Ono između



Nisu otišli daleko. Marija je zastala na vratima dnevne sobe, još uvek ga držeći za ruku, i onda se predomislila — vratila se i pustila ga.

„Ne još," rekla je. „Nemanja, sedi."

Seo je. Poslušno, ali ne kao neko ko se predaje — kao neko kome je laknulo što neko drugi vodi.

Ona je ostala da stoji. To je bio prvi put te večeri da niko od nas troje nije sedeo za stolom, a ona jeste bila u sobi. Razlika u visini, razlika u tome ko koga gleda odozgo — sve se pomerilo za jedan stepen i svi smo to osetili.

„Imam pravilo koje nisam rekla," rekla je. „Moje, ne naše."

Nemanja je podigao pogled.

„Ako mi se ne dopadne, prestajemo. To znate obojica. Ali ako mi se dopadne —" okrenula se prema meni — „hoću da to kažem naglas, i hoću da mi niko ne pravi lice zbog toga."

„Neću ti praviti lice," rekao je on. Promuklo.

„Ne pitam tebe."

Pogledala me je i sačekala.

„Nećeš imati problem sa mnom," rekao sam.

„Videćemo."

Prišla mi je sa strane i naslonila se kukom na naslon stolice na kojoj sam sedeo. Ne dodirujući me. Tri, četiri centimetra vazduha između njene ruke i mog ramena, i to je bilo gore nego da me je dodirnula.

„Ustani."

Ustao sam.

Bila mi je dovoljno blizu da osetim šampon iz njene kose. Nije gledala u mene — gledala je u njega, preko mog ramena, i to je bio ceo trik večeri: ja sam bio u kadru, ali kadar je bio njihov.

„Daj mi ruku."

Dao sam.

Uzela je i uradila ono isto što je uradila njemu — okrenula dlanom nagore, palcem prešla preko zgloba, polako, jednom. Onda podigla pogled prema mom licu, prvi put.

„Puls ti je brz."

„Jeste."

„Dobro." Zadržala je moju ruku još sekundu, pa je pustila — namerno prekasno da bi to bilo slučajno. „Nemanja, vidiš ovo?"

„Vidim."

„Dobro."

Onda se okrenula i otišla do prozora, i ostavila nas dvojicu da sedimo u sobi sa onim što je upravo napravila.

To je radila celo veče. Prilazila i odlazila, u ritmu koji je samo ona znala. Kad bih pomislio da sam shvatio pravilo, promenila bi ga.

Donela je vodu i, spuštajući čašu ispred mene, naslonila prste na moje rame na dva otkucaja duže nego što je bilo potrebno. Prošla pored i vrhovima prstiju okrznula mi potiljak, kao da sklanja nešto. Sela nasuprot, prekrstila noge, i gledala me preko čaše sa izrazom lica čoveka koji čita nešto zanimljivo.

A između svakog od tih trenutaka — vraćala se njemu. Uhvatila bi ga za vrat, poljubila u slepoočnicu, rekla mu nešto tiho što ja nisam čuo. Uvek isti redosled: dodir meni, pa pogled prema njemu, pa vraćanje.

Shvatio sam u nekom trenutku da to nije koketiranje. To je bila konstrukcija. Gradila je nešto ciglu po ciglu, i svaka cigla je imala dve strane — jednu okrenutu prema meni, jednu prema njemu.

I obojica smo se hranili istom stvari.

Oko jedanaest, Nemanja je otišao u kupatilo. Voda je počela da teče.

Marija je ostala da stoji kraj police sa knjigama, leđima okrenuta prema meni.

„Pitaj me," rekla je.

„Šta?"

„Ono što hoćeš da me pitaš od trenutka kad si ušao."

Ustao sam i prišao. Stao iza nje, na razdaljini na kojoj se ništa ne dodiruje ali se sve zna.

„Da li ovo radiš zbog njega."

Nasmejala se — tiho, kroz nos.

„Prvih pola godine razgovora, da. Onda sam prestala."

Okrenula se. Bila je bliže nego što sam računao, i morala je da podigne glavu da bi me gledala.

„Znaš šta je najgluplje?" rekla je. „On misli da mu radi uslugu. Da mu nešto daje." Podigla je ruku i ispravila mi kragnu — polako, sa obe ruke, i ostavila dlanove na mestu kad je završila. „A ja sam ta koja bira. Ja sam birala tebe jedanaest dana pre nego što sam ti napisala jednu jedinu poruku."

„Nisi mi to rekla."

„Nisam ti rekla mnogo toga."

Palac joj je bio na mom vratu, tačno tamo gde se puls oseća, i znala je to.

„Zanima me nešto," rekla je. „Kad sam ti maločas uzela ruku — o čemu si mislio?"

„O tome da nas gleda."

„I?"

„I da mi to nije smetalo."

Nešto joj se promenilo u licu. Ne osmeh — nešto ispod osmeha.

„Dobro," rekla je. „Bilo bi šteta da si lagao."

Voda u kupatilu je prestala.

Nije se pomerila. Držala je dlanove tamo gde su bili još tri sekunde, koje su trajale duže nego sve pre njih, i tek onda spustila ruke — bez žurbe, kao da je vreme njeno.

Nemanja je izašao iz kupatila.

Marija se okrenula prema njemu i rekla, potpuno mirno:

„Rekao mi je da mu ne smeta što gledaš."

Nemanja je stao na sredini sobe.

„Nemanja."

„Da."

„Dođi."

I prišao je.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara