Vrteška čežnje - deseti deo

Dođe vreme kada nam ceo život prođe ispred očiju, a mi sa smeškom, ili pak vlagom na obrazu, odvajamo slike, pokušavajući da ih zaustavimo, iako one neprestano negde žure i nestaju u našem biću, postajući deo nečega, čega možda nikada nećemo biti u potpunosti svesni. Međutim, neke ostaju, uvek su jasne i sveže, baš kao i emocija, koju sa sobom donesu. Odluke, donosimo ih promišljeno, brzopleto, iznenada, pod pritiskom, odlaganjem, nesigurno, jasno...ali gotovo uvek uz neko suvišno pitanje, koje postavimo sami sebi, tek onako, da bi nam bilo lakše, odnosno da se možemo prekoriti kasnije, u košmarima na javi, koji pričaju o ljudima, izgubljenim u vremenu, zarobljenim u vlastitom kavezu, kojeg na svaki trzaj još više učvrstimo.

Strahinja otvori oči. Kraj je radne nedelje, a on odlučio prošetati kući. Vetar je prizivao kišu. Pogledao je u nebo i sklopio oči, jer su oblaci menjali oblik i boju. Putuju negde. Svi smo mi samo putnici. Rečenica mu prostruji mislima. Ugasio je cigaretu, nasmešivši se, verovatno prvi puta od izlaska iz stana. Tiho zazvižda početak refrena pesme, koju je pevušio dok se spremao. Ostavio je poruku uz krevet, u nadi da se neće probuditi pre njegovog odlaska, ali je začuo šapat, dok je okretao ključ u bravi.

„Pile, divan si.“
Nadvirio se u spavaću da još jednom pogleda te vrele usne, sanjiv pogled, jutarnji smešak i dugu kosu rasutu po jastuku.
„Prelepa si. Kasnim“, prošaputao je.
„Hajde beži“, odgovorila je pokrivši se preko glave.

Vetar zazvižda jače od njega i on navuče kapuljaču gurnuvši ruke u džepove. Strast je već neko vreme previrala u njemu, ali nije žurio kući. Svaki dan je poseban i prepun prilika, ako tako postavimo stvari, ne možemo ništa izgubiti. Još jedna rečenica. Zastao je gledajući u crveno svetlo.
„Životarimo gurkajući jedni druge u prolazu, čekajući da pretrčimo ulicu“, prošaputa sebi u bradu.
Uzeo je telefon.
„Kasniću malo, ne više od pola sata, ti se spremaj polako.“
„Važi, napravila sam ručak, pruži korak, ako misliš da ga pojedeš dok je topao.“
Strahinja se osmehnu. Imao je nešto sasvim drugo u planu. Sve vreme je pokušavao ubediti sebe da ovaj dan nije toliko poseban, jer sećanja uvek imaju dve strane pameti.

„Doista ne bih pomislio da ćeš učiniti nešto takvo, još u našem stanu, bez obzira na razgovor između nas dvojice.“
Strahinja je gledao druga, kojem su se čak i podočnjaci smešili.
„Mislio si da nemam muda?“, crnomanjasti muškarac otpi par gutljaja piva.
„Pazi, počeo sam sumnjati. Znaš, ipak sam mislio, da ćeš sačekati neku specijalnu priliku ili dan. Vas dvoje ste toliko toga prošli.
Crnomanjasti otvori pivo i dodade ga drugu.
„Popiću još ovo i meni je dosta, a i tebi, zbog vožnje“, Strahinja sklopi obe šake oko flaše.
„Živeli.“
Flaše se sudariše.
„Strahinja, svaki dan je poseban i prepun prilika, ako tako postavimo stvari ne možemo ništa izgubiti.“
„Slažem se, nikada ne znamo šta se može desiti, odnosno koliko smo spremni na nešto.“
„Previše si vremena proveo sa mnom.“
„Iskreno, dojadio si mi.“
„Pretrpi se još malo.“
Flaše se ponovo kucnuše.
Strahinja ustade sa klupe i pogleda u prozore stana.
„Već sutra ćete nam faliti.“
„Mislim da će se brzo ukazati nova prilika za posetu.“
„Ema će često pričati o vama, stalo joj je da uspete“, Strahinja ponovo sede pored muškarca koji je gledao u oštećeni deo klupe.
„Svako malo mi ponovi kako smo stvoreni jedno za drugo“, crnomanjasti zagrize donju usnu.
„Ona to stvarno misli, hoću reći, ozbiljna je.“
„Znam brate.“
„Još nešto, meni se Nina jako dopada, ako si već napravio taj korak, potrudi se zbog svih nas, da ne zasereš.“
„Kad sam ja šta zasrao?“, crnomanjastom pređe smešak preko usana.
„Ne kenjaj bre.“
Obojica se glasno osmehnuše.
„Poslušaću te.“
Telefon. Strahinja pročita poruku.
„Idemo se lagano spremiti, pa ćemo na ručak“, reče dok mu pažnju odvuče jato u letu.
Prijateljska ruka ga potapša po ramenu.
„Kako bi bilo dobro otputovati negde“, pogledao je u druga, koji je takođe ispraćao ptice na nebu.
„Putujemo, svi smo mi samo putnici.“
„Ogladnio sam“, Strahinja odhuknu.
„Ovo je pravo vreme za klopu.“
„Jesam li ti rekao da planiram zameniti stolariju pre zime?“
„Nisi, ali si mi obećao ispričati o koleginici, kad se osamimo.“
Strahinja se glasno nasmeja.
„Hej, mogao sam ti o tome i pred Emom.“
„Znam, ali nemamo pametnija posla do lifta, a i u njemu.“
„Ma dobra je, zna biti davež, pričljiva je kao i ti, ali imamo baš dobar odnos.“
„To je sve?“
„Znaš, ima jako dobro dupe i mislim da je osetila, da ga odmerim s vremena na vreme.“
„Misliš, spoznala da si mu naklonjen?“
„Da, sve češće napravi neku pozu, nasloni se na stol, prošeta pored prozora. Možeš misliti, sav materijal je složila na donje police, a iako može dohvatiti traženo iz stolice, uvek ustane.“
„Nemoj mi reći da je tvoj stol preko puta“, crnomanjasti se bezobrazno osmehnu.
Strahinja klimnu glavom.
„Je li udata?“
Lift se zaustavi. Vrata se otvoriše.
„Razvedena“, odgovori Strahinja.
„Ma nemoj.“
„Jeste, ali mislim da ima nekog.“
„Misliš?“
„Nisam siguran.“
„Hm..., nesiguran, zanimljivo.“
„Ej, jebi se bre.“
„Šta sam sad rekao.“
Vrata se iznenada otvoriše. Ema je držala u ruci kesu sa smećem.
„Kad god pogledam vas dvojica se nešto domunđavate, hajde bre, spremajte se.“

„Haljina ili pantalone?“, Ema stade pored ogledala, krajičkom oka gledajući u telefon, uglavljen na stolici.
„Ja bih pantalone, prelepo ti pristaju Verujem da ćete se vratiti kasno, biće hladno“, odgovori Nina promuklim glasom.
„Majica kratkih rukava i sako preko nje.“
„Štikle na noge“, Nina se osmehnu.
„Upravo tako.“
„Ema, obavezno fotografiši i pošalji krakonji.“
„Hoću, kad se vraća?“
„Večeras, verovatno kasno.“
„Strahinja mi upravo piše da će kasniti, ali bi trebao biti tu za pola sata.“
„Jutros smo nas dvoje kuckali, malo mi je natuknuo o tom događaju.“
„Poslao mi je deo prepisa, pre svega da bi videla reakciju u njegovom međunožju.“
Obe žene se glasno nasmejaše.
„Ema, ta deca....“, Nina odhuknu.
Ema sede na ležaj i poče raščešljavati svoju dugu crvenkastu kosu. Zavrte glavom, uze vazduh i pogleda krajičkom oka u telefon, dok je ostatak pogleda ganjao zamišljenu tačku na zidu.
„Jesen, slična ovoj našoj, kišovita i malo hladnija. Dobro da krakonja nije tu, počeo bi trabunjati o promeni klime, zbunivši nas obe u isto vreme.“
Nina se zacereka.
„Pusti ti njega, nastavi molim te.“
„Prošlo je nekoliko godina od kada smo Strahinja i ja skupa, dobrano smo preboleli dečje bolesti s početka veze. Bila sam na razgovoru za posao izvan grada, ali iako je jutro obećavalo, razgovor nije prošao onako kako sam želela, bolje rečeno, ponuđeno mi je nešto što nisam htela prihvatiti, a pored toga, u mislima mi se vrzmala uplata semestra na završnoj godini faksa. Izašla sam na ulicu poluzamišljena i prilično izgubljena. Nećeš mi verovati, ali crni oblaci su se tako brzo razigrali iznad moje glave, munje se počele sudarati, a kiša liti kao iz kabla. Do stanice mi je trebalo oko pola kilometra pešice, a nije mi se dalo potrčati. Morala sam doneti jebenu odluku, a gotovo da nisam imala izbora.“
Četka zastade i Emine usne zadrhtaše.
„Verujem da se javio baš u trenutku kada si prestala obraćati pažnju na udare gromova i hladne kape u kosi i na ramenima.“
Četka nastavi svoj put kroz prelepu kosu.
„Potrčala sam i začula telefon. Bila sam u takvom stanju da se ne javim nikome....osim njemu.
Pričao je brzo, rekavši da se sprema oluja, da je krenuo po mene i da ne mičem nigde. Nije bilo jednostavno, ali sam se vratila u hodnik ustanove, iz koje sam besna istrčala i prosiktala, da ću sačekati dečka na klupici u hodniku. Sela sam i oterala sve iz glave, sve osim Strahinje.
„Mmmm, onda ti čekanje i nije teško palo“, Nina se nasmeši isplazivši jezik.
„Nije, ali došao je vrlo brzo. Osetio je u mom glasu da nije prošlo najbolje. Kad sam ga videla kako stoji ispred i drži kišobran, potrčala sam i bez razmišljanja mu se bacila u zagrljaj. Teturali smo i kisnuli, ali nismo se odvajali jedno od drugog. Tako zagrljeni smo doskakutali do auta, a on neprestano pokušavao da zaštiti moju kosu i lice od kišnih kapi, koje je jak vetar nanosio sa svih strana. U autu je bilo toplo, a ja izložena krajnosti, koja je svakog trena, sve više suzbijala izljeve besa, počeh da istražujem njegovo međunožje.“
„Ema, sve sam očekivala osim toga“, prošaputa Nina zadirkujućim tonom.
„Znaš kako ga se brzo uželim.“
„Znam.“
Ema se nakašlja.
„Elem, dok su mi se usne lepile po njegovom vratu, vešto sam ga raskopčavala i počela povlačiti prstima. Negodovao je prilagodivši brzinu, ali ja nisam htela da se zaustavim, dok nije gurnuo prste slobodne ruke u moje međunožje.“
Ema se namesti u stolici.
„Videla si onaj njegov vragolast pogled?“
„Više puta“, Nina uzdahnu.
Obe se tiho nasmejaše.
„Mislim da mu je teško odoleti“, Ema pogleda u telefon i ostavi četku pored stolice.
„Slažem se.“
„Još kad u isto vreme onaj krakonja počne šaputati....“, Ema pokri usta rukom.
„Dosta bre, želim da čujem ostatak“, Nina lagano savi noge u kolenima.
Pa, u tili čas sam bila vlažna, a dok su njegovi prsti grubo i brzo trljali moje usmine, htela sam da uzmem njegov vreli i nabrekli glavić u usta. Znaš da mi ne treba puno prostora. Trznula sam se, osetivši da on izvlači svoju ruku iz mojih gaćica, koje su već bile natopljene sokićima, uzima nežno moju sa svog kurca, ljubi je i čvrsto čuva u svom dlanu. Tek tada sam postala svesna zastrašujućeg pljuska napolju. Skoro da se ništa nije videlo. Predložila sam mu da stanemo pored puta, dok se malčice ne smiri. Ćutao je i vozio polako. Ja sam zabrinuto zverala okolo. Zvuk kočenja me je toliko preplašio da sam glasno vrisnula.

Strahinja je jedva video obrise ljudi i automobila. Međutim, bili su dovoljno jasni da nasluti šta se desilo. Nije bilo mesta za paniku, a morao je i da smiri svoju devojku, jer je emotivno previrala
„Reci mi šta se desilo?“
„Saobraćajka, izaći ću da vidim, ali mislim da nije ništa ozbiljno“, nije voleo da joj laže, ali ovoga puta je morao.
„Ja bih volela da ostaneš u autu.“
„Pile, moram izaći, red je, možda mogu pomoći, da se vozila pomaknu i da nastavimo dalje. Uzmi moj telefon, prati me, ako ti mahnem, znaš koga treba zvati i šta reći.“
Nakon toga je istrčao iz auta.
Ema ga je poslušala i tek tada, kao kroz maglu, ugledala ljude kako nepomično leže na cesti, dok je iz jednog automobila, prevrnutog na krov, dim kuljao sve jače, na sve strane. Ugledala je Strahinju i još par osoba kako pritrčavaju, proveravajući stanje učesnika u nesreći, dok ih uzimaju rukama i odnose dalje od mesta udesa. Učinilo joj se da je jedan čovek bez svesti....ili čak...Ema je sklopila šaku preko usta, a potom, čuvši glasne povike „deca“, istrčala iz auta i skamenivši se pored, pratila krvavu mrlju na mestima oko prevrnutog vozila. Ugledala je Strahinju kako se zavlači na zadnje sedište i brzo izvlači dvoje dečice.
Deca u njegovom naručju. Tresla se nesvesna dok joj je prilazio.
„EMA....EMA..BRE!!!“
Gledala je u njega i počela plakati. Protresao ju je ramenom.
„Uđi u kola molim te, na zadnje sedište.“
Polusvesno ga je poslušala, dok je primala dvoje dečice u krilo.
„Saberi se molim te, sve će biti u redu, ja se moram vratiti tamo, daj mi telefon i pokušaj ih smiriti da ne plaču, ma koliko preplašena bila ne bi bilo dobro da se zacenu, majka im je dobro, povredila je nogu, upravo joj pomažu da dođe do auta i pomogne ti.
„Ppp...ile“, klimala je glavom.
„Vraćam se brzo, ostaviću otvorena vrata da uđe žena.“
Ema oseti njegove hladne i modre usne na svom čelu.

„Preskočio je dosta toga“, Nina odahnu.
„Ne voli da priča o tome, ma koliko izbezumljena i preplašena bila, osetila sam mirnoću u njegovom pogledu dok mi je prilazio sa decom u naručju.“
„Ema, ta nesreća, slučajnost ili pak nesavesnost?“
„Jedan kreten žurio na neki sajam. Velikom brzinom udario u auto, u kojem je bila četveročlana porodica, a potom završio na krovu....“, Ema naglo ućuta.
„Razumem te, nadam se da niko nije...“,Nina se stiša.
„Srećom nije, dečaci bez ozljeda, ostali učesnici pretrpeli udarce i lomove.“
„Dečaci“, Nina pljesnu rukama.
„Da, ove jeseni kreću u predškolsko. Ostali smo dobri prijatelji. Pozivaju nas na rođendane i svetkovine. Često se odazovemo. Doduše, par puta smo propustili, jer Strahinja ne voli da se priseća tog događaja.“
„Mišljenja sam da vas je, između svega ostalog, taj događaj još više zbližio“, reče Nina veselim tonom.
„Moguće. Čuje se zvuk lifta. Mislim da mi muž dolazi s posla.“
„Onda da ja bežim.“
„Voleli bismo da ostaneš i ručaš sa nama.“
Nina se nasmeja.
„Moram i ja nešto spremiti i videti gde je ona moja budala.“
„Ispred vrata je“, Ema krenu da dočeka supruga.
„Bežim“, čula je reč, na koju nije obraćala puno pažnje.

Strahinja je zatvarao vrata spremno dočekujući topao zagrljaj svoje žene. Njene tople ruke uvek oteraju umor i turobne misli, barem na neko vreme, a to mu je danas bilo i više nego potrebno.
„Čekam te, kako bismo ručali zajedno“, prošaputala je dok je odvajala svoje usne od njegovih.
„Malo sam prošetao, izvini.“
„Ma.., već sam postavila stol. Hajde, brzo završi u kupatilu, još uvek je toplo.“
Nije žurio, mada je osećao glad. Pokušao je vedrinom oterati umorne misli i svakodnevnicu koja ga je sve više terala na razmišljanje. Dela, koja nas, na neki način određuju, možda i ne bi imala smisla kada bi svaku jebenu odluku morali preispitivati. Neki ljudi, koje bi mogao nazvati prijateljima, pokazuju zahvalnost, za malo ljudskosti i hrabrosti koju bi svaki čovek trebao imati u sebi, kada se nađe u prilici da pomogne. Svestan činjenice da se ljudi, izgubljeni u svojoj sebičnosti, bojažljivosti i nesigurnosti, sve više zatvaraju, spustio je čelo na zamagljeno ogledalo.

„To se oseti u svakom trenutku, pogledaj malo oko sebe, retki su slobodni i prepuni razumevanja. Jedni osmehom i vedrinom vešto prikrivaju strah, a drugi pak koračaju nesigurno, upozoravajući pogledom ili čak zamišljeno traže neku svrhu, odnosno smisao u stvarima koje su van njihovog dometa ili možda već ostavljenje iza, zatrpane gomilom gluposti. Nije lako osvrnuti se i prihvatiti učinjeno.“

Strahinja klimnu par puta glavom i poče da se oblači. Smešak mu pređe preko usana.
„Previše razmišljam o njegovim rečenicama, no doista ukazuju na suštinu istine“, procedi za sebe.
„Pile, ohladiće se!“
„Brzo ću“, ponovo se osmehnuo.
Kako je lepo imati nekoga, ko ti u svakom trenu može izmamiti osmeh na lice.
Izašao je i seo za postavljeni stol.
„Kako je bilo na poslu?“, Ema prođe pored njega.
Njen miris je u svakom trenutku potiskivao miris hrane. Jedva se suzdržao da je ne povuče u svoje krilo, dok je prolazila pored i prešla kosom preko njegovog vrata. Postavio je ruke na stol, smešeći se, jer je osećao vrcavost u njenim pokretima i glasu.
„Uobičajeno.“
„Kako si samo pričljiv.“
Njeni prsti i usne se spustiše na njegovo čelo.
Uzdahnuo je duboko, dok je sedala pored njega. Voleli su da sede što bliže jedno drugom za vreme obroka.
Ema zagrize donju usnu, gledajući ga kako gestakulirajućim pogledom uživa u hrani.
„Ipak ću u pantalonama večeras. Krenućemo ranije, kako smo se dogovorili, zaista ne bih da kasnimo. Prečesto kasnimo, a mrzi me da izmišljam opravdanja dragim ljudima, koji su se već navikli na to. Mislim da će im se pokloni baš dopasti. Ne mogu da verujem da su skoro školarci. Opeglala sam ti košulju, a ti vidi koje ćeš pantalone, sve su ti oprane, osim ovih u kojima si došao. Pile, znam da si umoran, ali pokušaj da večeras budeš raspoložen. Prošle su četiri godine. Zamisli..“, Ema pogleda u tanjir.
„Kako da mislim o bilo čemu, osim o hrani koju si spremila, tvojoj zanosnoj lepoti, koja mi otvara malo drugačiji apetit, tvom mirisu kojem jedva odolevam.“
„Hej ti. Nećemo kasniti, bez obzira šta se sve tebi vrzmalo po glavi.“
Strahinja spusti pribor uz tanjir.
„Šta bi to trebalo da mi se vrzma po glavi. Dobro si rekla, prošle su četiri godine od događaja. Ti ljudi u nama vide prijatelje. Osećaj je obostran. Znaš šta, hteo bih videti kako ti klinci rastu i proslavljaju rođendane, bez sećanja na taj dan, bez tolike halabuke u kojoj se čekaju Strahinja i Ema, prijatelji za ceo život, koji neretko kasne. Hoću da razmišljam tako, da bi svaki čovek, koji bi se našao na mom mestu postupio slično. Ako je taj dan pomogao nama dvoma, ostavio trag, onda bi se osećao bolje, ako bi ostatak dana proveo samo s tobom.“
„Pile, obećali smo da ćemo doći. Znam da ti brzo dojadi, ali svaki si se puta oraspoložio nakon nekog vremena.“
„Pa, kad vidim tebe prelepu i rasplesanu...“
Ema proguta zalogaj.
„Večeras ću biti takva, za tebe.“
„Ema, tog dana sam saznao da prelazim na bolje radno mesto, s druge strane, ti nisi dobila posao, kojem si se jako nadala, tog dan sam gledao kola u plamenu, iz kojih sam pre minut ili dva izvukao dva života, te večeri, dok smo se tresli u strastvenom orgazmu, rekla si da ne želiš više dečka već muža. Puno je toga u jednom danu, da bi se toliko često osvrtalo.“
Ema se uvuče između njegovih nogu.
„S tobom je svaki dan poseban, a ja se ne bojim osvrtati na prelepe trenutke, koji su nas nesvesno zbližavali.“
Strahinja dodirnu usnama njen vrat, spustivši ruke na njene kukove, dok se ona vešto izmicila i smešila.
„Ne moramo ostati dugo, možemo se vratiti ranije i ispuniti krevet strašću“, Ema se nasmeši.
„Meni već sada nešto pada na pamet“, nadovezao se otkrivajući pulsiranje u krilu.
Uzela je oba tanjira i lagano, gotovo na prstima prošetala pored njega, potrudivši se da primeti kako je na brzinu promešala kukovima.
„Dobro, kako želiš, ostavi košulju na krevetu, a ja idem zapaliti jednu, pre nego se spremimo.“
Ema mu namignu.
„Trebam li ti pomoći oko pranja posuđa“, obujmio joj je rukama grudi.
„Ne, sama ću, ne želim da zakasnimo.“
„Jasno, biću spreman“, Strahinja pokupi cigare i upaljač sa plakara u hodniku, otvori balkonska vrata i izađe napolje.

Veče se spuštalo na Beli grad, pljuga između njegovih prstiju brzo dogorevala, a on posmatrao jedan požuteli list na ogoljenoj krošnji, koji svojim plesom prkosi naletu vetra, dok se kovitla oko njega, kako bi ga naposletku, umornog i iscrpljenog, lelujavim zagrljajem spustio na tlo. Čuo je muziku iz sobe, dovoljno glasnu, da mu odvuče pažnju, iako je krajičkom oka pratio dešavanje u krošnji.
Prisećao se naziva pesme, gledajući prelepe ženu kako pleše u njegovoj košulji, verovatno zamišljajući strast „ljubavnika u Parizu“ dok je osvajala svaki delić sobe, a slabo svetlo iz hodnika pravilo njenu senu na zidu. Zidu, na koji se upravo naslonila, zabacivši kosu u stranu, ostavljajući uvojke na licu, dok je pogledom gutala njegovu siluetu sa druge strane prozora. Nije bio sklon takvom ritmu, ali je ušao tiho, pokušavajući da ne pokvari čaroliju, koju je ona stvarala prelazeći sobu na prstima u deliću sekunde, napravivši okret oko njega. Protrljala se brzo o njegovo međunožje, tek toliko da oseti pulsiranje a potom pobegla u zagrljaj svojoj senci. Košulja joj spade sa ramena, a on brzo raskopča pantalone i svuče majicu. Dok joj je prilazio odbacio je i donji deo, osetivši njene trzaje i dubok uzdisaj zadovoljstva. Osećao je kako joj telo treperi u njegovom naručju dok se njegova koža ježi na dodire njenih usana, karlica se steže pod prstima na nabreklini, a dok ju je podizao i strastveno ljubio, njen šapat „jebi me“, izazvao ključanje krvi u njegovom telu. Obujmila ga je nogama, trljajući guzom vrh uspaljenog kurca, dok je on usnama hvatao najosetljivija mesta njenog vrata, a u isto vreme je sve jače prislanjao uz zid. Obožavala je da ispreplete prste uz njegov potiljak i povuče ga na sebe što jače. Grčenje tela učini da kolena zaklecaju, Emina stopala popustiše stisak i ona ih spusti na pod. Dok su se njegovi prsti lagano zavlačili u njene gaćice, ona gurnu svoje u njegova usta, jer je izluđivao pokret njegovog jezika između prstiju, topla sluz koja se preliva preko donje usne i donji zubi koji grebuckaju njene jagodice. Kurac mu je tako brzo pulsirao u njenoj ruci, da se nije usuđivala spustiti pogled, već ga je pustila i okrenula se ka zidu, propevši se na prstiće, kako bi se trljala o nabreklinu, koju je Strahinja uspravio uz njenu guzu. Otvorenim dlanom je prešao preko njenih leđa, a dok je povlačio prste niže, ona se sve jače trljala, spuštajujući guzu gotovo do jaja, potom se izdižući do samog vrha glavića. Strahinja rukom obujmi njene grudi, počevši da ih grubo povlači i mesi, dok je srednjim prstom smaknuo gaćice i počeo kružiti oko gornje rupice. Kolena joj zaklecaše, dok joj je u jednom potezu svlačio gaćice i najdužim prstom otvarao guzu. Uspela je da se nasloni na njega i zavrati glavu potraživši njegove usne. Jednom rukom na vratu, a drugom na stomaku, okrenuo ju je prema sebi i telom pripio uz zid, a potom obe ruke povukao od njenih listova ka butinama, u isto vreme ljubeći vrele grudi i grickajući ukrućene bradavice. Ona bi zavrtela glavom kad god bi se zubi sklopili preko njih, ili ih vrh jezika podigao i okupao vrelom sluzi. Njene ruku su neprestano tražile kurac, ali se plašila da će joj i na najmanje pulsirane pod njenim prstima, pičkica eksplodirati. Nabreklina celom dužinom pređe preko njenog stomaka, a Ema se zgrči, dok Strahinjini prsti pređoše preko klitorisa i završiše duboko u pičkici. Kapljice su frcale po butinama, dok joj je njegova šaka stezala guzu, a ona zarivala nokte ispod njegovih ramena i grizla nabreklu mišicu. Pogledi se sretoše. Bila je prelepa, toliko da mu je zaustavljala dah, dovodila ga na ivicu razuma i rasplamljivala u njemu podivljalu želju.
„Na kolena.... spusti se na kolena“, teško je disao.
„Dobro“, prevlačila je ruke po njegovim bedrima, ne mareći za kurac, koji joj je ostavljao lepljive kapljice na obrazima i usnama. Želela je da ga puši, izljubi svaki milimetar, halapljivo proguta i iscedi svaku kapljicu sperme u svoja usta, ali isto tako je želela da je pojebe, da je tako pocepa i razvali kurcem, toliko jako da počne gubiti svest. Otvorila je snažno usta i primila tu nabreklu kurčinu, lagano je pomerao karlicu, dok ga je ona sve jače gutala, a potom, dolazeći do daha, sluzavog ljubila, rastežući kapljice izmešu svojih usana i glavića. Potom sklopila obe ruke oko njega i počela ga nadrkavati sve jače i brže, dok je on ne bi zaustavio jakim stiskom na ramenu. Jednu ruku je proturila ispod i počela trljati, još uvek vrelu i mokru pičkicu, pušeći kurac polako, lenjo povlačeći jezik preko glavića, prelazeći vrhom nekoliko puta preko rupice. Neprestano je pulsirao, vreo i vlažan u njenim ustima. Uzeo ju je u naručje, a dok ga je obasipala poljupcima po vratu i licu, odneo ju je na krevet, bacio na njega, a potom grubo povukao na ivicu, raširivši joj noge tako da se njena stopala naslanjaju na njegova i ugurao uspaljen kurac u vrelu pičkicu.
„Aaa....Strahinja“, Ema zagnjuri lice u krevet, osećajući kako ulazi ceo u nju.
„Voliš li ovako, jako i duboko, do....korena“, Strahinja ga izvuče do samog vrha glavića pa se ponovo zari u nju.
„Oooo, da...baš tako...aahhh, baš tako volim“, prigušeno je uzdisala u krevetu.
„Hoću da mi rukama raširiš guzove.“
Ema ispruži dlanove preko vrele guze, raširivši je toliko, da ju je prodiranje kurca počelo ispamećivati i bez njegovog palca koji joj je počeo trljati guzu.
„Malo ću usporiti, ali ćeš dobiti i u drugu rupicu.“
Osetila je kako joj se guza otvara i vlažan palac prodire u nju, dok je kurac istovremeno izlazio iz užarene pičkice, koja ga je sve više stezala.
Strahinja se u trenutku odmaknu od nje, a dok se ona okretala, on je lagano povuče za rame i leže pored nje, povlačeći ih oboje na gornji deo kreveta. Ponovo joj strastveno izljubi sise, pređe brzo jezikom preko stomaka, spusti usne na pičkicu, gurnu jezik toliko duboko u nju, da je morala dlanom prigušiti vrisak, a potom je pogleda, dok mu se kapljica slivala niz bradu.
„Okreni se, rukama uhvati ivice kreveta i podigni guzu uz moje krilo.“
Ema ga je poslušala, iako se sporo pomerala.
„Aaaaaa...mmmm“, prosto nije mogla da izdrži, a da glasno ne isprati navlačenje na kurac.
Usporio je pokrete karlice, uslišivši njenu šaptajuću želju da se nabija sama, da meša na kurcu, vrti dupetom dok oseća njegovu ruku kako se penje preko grudi do njenog vrata.
„Ah...ahh.“
Stisak je bio jak, a pokret karlice munjevit. Ostajala je bez daha, dok se topila od užitka i kurca koji je sve brže ulazio u nju. Zarila je nokte u njegove butine, osećajući da će u potpunosti prestati disati. Grčevi brzo napadoše telo, stisak popusti, a njegovi zubi se zariše u nežnu kožu ispod njenog uva.
„Svršavam...“, šapat je pratio povlačenje kurca iz pičkice i seme koje je prskalo u nju i po guzi, nakon što se malo pomerila. Milovanjem je ublažavao grčeve po njenom telu, a nakon opuštanja mišića, seme procuri iz pičkice po glaviću. Ema se polako okrenu i halapljivo poliza i posrka ostatke sa glavića, dok je Strahinja drhtao, pokušavajući doći do daha.

Retko kada mu je dopuštala da zapali cigaretu u krevetu. Ovo je bio taj trenutak. Htela je da produži njegovo zadovoljstvo dok je ležala na njemu, iako joj je dim smetao, a košulja na podu bola oči.
Strahinja povuče dim.
„Pile, opet ćemo zakasniti.“
„Smisliću već nešto, a kasnićemo još malo, jer ću morati da ti ponovo opeglam košulju.“
„Ma navikli su se na mene, mogu bre i pogužvan.“
„A ne, ne dolazi u obzir, idemo brzo pod tuš i spremanje. Možda i ne zakasnimo toliko.“
Strahinja odhuknu.
„Možda da se ipak istuširamo odvojeno.“
„Mudro, ti prvi“, Ema uze košulju sa parketa.

„Prelepo ti stoji taj sakoić. Čizmice ćeš na noge?“
„Ne, štikle ću, samo da nađem gde sam ih ostavila“, odgovori Ema i otrča u spavaću.
„Ne sećam se kad smo poslednji puta obuću držali u spavaćoj sobi, možda nikada, jer imamo ovaj precenjeni plakar.“
„Ne izazivaj, napravila sam par fotografija u štiklama na krevetu i na stolici!“, uz grlen osmeh će Ema.
„Sve mi se čini da ih nisam video, ako su i bile namenjene meni.“
„Ma namenjene su!...“, Ema se još glasnije nasmeja.
„Nadam se da je uživao.“
Ema dotrča i brzo izljubi muža.
„Ne znam ni je li uspeo pogledati, pošto se vraća s puta.“
„Šta sprečava mene da pogledam?“
„Pile, bojim se ako pogledaš da nećemo doći ni do lifta.“
„Oh, Ema.“
Strahinja stisnu dugme za prizemlje.
„Misliš da bi mogao pogledati dok vozi?“
Strahinja se isceri.
„On, ma šta ti pada na pamet, taj ti može potisnuti strastvene misli u svakom trenutku.“
„Strahinja, znaš o kome pričamo. Poslaću Nini poruku da vidim je li stigao, pošto mi se nije javio.“
„Brineš bez razloga, nego daj da vidimo taj prizor koji bi mogao da mu pojača puls, zamagli pogled, izazove erekciju...“
„Strpi se bre, bezobrazno kasnimo.“

Strahinja pogleda u uočljivu fleku na košulji.
„Pa, mnogo toga si prošla danas, red bi bio da te neko začini na pravi način.“
Obraćao se košulji, jer su doza umora i par čašica bile dovoljne da se smeši sam sebi. Pored toga, svako malo zagrize donju usnu, na fotografije, koje mu je ženica priuštila, baš u pravom trenutku, dok je ustajao da ode u kupatilo. Ema je dremala, verovatno umorna od đuskanja. Teško je bilo odoleti tom prelepom licu, kosi koja je padala na ramena i grudi, usnama, koje su se lagano pomicale, dok se nameštala u sedištu. Misli mu pobegoše prateći putni pravac. U glavi lišće zaplesa na vetru.

Uvek je znao povesti računa o unutrašnjem miru, vladati situacijom u svakom trenutku, prihvatiti činjenice, zbilju, prilagoditi se, a možda i pronaći nešto za sebe u tim životnim česticama. Tog dana je žurio, trudeći se da otera nervozu iz svog bića. Uspevao je da najsloženije situacije pojednostavi, bez da gubi glavu, ali ovo je bilo jače od njega. Kad čovek voli ženu..., požutelo lišće pod njegovim nogama, ga teralo da korača sigurnije, vetar koji mu je napadao lice, počeo je da premešta ugodne slike, kad god bi sklopii oči, kako bi izbegao čestice u zraku. Naposletku ostade samo ona i ništa sem nje i spoznaje da je uvek bila bila samo ona. Strahu i znojenju nije bio sklon, sve i kad bi pomislio na tuđi grumen zlata oko njenog prsta. Odlučan i iskren u nameri da ostavi mangupluk iza sebe zastao je na trenutak. Čekala ga je u tankom kaputiću i navučenoj kapuljači iz koje je virila deblja pletenica preko ramena, s rukama u džepovima, blago pognute glave, dok je zamišljeno gledala u potočić, naslanjajući se na ivicu mostića u parku. Strahinja pogleda svoje promrzle ruke i protrlja ih nekoliko puta. Oboje su zimogrizljivi. Oboje su tako topli i prijatni. Prilično različiti za tuđe poglede i osećaje, a opet kad ostanu sami privrženi jedno drugome, slobodni, otvoreni i iskreni. Umeju da vole i priznaju pogreške. Ubrzao je korak.
„Jesi li dugo čekala? Ema, zadržali su me na poslu.“
„Predugo, a čekala bih još toliko“, izvukla je ruke iz džepova kaputića i prigrlila ga.
Imao je oko za detalje i brzo primetio da na jednom prstu nešto nedostaje. Pobedosan osećaj je zamenila privrženost i bliskost žene koja ga je grejala i koja je svojim usnama tražila njegove napukle, dok mu se prepuštala, a on se prestajao truditi da prozbori neku, njemu prikladnu, šalu i izmami joj osmeh na lice, jer je znao da vreme osmeha i ozaranih lica tek dolazi..

„Pile, o čemu razmišljaš“, prenuo ga sanjiv glasić.
„Ma o ovoj flekurini, šta misliš, hoće li se moći očistiti?“
Ema odhuknu.
„Probaćemo, naći ćemo način.“
„Mislim da si dobila poruku.“
Ema se lati telefona.
„Baterija mi je na izmaku.“
„Naši?“
„U neku ruku“, Ema se nasmeši.
Strahinja pređe vrhom jezika preko gornje usne kada ugleda golišavu plavokosu ženu, golu ispod raskopčane spavaćice, kako im se smeši sa blago isturenim vrhom jezika, dok joj je ruka položena na usnulo telo muškarca pored nje, koji leži na stomaku.

„Kako ste se proveli, nadam se da se „namršteni“ nije puno dosađivao? Krakonja je stigao kasno i brzo se uspavao, no pre toga je pogledao fotografije koje si mu poslala, a sva sreća, bila sam mu pri ruci, da ga malo umirim. Spremi se sutra za salvu strastvenih komplimenata. Laku noć, oboma.“

Ema se nasmeši dok su je prolazili žmarci.
Strahinja se osmehnu.
„Mogao bih ja da ga preduhitrim, pa još večeras prošapućem koji strastveni kompliment, ko će bre čekati jutro.“
„Stvarno, a ja mislila da se odmah pobrinem za tu fleku na košulji.“
„Kakvu fleku“, njegovi prsti počeše kliziti po unutrašnjoj strani njenih butina.

....

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 15 Dec, 2019
• WirEl
• 7 glasova
• 2471 pregleda