Paravan | Zubari

Zubarska ordinacija „Osmeh“ na periferiji grada izgledala je sasvim obično. Bela vrata, miris dezinfekcionog sredstva, plakati o pravilnoj higijeni zuba. Ali svi koji su znali – a bilo ih je dovoljno – znali su da je to samo paravan.

Iza čekaonice, kroz uska vrata prekrivena belim zavesama, nalazila se soba koja nije imala veze sa stomatologijom. Meki kreveti, prigušeno crveno svetlo, ogledala na zidovima i ormarić pun raznih „instrumenata“.

Dve zubarke – Maja i Sanja – vodile su posao savršeno. Maja, crnokosa, sa punim usnama i krupnim grudima koje su se jedva držale u belom mantilu. Sanja, plavuša, vitka, sa dugim nogama i pogledom koji je obećavao sve. 


Svaki dan su imale po dvadeset mušterija. Neke su dolazile zbog pravog kvara, ali većina je znala tačno zašto.

Posle „pregleda“ ili „popravke“, pacijent bi bio odveden u tajnu sobu.

Jednog poslepodneva u ordinaciju je ušao Marko, tridesetak godina, nervozan. Maja ga je primila. Dok je „pregledala“ njegove zube, njene grudi su mu se grebale o rame. Kada je završila, samo je tiho rekla:

— Sada ćemo uraditi dodatni tretman. Pratite me.

U tajnoj sobi je skinula mantil. Ispod je bila samo čipkasta gaćica. Marko je gutao knedlu. Maja je kleknula, otkopčala mu pantalone i uzela ga u usta. Spore, duboke pokrete, jezik koji je igrao oko glave, grlo koje je gutalo sve dublje. Kada ga je dovoljno napregnula, legla je na krevet, raširila noge i povukla ga u sebe jednim potezom.

— Jebi me kao da si došao samo zbog ovoga — šapnula je.

I Marko je uradio tačno to. Brzo, tvrdo, dok su joj grudi poskakivale i dok je ona glasno jecala. Kada je završio u njoj, Maja je samo osmignula i rekla:

— Sledeći.


Sanja je u međuvremenu primala gospodu. Posebna ponuda bila je muški tehničar – Nikola. Visok, mišićav, sa kurcem od punih dvadeset centimetara koji je bio legenda među ženama koje su dolazile „na anesteziju“.

Kada bi pacijentkinja legla u stolicu i dobijala lokalnu anesteziju, Sanja bi joj tiho šapnula:

— Opustite se. Tehničar će sada završiti tretman.

Nikola bi ušao, skinuo belu uniformu i pokazao ono zbog čega su žene dolazile. Dvadeset centimetara tvrde, debele mesine. Većina je gutala, a neke su samo treptale. On bi ih okrenuo na stomak ili ih raširio na krevetu i ulazio polako, centimetar po centimetar, dok im se oči nisu širile i dok nisu počele da stenju kroz anestezirane usne.

Jedna mlada žena, tek dvadesetpet, drhtala je dok ju je Nikola jebao. Sanja je stajala pored, milovala joj grudi i šaptala:

— Opusti se. On je ovde da te ispuni.

Nikola je gurao dublje, ritmično, tvrdo, dok joj se noge nisu tresle i dok nije došla sa glasnim, prigušenim krikom. On je nastavio još malo, pa je ispraznio sve u nju, polako, uživajući u tome kako se trese ispod njega.



Maja nije bila samo jedna od dve zubarke u ordinaciji „Osmeh“. Ona je bila duša i hladna glava posla.

Izgledom je delovala kao klasična lepota iz reklame za pastu za zube: crna kosa do ramena, uvek uredno sređena, krupne smeđe oči koje su mogle da budu i nežne i nemilosrdne u istoj sekundi. Grudi su joj bile pune, teške, sa tamnim bradavicama koje su se lako ocrtavale ispod belog mantila. Struk tanak, kukovi široki, noge duge i čvrste. Kad bi skinula mantil, telo joj je govorilo da je navikla da se koristi – i da uživa u tome.


Maja nije bila samo lepa. Bila je precizna.

Rođena je u malom gradu, odrasla u porodici gde se o seksu nije pričalo, a o novcu se pričalo stalno. Studirala je stomatologiju iz pragmatizma: stabilan posao, dobar status, mogućnost da sama zarađuje. Tokom studija je shvatila dve stvari – da je dobra u onome što radi rukama, i da je seks za nju mnogo više od zadovoljstva. Bila je kontrola. Bila je moć. Bila je parametar da ljudi rade tačno ono što ona želi, a da misle da su oni ti koji vode.

Sa Sanjom je ordinaciju otvorila pre pet godina. Ideja o „paravanu“ bila je Majina. Sanja je bila impulsivnija, strasnija, sklonija da se zaleti. Maja je bila ta koja je sve izračunala: koliko mušterija dnevno, koliko novca po usluzi, kako da se sve drži pod kontrolom, kako da niko nikad ne poveže ordinaciju sa onim što se dešava iza belih zavesa.

U tajnoj sobi Maja je imala svoj ritual.

Nikad nije žurila. Kad bi muškarac ušao, ona bi prvo samo stajala i gledala ga. Mantil još na sebi, dugmad polako otkopčavana jedno po jedno. Gledala bi kako mu se u očima meša nervoza i požuda. Volila je taj trenutak – kad shvate da nisu više pacijenti, već mušterije, i da je ona ta koja odlučuje koliko će dugo trajati.

Kad bi skinula mantil, ostajala je samo u čipkastim gaćicama i visokim potpeticama. Nikad nije skidala potpetice dok radi. Volela je kako joj se grudi ljuljaju kad se naginje, kako joj se kukovi pomeraju kad hoda oko kreveta. Volela je i da gleda kako muškarci gutaju suvo dok im prilazi.

Njen seks nije bio divlji kao Sanjin. Bio je spor, dubok, gotovo klinički u preciznosti. Volela je da uzme kurac u usta i da ga drži dugo, da oseća kako mu trza, kako mu se noge ukoče. Volela je da ga dovede skoro do ivice, pa da stane. Da ga gleda u oči i kaže tiho:

— Još nisi zaslužio.

Kad bi konačno ušao u nju, radila je to polako. Spuštala se centimetar po centimetar, osećajući kako je ispunjava. Njen omiljeni položaj bio je kad sedi na njemu, lice okrenuto prema njemu, ruke na njegovim grudima. Tada je mogla da kontroliše ritam, dubinu, ugao. Mogla je da ga gleda kako se grči, kako mu se oči zatvaraju, kako šapuće njeno ime. I mogla je da mu šapne nazad:

— Gledaj me dok ti sisam dušu.

Maja je imala svoje granice. Nikad nije dozvoljavala da je jebu bez kontrole. Ako bi neko pokušao da je prevrne i uzme brzo i grubo, ona bi stala, skinula se sa njega i rekla hladno:

— Ovde se radi po mojim pravilima. Ili prihvataš, ili izlaziš.

Retko ko je izlazio.

Iza te hladne, dominantne fasade, Maja je imala svoje tihe želje. Volela je kad je Nikola, posle dugog dana, uhvati sa leđa dok pere instrumente. Kad joj prisloni onaj svoj dvadesetcentimetarski kurac uz dupe i šapne:

— Danas si bila previše u kontroli. Sad je moj red.

Tada bi se Maja predala. Ne potpuno, nikad potpuno – ali dovoljno da je on jebe tvrdo, duboko, dok joj se čelo naslanja na hladni metalni sto i dok šapuće kroz zube koliko joj treba baš to.

Sanja je znala za tu Majinu stranu. Znala je da ispod precizne, dominantne zubarke postoji žena koja ponekad treba da bude samo jebena dok ne zaboravi da računa koliko je novca ušlo tog dana.

Maja je to retko priznavala. Ali kad bi se, kasno uveče, svo troje – ona, Sanja i Nikola – našli u tajnoj sobi, i kad bi Nikola naizmenično ulazio u njih dve, Maja bi ponekad uhvatila Sanju za ruku i šapnula joj, dok je kurac bio duboko u njoj:

— Ne pričaj nikom… ali ovo mi treba.

To je bila Maja.

Žena koja je napravila savršen paravan.

Žena koja je kontrolisala svaki pokret, svaki dinar, svaki orgazam.

I žena koja je, kad bi se vrata zatvorila i svetla prigušila, znala da ponekad treba da prestane da bude šefica – i da postane samo mokra, drhtava rupa koja prima sve što joj se da.

A sutradan ujutru, opet bi obukla beli mantil, sređenu kosu i hladan osmeh.

I ordinacija bi radila kao sat.


Posao je išao glatko. Dvadeset mušterija dnevno.

Neki muškarci su odlazili sa osmehom i ispraznjenim jajima, neke žene su izlazile drhtajući, sa mokrim gaćicama i osećajem punoće koji je trajao satima.

Na kraju dana Maja i Sanja bi se same povukle u tajnu sobu. Nikola bi ostao. Dok su se dve zubarke ljubile i milovale, on bi ih jebao naizmenično – prvo Maju, pa Sanju, pa obe odjednom. Njegov kurac od dvadeset centimetara ulazio je u jednu pa u drugu, dok su se one ljubile i delile njegovu spermu.

Paravan je bio savršen. Niko napolju nije sumnjao. A unutra… unutra se svaki dan dešavalo ono zbog čega je ordinacija zapravo postojala.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara