Paviljon br. 6
(Sadistička piss priča)
PAVILJON BR. 6
deo I
Nule, kraljevi i budale
Morao sam to da uradim. Izbor je bio jednostavan. Ili ću bez pogovora to uraditi Šarenom ili ću zauzeti njegovo mesto. Mesto onog na koga je i bog zaboravio, a sistem odavno digao ruke. Preispitivanja u tom trenutku nije bilo. Stao sam ispred njega i otkopčao svoj šlic. Posmatrala me je cela soba. Niko nije govorio. Sem par opakih osmeha i zluradih pogleda onih koji su od mene pravili većeg izgrednika nego što jesam, svi drugi su pognute glave ćutali. Nešto sa čime ću se kasnije morati suočiti i u mislima sam izbatrgati i pokušati da nađem opravdanje za ovaj moj čin. Kad više ne bude ni jednog svetla, pred spavanje, kad budem sređivao teskobne utiske prethodnoga dana i šta sam sve mimo volje morao da uradim. Kakavim sam se zahtevima morao povinovati i čije zapovesti bespogovorno izvršiti. Zapovesti onih najgorih, okorelih robijaša, koji su činili sam vrh hijerarhijskog ustrojstva mračne strane ove ustanove čijeg sam kolektiva bio deo.
Usmerio sam kitu ka njegovim ustima. Klečao je ispred mene, već sasvim mokar od predhodna 2 šoranja. Bio je go i klečao na kolenima, ne pokušavajući da se osloni rukama o pod jer je znao da onda sledi kazna, nogom u predeo gde muškarce najviše boli... Glavni među robijašima zvao se Lazar, a zvali smo ga Laki Ludak ili samo Ludak. On je kontrolisao da im paklena zamisao teče po planu.
Razmišljao sam da li da mu ciljam pravo u usta ili da fingiram šoranje, usmerim mlaz malo pored i zapišam ga pokraj tela.
"Pravo u usta, nemoj da promašiš.", insistirao je Gvozdeni, Lakijeva desna ruka i odredio tok mog pišanja umesto mene.
Stao je pored mene da kontroliše kako pišam.
Krenuo je mlaz. Utanjio sam ga. Valjda i dalje zazirući od toga što radim, bio je isprekidan u početku, mada sam time pišanje u usta Šarenom samo učinio dužim. Trudio sam se da ga ne gledam u oči, ali zvuk moje pišaćke koja je završavala u njegovim ustima nisam mogao da ignorišem. Ubrzao sam mlaz shvativši da će time ova agonija za obojicu pre da se završi. Krenulo je žestoko, kao iz creva i napunilo mu usta u trenutku.
"Gutaj, ne prosipaj!", pripretio je Šarenom Gvozdeni.
Nije bilo realno da ne prosipa, jer dok guta, a ja ga i dalje pišam, mora da mu se izlije. Ne može da guta sa otvorenim ustima, ili može, zamislio sam se... Tok zalutalih misli prekinuo je oštar miris moje pisaćke koji se u gustom oblaku pare uzdizao ka meni. Mogu zamisliti kako je Šarenom, da li uopšte diše dok ga šoram? A tek opor ukus u njegovim ustima? Bilo mi ga je žao. Bili smo drugari, a sad niko nije smeo da govori s njim. Samo smo ga šorali. Napunio sam mu usta još dva, tri puta do kraja, a onda se moj mlaz ponovo lagano utanjio i prestao. Još nekoliko završnih kratkih mlazeva i par poslednjih kapljica moje pišaćke sipao sam mu ravno u grlo. Zagrcnuo se i krenuo da kašljuca. Nisam ga direktno pogledao ni jednog trenutka ali sam ceo tok pišanja ipak dobro naciljao. Gvozdeni na moje pišanje nije imao zamerki. Pogledao je ka Lakiju Ludaku i odobravajući klimnuo glavom. Uspešno obavljenim zapišavanjem kupio sam sebi vreme i sačuvao poziciju budale tj. onog koji se iživljava do neke sledeće prilike...
Unutrašnja podela u našem bloku se svodila na nule, budale i kraljeve. Slična podela je postojala i u drugim blokovima i odeljenjima, sa istim ili drugim nazivima. Najgore je bilo biti nula. Nad nulama se iživljavalo, a neki poput Šarenog su trpeli nezamislivo. Nule su najčešće bili fizički slabiji zatvorenci i još neki o kojima neću posebno govoriti jer svi znamo kakvi još u zatvorskoj hijerarhiji ne uživaju nikavu zaštitu. Budale su radili šta im kraljevi govore i ako bi bespogovorno izvršavali naredbe, bili su zaštićeni da ne postanu nule. Budala je bilo najviše. Kraljevi su privilegovana grupa fizički snažnih, dominantnih i najokrutnijih robijaša, koja je osmislila celo ovo pakaleno ustrojstvo unutar ozloglašenog paviljona br. 6.
Sedeći je došao na moje mesto grubo me odguravši. Taj sledeći robijaš čiji je nadimak bio Bole, nije imao moralnih prepreka da Šarenog okrutno zapiša. Bio je načisto sa tim koja je njegova uloga. Šarao ga je svojim mlazem i pljuvao, iživljavao se i smejao. Šareni, pomislio sam, tako se zove ovaj nesrećni momak što ga urnišemo urinom. Kakva ironija, Šarenog šaramo... Zatim je došao sledeći - Stole, da mu ispere usta svojim vrućim mlazem i tako redom, nas petnaestorica. Cela soba ga je zapišala pred spavanje. Cela soba je nesnosno zdibala na urin svih nas zatvorenika, a sve što je završilo na podu Šareni je morao svojim rukama da počisti, koristeći delove svoje odeće kao sunđer kojima je sakupljao urin. Sutradan je tu istu majicu kojom je brisao pločice morao da nosi ceo dan.
Pred spavanje su ga još dodatno primoravali da svoju natopljenu majicu cedi sebi u usta. Smejali su mu se, a ja više nisam mogao da gledam. Tim činom se ponižavanje od tog dana završilo i svi smo ubrzo polegali. Sve je ponovo bilo mirno.
Jedan dan zatvoreničkog života je prošao, a u naredne tri godine koliko mi je još ostalo od ukupno četiri bilo je najvažnije ne postati nula.
Šareni je bio mlađi, novopridošli osuđenik. Nežne kože, belog tena i kovrdžave smeđe kose koja je skraćena već prvog dana po dolasku na keca. Tačnije 0.5 oko cele glave. Po frizurama smo svi bili jako slični. Novajlije su prvih šest meseci bili bez ikakvih priviligija i sa gomilom obaveza, a to se produžavalo unedogled ako su bili slabašne fizičke konstitucije... Oni koji nisu uspeli da se suprostave ili sebi nađu zaštitnika, postajali su nule. Jedini spas im je bio da se vremenom izbore da postanu budale. Ako nađu zaštitnika, fizički jakog osuđenika iz redova budala ili još bolje kralja kojem bi se priklonili, morali bi mu udovoljavati ali bi ih on za uzvrat štitio od drugih. Šareni je bio momak iz poštene, seoske porodice, sin jedinac roditelja domaćina. Za njega nije imao ko da se zauzme. On nije imao bogatog, uticajnoj ćaleta da sa tužilaštvom postigne nagodbu. Tako su bahati klinci iz bogatih porodica dobijali uslovnu slobodu ili nanogicu za mnogo teža dela... Zakon je po Šarenog bio nemilosrdan. Dve godine zatvora za pokušaj obijanja prodavnice tehničke robe. Jedan pogrešan korak, njegovo prvo razbojništvo, posle prvih mesec dana provedenih u velikom gradu, uhvatilo ga je loše društvo. Nesnađen i na samom početku njegovog zrelog doba snosio je gorke posledice svoje pogrešne odluke...
Paviljon VI je bio svet za sebe s uspostavljenim sistemom unutrašnjih pravila gde se mimo svakog zakona sprovodila samovolja onih najbeskrupuloznijih. Ubice, silovatelji ili sasvim obični ljudi u zrelim godinama koji su zbog nepažnje za volanom završili iza rešetaka, svi pod istim krovom. Na spavanju ti svako može prići, pa se ti čik nekom zameri ili otkaži poslušnost. Bili smo prepušteni volji Kraljeva, onih koji su činili sam vrh hijerarhijskog ustrojstva i podređeni njihovim nepisanim pravilima. Sve ovo ne bilo moguće da su stražari, vaspitači, komandiri radili svoj posao: obilazili, proveravali, na prijave reagovali, izmeštali i zatvotenike bolje raspoređivali. Da nisu ćutali i čak prećutno odobravali, ali njih je boleo kurac. Suprostavili se ili ne plata im je bila ista i nisu želeli probleme. Neki stražari bi zazirali da se otvoreno suprostave kraljevima jer bi time i sami bili ugroženi. Kraljevi su često bili i pripadnici različitih mafijaških grupa, a pripadnici mafije na slobodi nagrađuju one unutra koji pomažu njihove članove ali i kažnjavaju one koji im otežavaju boravak. Kukavičkim okretanjem glave onih koji bi trebalo da budu prva linija zaštite svima nama koji smo iz bilo kog razloga završili unutra, volji Kraljeva nije bilo granica.
- nastaviće se -
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 30 Jan, 2021
- 4968 pregleda
Ima li neki kralj ili budala, da mu budem nula, da uživa u izivljavanju nadamnom