Igra prošlosti (II deo)
……………………
“Hoćemo voditi ljubav?” pitao je najnežnije tada
Ćutala sam.
Gledao me je u oči, sa onim vragolastim osmehom, a opet beskrajno nežno ponvljao ponovo i ponovo: “Hoćemo voditi ljubav?” sve dok se nisam nasmejala tako da je on to protmačio kao odobravanja i lagano nastavio da nas skida. Oboje. Prijalo mi je. Prijao mi je dodir njegovog tela, prijali su njegovi poljupci, milovanje, glas, šale… sve. Bio je nežan I strpljiv kao da imamo sve vreme ovog sveta. Osećala sam se čudno, nestvrno, prelepo. I osećala sam svom snagom svog bića da tu pripadam.
I jedini strah koji sam imala je bio taj da ću ga izneveriti i razočarati.
I znala sam da moram da mu kažem, samo nisam znala kako.
….
Par dana kasnije, stigla mi je poruka:
“Danas sam u tvom gradu. Ono što imam da završim trajaće pola sata do sata. Ostalo sam spreman da ti se posvetim i prepustim”
Da li sam mogla da odbijem?
Ne. Znao je to i on.
Razmenili smo brojeve telefona.
Javio se oko 11h sledećeg dana vrlo konkretno: “Daj mi adresu gde da dođem po tebe”
Bila sam na poslu, rekla sam mu adresu i objasnila kako da dođe. Trudila sam se da se smirim, da budem normalna, da ne mislim ni o njemu od pre 30 godina ni o bilo čemu.Malo me je tešio pogled na njega sredovečnog, krupnijeg, drugačijeg od onog kakav je bio… “Nije moj tip” pomislih sa idejom da se ohrabrim.
Najpre je pružio ruku, osmahnuo se… a onda me je privukao u zagrljaj
“Ma daj bre,koga lažemo… znamo se toliko, nismo se videli toliko… naravno da želim da te zagrlim!” smejao se.
Sedeći pored njega u autu, prođe mi kroz glavu kako nisam ni pitala gde idemo. Nije bilo ni važno.
Zapamtio je da volim ribu… i sve iz vode i stigli smo u sladak restoran na reci.
Uz ribu čijeg ukusa se i ne sećam, vino koje je prijatno “leglo” na sve, razgovor je tekao neusiljeno, prirodno, jednostavno. Smejala sam se glasno, pokušavala da ispratom njegov humor, smejao se i on i shvatih da sada već potpuno liči na sebe kakvog sam upoznala. Gledala sam svoje zarumenjeno lice u ogledalu toaleta, oči koje su blistale, osmeh koji mi nije silazio sa usana… i pomislila tada: “Ništa se nije promenilo. Ako sam ga preživela onda, preživeću ga i sada!”
Razgovor je utihnuo tek u kolima, kada me je vozio kući.
“I, tako kažeš, mislila si na mene… jako sam srećan zbog toga. Jer… ja na tebe nisam smeo”
“Ne razumem…”
“Da li stvarno misliš da se TO desilo samo tebi?”
“Da…” rekoh tiho, po malo zbunjeno.
Zaustavio je auto na sred puta i upalio sva četiri žmigavca. Pogledao me je.
“Hrabrija si od mene puno. Evo, ja ću sad priznati i sebi i tebi: Desilo se i meni. Želeo sam te. Taj dan, tu noć, to jutro kada sam se probudio sam u krevetu, sledeći dan kada sam obišao tri kruga oko zgrade u želji da uđem i sa strahom da te ne povredim. I svaki sledeći dan dok sam znao da si tu. I onog dana kada sam došao, kada ste me zezale kako sam skockan i doteran, to sam uradio zbog tebe i za tebe. Želeo sam da te izvedem nekud. Želeo sam da te ponovo zagrlim i ne pustim. Želeo sam da znaš koliko me je TO udarilo… Ali, znao sam da nemamo šanse. A nisam znao šta nas čeka ako probijemo granicu”
Gledala sam ga nesposobna da progovorim. On je gledao negde u daljinu, okrenut prema meni. Pružila sam ruku i dodirnula njegovu. Zgrabio je i stegao… isto kao ono veče.
Privukao me je u zagrljaj, pa spustio usne na moje. Ispitivački, nežno… prelepo.
Drhtala sam iznutra. Skroz.
Ljubili smo se kao dva tinejdžera pod okriljem mraka u kolima na sred puta. Kada smo konačno odvojili usne, oboje smo se smejali. Glasno, opuštajuće, lepo…
Pokrenuo je auto, povukla sam se sasvim na svoje sedište i posmatrala ga tako ćutljivog i zamišljenog.
Progovorio je tek kada sam mu rekla da smo stigli i gde može da parkira.
Stao je, ugasio motor, i okrenuo se ka meni:
“Imamo problem. Popili smo tri boce vina. Od toga ja bar dve. Pored toga što policija vreba baš takve da puni budžet ove osiromašene države, i što će mi uz put oduzeti i dozvolu, ne osećam se ni sposobnim da vozim”
Sve je izgovorio tako da sam se smejala glasno.
“Šta se očekuje od mene? Da ti bukiram neko prenoćište?”
“Čitaš mi misli! Ali… da se ne izgubim, zamolio bih te da pođeš sa mnom”
Poslednji deo rečenice je izgovorio šapatom tik na moje uho.
Poljubili smo se.
“Ne znam… “
“Taj deo smo već prošli, znaš da nemaš razloga da se bojiš… “
Da…
…...
Ležeći opušteno u njegovom zagrljaju, oboje bez ičega na sebi, sa samo malom, krajnje zanemarljivom dozom stida, prekinula sam užitak uzdahom i rečima: “Znaš… ti puno toga ne znaš…”
“Ih, šta ja sve ne znam! A tek šta ja tebi sve nisam rekao”, šalio se, “Sve je u redu… dok nam je lepo. Uživaj”
“Pa jeste mi lepo… ali… bojim se da ću te razočarati…”
“Hej… ne budi luda. Nećeš! Ne možeš!” šaputao je mazeći me.
Onda mi je polako, nežno, razdvojio noge i zavukao ruku između. Snažan drhtaj mi je protresao čitavo telo. To je morao da vidi. I oseti.
Povukao mi je ruku prema sebi, pokušavajući da je usmeri prema svom međunožju. Povukla sam je.nastavio je da me ljubi pa ipak zastao.
Pogledao me.
“Ti nisi… nikad spavala sa nekim?”
Čutala sam. Kao dete uhvaćeno u krađi slatkiša.
“Hej… “ zagrlio me je. Jako. Snažno.
“Onda nije fer da ja to uradim?”
Ćutala sam. Sad kad je znao, želela sam da nastavim. I nisam znala kako to da mu kažem.
“Ti odluči!” rekla sam
“Ne. To stvarno ne bi bilo pošteno prema tebi” rekao je ustjući i povlečeći me za sobom. Sdeli smo na tom trosedu, i dalje bez odeće, ispreplitanih nogu, zagrljeni. Ljubili smo se. Mazio me je, ali drugačije.
“Vidi… kad smo dovde stigli, ne menja stvar”, počela sam.
“Menja! Molim te… uradi to sa nekim sa kim ćeš posle biti bar mesec dana, a ne ovako… Značiće ti nekad…”
…..
“Ne, bre! Ne bojim se… toga. Nego, koliko i kao to vino stvarno deluje!” rekoh smejuči se i izlezeći iz kola.
Otvorila sam vrata, propustila ga da prođe, stala pored njega i rekla:
“Dobrodošao! Nikad ne bih poverovala da ćeš ti nekad stajati… ovde”
Ponudila sam piće, nabrojala šta imam i od hrane, on je zamolio za kafu.
“Ne pijem često kafu, ali zato me drži budnim” rekao je kad sam donela.
“Želiš ipak da voziš kući?” pitala sam iznenađeno. I razočarano.
“Ne, bre. Želim da budem budan pored tebe! Zamisli da odmah zahrčem!”
I dalje se sve odvijalo polako, neusiljeno, kroz razgovor i smeh.
Ležeći pored mene na krevetu, sada već potpuno bez odeće, šapnuo mi je:
“Neverovatno! Kad te dodirnem… osećaj je isti kao onda!”
Ovog puta sam ipak sasvim spremno i jako željno dočakala da mi raširi noge i zavuče ruku… Dodir je izazvao snažan drhtaj i glasan uzdah užitka. Ovog puta sam sama posegla rukom ka njagovom međunožju i obradovala se već uočljivom čvrstinom. Uzela sam ga u ruku radoznalo i željno… Reagovao je uzdahom, i šapnuo:
“Nadao sam se da ćeš sama…” Ipak, po nekom osećaju, prepustila sam mu da me vodi kroz tu igru. Moje telo ga je slušalo i pratilo sa oduševljenjem i radošću, drhtaji su se nizali, imala sam utisak da je svaki nerv u mom telu jednako napet, prepušten i željan njegovih dodira. Svih.
Vodio me je kroz lvirint želje, čežnje, požude i probuđene strasti znalački, ali i dovoljno polako da mogu u potpunosti da uživam u svakom pokretu, svakom teenutku.
Okrenuo me je da ležim na leđima i kleknuo između mojih nogu. Polako se približio podvlačeći se kolenima ispod mene i približavajući se. Najpre je lagano prešao kurcem skupljajući vlažnost. Dopalo mu se. Pa je nastavio.
Onda je lagano prislonio glavić na sam ulaz i sasvim polako, malo se pomerio. I sama sam počela da se primičem… već po malo i nestrpljiva.
“Polako”, šapnuo je, “Biće vremena za strast… sad želim da uživamo. i pamtimo. Zaslužili smo… posle toliko vremena!”
Kada je konačno prodro čitav, vrisnula sam od užitka.
Polako se pomerao, spustio svoje telo preko mene dopuštajući mi da ga zagrlim i držim se za njega… da ne propadnem, ne nestanem potpuno od tolikog užitka.
Gledala sam u njegovo lice i njegove oči… i videla ga onakvog istog… osećala ga takvog čitavim bićem.
“To si stvarno TI!” šaputala sam dok su mi suze kvasile lice a telo protresao snažan, prelepi orgazam u kojem sam se potpuno izgubila.
“Uffff… daaaaaaaaaa” izustio je pre onog teškog, dubokog disanja i snažnog, žestokog pražnjenja duboko u meni. Prijalo je… jednako kao tek doživljeni orgazam… prijalo je njegovo opušteno telo preko mog, prijalo je njegovo lice uz moje, usne koje su skupljele suze i šaputale
“Uf bre... šta smo mi propustili!", rekao je kad smo se malo primirili.
“Znaš… znam ja i da ližem i volim to da radim i želim da ti pokažem… volim i da mi se puši i siguran sam da si ti fantastična i u tome i želim da ti se prepustim… ali želeo sam da prvi put bude ovako… da vodimo ljubav onako kako je trebalo da bude onda”
“Da… trebalo je. I to je jedino što bih promenila u toj noći. Sad kad sam to doživela, mogu da umrem!”
“Ne lupaj! Ne možeš… trebaš mi da ja živim! Zbog toga plačeš?”
“Ne. Ne znam otkud suze. Srećna sam zaista!”
Poljubio me je… pa počeo da se smeje.
“Najluđe što sam ikad čuo, kad potpuno go ležim pored devojke koju sam upravo skinuo je bilo je: “ti odluči!” Pa to da sam bilo kome pričo, ne bi mi poverovao! Znaš šta je najčudnije?”
“Sve je čudno… ne znam na šta misliš?”
”Onda… procenio sam da si neiskusna po tome kako si treperila kad bih te dodirnuo… ali… iznenadilo me je što i sad jednako treperiš… “
“Iskustvo mi ne manjka, ako na to ciljaš” smejala sam se.
“Ludo! Ne… nego je čudno kako reaguješ…”
“Ako si mislio da pitaš da li je uvek tako – nije. Ti jesi nešto posebno. Jako posebno”
Pojubio me je. Nežno. Tišina je ispunila prostoriju.
“Mmmm… ovo sam obećala da ću ti reći samo iz ovog položaja… ako do njega dođe”, počela sam. Stegao me je jače, spustio poljubac negde u predelu slepoočnice:
“Da? Pretvorio sam se u uvo!"
“Znaš… nikad se nisam zaljubila kao tada. Ne kažem da nisam sretala zanimljive i privlačne muškarce, da se nisam zaljubljivala i volela… ali tako brzo, tako snažno i tako kompletno – nikad”
“Mmmm… što mi to nisi rekla čim si me pronašla? Da ne gubimo vreme i da me odmah vratiš u to doba, da se osećam… ovako? Stvarno se sa tobom vraćam u mladost. Ili, osećam vanvremenski”, šaputao je ne ispuštajući me iz zagrljaja.
Ono malo koliko sam spavala, spavala sam tako. Tela pripijenog uz njegovo, obavijena njegovim rukama. Kad god sam se trgla, imala sam osećaj da je budan.
“Spavaj”, šapnuo je najnežnije: “Tu sam”
“Ne mogu. Plašim se da ću se probuditii. I shvatiti da je to bio san”
Samo me je još čvršče zagrlio i poljubio…
Sledećeg dana, preed sam polazak, u predsoblju, dok smo se grlili, pogled mi je pao na biljku u saksiji, drvo života… jedinu preživelu nedostatak grejanja u mojoj kući. Nasmejala sam se pokazujući jei njemu.
“Lepa je” reče malo zbunjen.
“Znaš li odkad je imam? Kupila sam je par dana nakon povratka … onda. Znaš li kako se zove?”
“Drvo života… latinski naziv ne znam” reče
“Ma ne to… lično ime joj je isto kao i tvoje. I preživela je”
“I ja sam. Sad sam još življi. I srećiji puno nego juče”
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 20 Apr, 2020
- 2577 pregleda
Ovo je odlicno,svaka cast kako ste sve slikovito opisali,prelepa prica,prepuna emocija!
Odlična priča!
@btvoja, suze su dokaz emotivne reakcije što je svojevrstan kompliment... bez obzira što je priča samo povod. Hvala ti.
@zanemareni, zaista me raduje da ti se dopala priča. I to toliko! Hvala!
Hvala
@slobodoumni, Iskreno mi je drago da toliko možeš da se uživiš u moju priču i tako doživiš moje reči. I osećanja. Malo nejasno mi je ostalo šta treba "tako da nastavim"?
@btvoja hvala, iskreno. Nije mi bila želja da te rasplačem, ali... nekad su suze lekovite. vrlo
Fantastična ljubavna priča. Rasturila si me njome i ponovo sastavila
Samo tako nastavi