Igra prošlosti (I deo)
„Dobro, ali zar te ne zanima sad, posle toliko vremena, šta se sa njim dogodilo? Nisi ga tražila na FB ili negde?“
„Ne“, rekoh polako „iskreno, bio je u srdištu ratovanja... u jednoj republici, sada državi, poreklom iz druge, po nacionalnosti – treće... možda i bolje da ne znam i verujem da je prošao sa što manje ožiljaka svake vrste“
I opet je pominjane tog nekog iz davnih vremena, izazvalo poznato blago golicanje iznutra... opet sam se zapitala šta mu se dogodilo i svom snagom svojih misli poželela da nije ništa ružno.
Upoznala sam ga kada je bio prepun života i planova, pametan, siguran u sebe, ambiciozan , ali neposredan, simpatičan, društven, vickast... baš me je osvojio. Sasvim. Nadala sam se i svim srcem želela, kao i milion puta pre tokom svih tih godina, da je iz svega izšao sa što manje posledica, bez velikih rana i ožiljaka na telu, ali i duši.
Crvić koji je zasadila drugarica kojoj sam ispričala tu priču, je radio svoje.
„OK. Potražiću ga po imenu i prezimenu. Ako ga ne pronađem, jednostavno ću poverovati kako nije aktivan na društvenim mrežama, kao i toliko drugih ljudi... Ako ga nema na FB, ne mora značiti da nije živ, zdrav i – srećan!“
I, kao sad se sećam ukucala sam njegovo ime i prezime...
I pojavio se jedan profil.
Pogledam podatke... da. To jeste on.
Za trenutak sam se osetila kao onog dana na železničkoj stanici u gradiću u kojem su živeli moji prijtelji... kada je posle mnogo razmenjenih „pozdrava“ i pominjanja naišao... predstavio se kao da je to najnormalnija stvar na svetu... da treba da se sretnemo.
Uđem u profil... lik mi je toliko nepoznat da ga ne bih prepoznala da smo se slučjno sreli. Ako je verovati podacima, ima divnu porodicu i živi u gradu 50km dalje od mene.
Prvi osećaj je bio – rdost, sreća... osećaj olakšanja. Ogromnog. Živ je, deluje ostvareno, čak i na slikama gde je ozbiljan, deluje nekako... veselo. Ispod jedne fotografije sa prelepom mladom devojkom piše „Najbolji tata na svetu“. Raznežila sam se. Obradovala iskreno. Dobro je.
Par dana kasnije, ipak sam ostavila poruku...samo da sam jako srećna što sam videla to što sam videla i da nema veze što verujem da me se i ne seća... ja sam se njega sećala. Dobro. Jako dobro...
I, što se mene tiče, shvatih tada, falio mi je taj podatak da zaista stavim tačku na tu priču. Spolja je možda delovalo kao epizoda, suštinski, za mene je bila – priča. Lepa, velika, značajna. Kroz nju sam spoznala i samu sebe velikim delom i moć sopstvenih emocija. I potpun se uverila u to da „daj šta daš“ nije za mene prihvatljiva opcija. Ili ću u životu pronaći taj i takav osećaj ili ću jednostavno provesti život bez njega. Ali i bez kompromisa i pretvaranja da je nešto drugo ono što nije... samo zato što je dostupno.
Eto, to je bila najlepša i najznačajnija posledica tog susreta i tih 15-tak zajednički provedenih sati.
Ona druga ... jednostrana zaljubljenost i sve njene posledice, bila je cena koju sam platila za to saznanje. Bar sam ja to tako videla.
Bukvalno, nekoliko meseci nakon poruke, stigao je njegov zahtev za prijateljstvo.
Odobrila sam, naravno... uz poznato unutrašnje golicanje i vrlo jasno probuđenu radoznalost.
Obratio i se... nadovezujući se na moju poruku i to da sam napisala da me se verovatno ne seća.
Tražio je podsećanje ili neku fotografiju iz tog doba (a ja još mislila kako se ne menjam mnogo!).
Podsetila sam ga... gradića i zajedničkih prijatelja.
Sam se setio njihove dnevne sobe i kožnog troseda.
U kratkim crtama, onako „inženjerski“ me je ispitao kako živim, gde živim, za posao, porodicu... sve.
Ja njega nisam puno pitala. Želela sam da sam priča ono što želi.
I nisam mogla da definišem svoj osećaj posle. Fizički, nije (više) bio moj tip. Osim toga, kad su muškarci u pitanju (priznajem), shvatila sam u međuvremenu da mi mnogo više prijaju mlađi ... on je neku godinu stariji od mene. I ključno, imao je porodicu, sređen, stabilan život. Ali... sve je to ništavno. Kao što je onda, davno, ništavna bila činjenica da ne postoji ni najmanja šansa da se među nama ikad desi ili dešava nešto trajnije, sa perspektivom. Od momenta kada je to pre podne ušao u stan, pa sve dok ga nisam ispraila do ulaza zgrade kasno noću, imala sam taj snažan osećaj da je to neko – „moj“.
..................
Naravno da se ne sećam svih razgovora koje smo vodili. Ali se sećam da su naši domaćini povremeno jednostavno ćutali i posmatrali nas. Sećam se njihovih pogleda... sećam se tog snažnog, prirodnog osećaja prepoznavanja. U razgovoru, rečima, razmišljanjima, pogledima i – smejanju. Čitav dan smo se smejali. Lako razumeli aluzije i fazone, lako pravili doskočice... opušteno uživali u društvu i razgovoru.
I bili smo na „istoj strani“ u svakom tom razgovoru, svakoj šali, pravljenju i jedenju palačinki... Pa čak i kada smo ostali sami.
.....................
I sada su razgovori tekli glatko, sa tim osećajem razumevanja i ostavljali su trag prijatnosti.
Nije se javljao često, ja sam izbegavala da se javljam u želji da ništa ne preforsiram i u želji da pustim da se stvari odvijaju nekim svojim tokom i ritmom koji mu odgovra.
Onda smo jednom, pričali o drugarici čiji sam gost bila i u čijem stanu se odvijala ta neka naša priča.
I ispričala sam kako su me pri svakoj poseti ona i njen muž „slučajno“ upoznavali sa nekim kolegom. I kako su svi bili simpatični i dragi momci, ali samo to. I dodala sam: „osim jednog... ali to je već neka druga priča“
Nije bilo odgovora... neko vreme.
Onda je stiglo: „Baš tu priču želim da čujem, ako ti nije teško da mi je ispričaš“
„Bilo bi mi lakše ako bih znala čega se sećaš... da se ne ponavljam“
„Ručka, kupovine u koju smo išli, palačinki... pa i železničke pre toga, vrlo mutno. Ali, večeri se sećam jako dobro“
Bila sam iznenađena. Veoma. I to vrlo prijatno. I rekla sam mu to... i prešla na neku drugu temu.
Kada sam se to veče smestila u krevet sa svojim mislima, polako sam „puštala“ film događaja od te večeri...
.....................
Nakon što smo zajedno odgledali kviz na TV-u, domaćini su se uz meškoljenje i razmenu pogleda, ipak, povukli na spavanje. On je u šali tražio jastuk. Smejali smo se svi... ali se sećam i osećaja unutrašnje drhtavice koji me je obuzeo. Sedeli smo na tom trosedu, kao gledali u TV i odjednom, posle toliko priče, ostali bez teksta. Oboje. Znam da je ugasio svetlo. Znam da smo počeli neku glupu raspravu i da je prekinuo rečima: „Zar ćemo se nas dvoje oko toga svađati?“ Znam da sam ućutala. I on. Da su nam se ruke srele. Ostale tako. Znam da sam osećala svoje drhtanje... nisam znala da li je i on. Znam da me je privukao u zagrljaj i držao tako. Znam da sam se osećala u tom zagrljaju lepše nego ikad igde pre toga. Znam da me je poljubio lagano, nežno. Znam da je to bio najlepši poljubac koji sam mogla da zamislim. I znam da je trajao. I ponovio se. I ponavljao se. Znam da su nam se pogledi sreli i ostali tako. Znam da sam u njegovim očima tada, u tom tenutku pronašla čitav svoj svet, sve želje, nadanja, sve ono što nisam znala da definišem, ali sam prepoznala.
Sve se odvijalo polako, uz po neku šalu, neki izmamljen osmeh, neki neočekivan pokret. Imala sam osećaj da lebdim između sna i jave, imala sam želju da nestanem u tom zagrljaju, tim dodirima, tom pogledu. I sad jasno vidim njegovo lice iznad mog, moje ruke koje ga obuhvataju i palčeve koji nežno prolaze preko obraza. I vidim sebe u tom pogledu onakvu kakva želim uvek da budem... Vidim njega opuštenog, srećnog, prepuštenog – sasvim mog.
.......................
Zaspala sam sa tim sećanjem, probudila se vesela, nekako sigurnija, sasvim svoja.
Razgovor smo nastavili nekoliko dana kasnije.
„Hvala ti što si brinula za mene svih tih godina“ rekao je.
„Hvala tebi što si ostao živ, zdrav i – mlad“
„Nisam to zaslužio...“
„Ne razumem? Odakle ti to?“
„Pa... nisam baš bio cvećka“
„Čekaj... ne razumem, šta si ti to meni loše uradio... tad? Ili, šta misliš da je bilo – loše?“
Ćutao je. U stvari, nije imlo ni smisla sačekati odgovor. Umesto toga, rekla sam mu:
Vidi... ja ne pamtim ljude ni događaje po tome koliko su trajali ili kako su delovali formalno... već kako sam ih i koliko snažno doživela i doživljavala.
Ako me već vučeš za jezik, i iz ove pozicije i sa ovim godinama, stvarno ne mislim da nisi zavredeo lepo sećanje ... ni ti ni čitav taj dan. I da mogu da se vratim u to doba, opet bih onaj dan pustila voz da ode bez mene. I opet bih sve uradila isto. Sa jednom malom izmenom čisto da sve bude potpuno u skladu sa mnom i načinom na koji doživljavam sebe i postavljam svoje prioritete”
“Hvala ti. Sad sam sam sebi jako važan. Posle toliko godina. Doduše, bio sam i lepuškast i zgodnjikav, pri tome “riba” pa još pažljiv… Koga sam to opisao, ha ha?”
“ Pa sad… Ne bih da te razočaram, ne znam lako da definišem najjači utisak koji je ostao, ali nije ni jedno od navedenih. Već je to taj osećaj da pričaš a znaš da onaj zna o čemu pričaš. Da slušaš, a znaš da sagovornik zna da ga čuješ kako treba... bez mnogo objašnjavanja... To se najbolje vidi kroz humor. Ja se ne bih mogla setiti baš svega o čemu smo pričali, ali smo se stalno smejali i dobacivali opaske. Tog se sećam”
“Da. To je taj lepi osećaj u nečijem društvu a ni jednog trenutka te ne guši nego naprotiv čini opuštenim i veselim” nadovezao se. I odmah dodao:
“Nadam se da neću biti napadan ako ti kažem da i sad, po tom pitanju prolazim kroz isto. Retko si zanimljiv i prijatan sagovornik, voleo bih da razgovor nastavimo uživo, ako i ti želiš, naravno”
U meni je sve treperilo. Da li želim?
Čak nisam imala ni odgovor na ovo pitanje.
Želela sam da sretnem starog prijatelja, nekog ko mi je toliko značio u nekom trenutku, ko je napravio i pometnju i zemljotres u svim mojim mislima i osećanjima… nekog ko je toliko vremena trajao nakon toga nastavio da tinja i “živi” u nekom kutku mog bića bez ikakvog kontakta, ikakvog odgovora niti reakcije.
Sa druge strane, verujem da prošlost treba da ostane tamo gde joj je mesto, ali i plašila sam se.
Plašila sam se sebe, povratka u prošlost, snage svih tih osećaja za koje nisam znala mogu li se probuditi i sa kolikom snagom. Nije bilo isto videti se i završiti u krevetu sa nekim 10 godina mlađim koji je u startu nemoguć i sa njim. Jesam li bila spremna da rizikujem? Na to nisam imala odgovor.
Nisam odgovorila ni njemu, nekako sam to izbegla i ostavila da stvari idu svojim tokom.
On je, opet, znao da bude strpljiv, ali i da usmerava događaje onako kako je zamislio. Baš kao I ono veče…
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 20 Apr, 2020
- 2767 pregleda
Hvala momci
@radoznali, načelno, mišljenja sam da prošlost treba da ostane tamo gde joj je mesto - u prošlosti. Ipak, nekad neka priča čeka godinama... da bi se završila.
@dima22, hvala puno.
@jovan1986, sačekaj drugi deo
Savrseno...cista desetka...
Kako su to lepo rekli Troteri: "He who dares, wins!"
Ili u doslovnom prevodu, "Onaj koji se usudi, pobeđuje;"
Sama činjenica da si ga potražila govori da ne treba stati.
Ja znam da ne bih.