepavicom...
U tom i takvom svetu, je, prečesto, basnoslovno i precizno, i kompletno izuzbuđujem i iznadražujem...i, tužne li zablude- posle svakog tog virtuelnog snošaja nad snošajima, sa njenim rečima, kožom, treptajima, linijama tela, postiđenostima, poverujem da sam naučio konačno kako da to ponovim s njom i na javi...
Pa takav, ohrabren, obučem se i nestrpljivo gorim, dok čekam da mi dođe u goste. Pa da je jebem. Da me jebe.
A na javi, gle tužna čuda- opet ćorak. Svaki put nakon što joj iskapam sve svoje najdraže sperme, duboko u zube, u žile, i u pluća, rastužen mi je pogled kojim grlim joj retko lepo telo, i njenu još lepše retku misao. Pa pretužan takav, snužden još jednim, poznatim izjalovljenim svršavanjem, pokušavam (istovremeno dok joj utrljavam svoju tečnost u oči, udah) po hiljaditi put da potajno, na brzinu, a da se ne vidi da mi misao luta- pokušavam krajnjim naporom svih svojih snaga, da shvatim razlog/e, i vrištim- Zašto! Ti duše, koji živiš na izvoru najtrajnijih, najvernijih mojih nadanja, ne dozvoliš mi bar jednom, da joj i na javi, konačno kompletno, pojebem, izjebem- suštinu, vrhove, svaki stid, svaki zid. Pa potom jebanje upotpunim ključnim- da se najebem i njene duše, jauka, i obavezno snova- za kojima samo izjebanim čeznem. A koje i ljubim neuslišeno, pride. Oduvek. I to baš na moj jedinstveni način. Jedino mi raskriljujući, i jedino razumljiv, i jedino potreban mi. Ključan.
Baš i samo onako kako to raskošno umem i uspevam da joj činim dok je sanjam...
Znam da je glupo, ali, u nekim krunicama svoje bezizlazne gladi, u čijem je centru, osetim pa poželim- da se sav napojim njene sperme...
Iz nekog razloga sam ubeđen da bi tek tako i tek tada, zauvek zalečio pomenutu bolnu nostalgiju.
Koja me cepa.
Čiji je izvor. I ušće.
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 24 Avg, 2021
- 2194 pregleda
Bozanstveno.
Svaka čast...