Čarobna 3

Lenjo su se vukli sati. Nikad sporije nije prolazio ponedeljak. Posao se gomilao kako meni, tako i Čarobnoj.

„Tek je jedanaest i trideset u ovom paklu...“ tiho je izgovorila, više za sebe nego za bilo koga drugog.

Značajno sam podigao obrvu i pogledao je.

„Lakše je u paklu kada si ti preko puta mene“, uzvratio sam gotovo šapatom.

Na trenutak me je pogledala preko ivice monitora. Nije odgovorila. Samo je spustila pogled i jedva primetno razvukla osmeh.

Niko od kolega nije obraćao mnogo pažnje. Svi su već bili zaokupljeni pričom da će zbog nesnosne vrućine radno vreme biti skraćeno. Nekoliko minuta kasnije stiglo je i zvanično obaveštenje – ko može, može da ide kući u trinaest časova.
Kancelarija se pretvorila u košnicu.

„Ideš li i ti ranije?“ upitala me je.

„Nažalost, ne.“

„Ni ja moram ostati duže“, rekla je. „Ali možemo da pustimo klimu na koji stepen niže. Je l' se slažeš?“

„Sasvim.“

Nastavili smo da radimo.
Nešto pre jedan kancelarija je ostala gotovo prazna. Ogroman prostor odjednom smo delili samo nas dvoje. Tišina je imala sasvim drugačiji zvuk kada nije bilo desetak ljudi oko nas.

„U miru je lakše raditi“, rekla je.

„Da...“

U sebi sam samo pomislio: Eh, moj nemiru...sa tobom tako zgodnom raditi u miru...
Posle nekoliko minuta podigla je pogled sa papira.

„Kako gurate?“

Pogledao sam je, nasmešio se onako vragolasto.

„Pa... kako i koliko smemo, možemo i umemo. Uglavnom spontano i nežno.“
Nasmejala se.

„To zvuči kao veoma diplomatski odgovor.“ Više kao „Iskustvo“ nadovezao sam se. „U seksu nema mnogo diplomatije“. 

„Idiote blesavi...“ otelo joj se kroz smeh. „Nisam prisluškivala, ali jutros se baš lepo čulo kako kaže da vas neko ozbiljno šutira.“

Nasmejao sam se „Da. Izgleda da je bebana rešila da od malih nogu zavodi red. Šta da se radi?“

„Ili štiti mamu.“  Nasmejao sam se i dodao: „Vrlo moguće. Mada je u ovom periodu mama nasrtljiva. Sva čula su joj probuđena. Mogla bi nekad bebana i tatu da zaštiti.“

Kada smo ostajali sami, razgovori su nekako prirodno postajali opušteniji. Pričali smo o deci, poslu, knjigama, putovanjima koja smo odlagali i sitnicama koje u punoj kancelariji nikada ne bi došle na red. I sama je bila majka, pa je mnoge stvari razumela bez mnogo objašnjavanja.

„Znaš“, rekla je posle kraće pauze, „trudnoća ume da promeni ljude. Neke udalji, neke još više približi.“

„Nas je, čini mi se, približila.“

Na trenutak je zaćutala, pa dodala „Lepo je to.“ i gotovo nečujno kao da se stidi rekla:„Nisu svi te sreće.“

Nije gledala u mene dok je govorila. Prsti su joj bez potrebe poravnavali ivicu fascikle.

„Kod vas...?“ upitao sam oprezno.

Blago je slegnula ramenima i otelo joj je: „Ma... život.“

Pokušala je da se nasmeši, ali nervi i mišići lica su odbijali ovog puta da postave najlepši osmeh na to anđeosko lice. Istim tonom nastavila je:
„Deca, posao, računi... Obaveze se nekako uvek pobrinu da stignu prve. Nekad shvatim da danima razgovaramo samo o tome šta treba kupiti, platiti ili završiti.“ Odavali se je nemirni pokreti prstiju, imao sam osećaj da ih stiska toliko od sto i fasciklu da će ih zgromiti. Grč je bio toliko jak i prisutan i odavao je koliko se Čarobna u sebi lomi. Ćutao sam. Nisam želeo da je prekidam. 

Posle duže pauze iskomentarisala je: „A ono drugo...Razgovori bez razloga, zagrljaji, sitnice zbog kojih znaš da si nekome važan... kao da se negde usput izgube.“
Pogledala me je prvi put potpuno ozbiljno. 

Nisam znao šta da kažem pametno, potpuno ušeprtljano sam prokomentarisao: „Ljubav je tu...možda je samo promenila formu, više vas je...valjda je to normalno.“

„Možda jeste“, rekla je potpuno tiho. „Ali ne znači da mora tako da ostane.“

Neko vreme smo se samo posmatrali. Onda me pogledala ozbilno i prodorno svojim zelenim očima i rekla.
„Znaš...“
„Zbog toga si opasan.“
Podigao sam obrvu, razvukao osmeh i rekao:
„Ja?“
„Da.“
„Zašto?“
„Zato što umeš da slušaš.“
Nisam imao odgovor. Ustala je i prišla polici sa registratorima. „Čekaj... ova plava je gore.“
Pružila je ruku, ali registrator joj je ostao nekoliko centimetara van domašaja.
„Polako.“ Prišao sam i bez mnogo razmišljanja dohvatio fasciklu.
Dok sam joj je pružao, vrhovima prstiju dotakli su nam se dlanovi, a moje telo se prilepilo uz njeno sasvim slučajno, ali odlučno. Tek toliko da oboje postanemo svesni tog jednog jedinog trenutka.

„Hvala“, rekla je tiše nego inače.

„Uvek.“

Okrenula se da se vrati za svoj sto.
Lagana letnja haljina, od tankog materijala koji je klima povremeno jedva primetno pomerala, za trenutak je zaigrala oko njenih kolena, pa sve do bedara čini mi se. Nestašan uticaj hladnog vazduha podigao je rub tek toliko da nagovesti vitke noge pre nego što se tkanina ponovo mirno spustila na svoje mesto.
Verovatno to nije ni primetila.
Ja jesam.
I upravo me je ta prolaznost trenutka zbunila više nego da je potrajalo.
Nije u tome bilo ničeg namernog. Baš zato je bilo opasno.
Spustila je fasciklu na sto, sasvim prirodnim pokretom zagladila haljinu i podigla pogled.
„Šta je?“
Trgao sam se iz misli.
„Ništa.“
Blago je nakrivila glavu.
„Ne izgleda baš kao ništa.“
Nasmejao sam se. „E onda je svašta. Ma oke sam, samo sam na trenutak odlutao.“
Čarobna iskomentarisa: „To ume da bude opasno. Sve zavisi kuda čovek odluta.“
Na njenim usnama ponovo se pojavio onaj poznati, jedva primetan osmeh.
„I zavisi ume li da pronađe put nazad.“

Pogledi su nam se sreli na kratko.

Dovoljno dugo da oboje gotovo istovremeno spustimo oči.

Radili smo još skoro sat vremena.

Poslednju fasciklu spustio sam na sto i pogledao na sat.

„Mislim da smo za danas pobedili.“

Pogledala je kroz prozor.

Sunce je još uvek nemilosrdno pržilo asfalt.

„Izgleda da jesmo.“

Obukla je lagani letnji sako i uzela torbu.

„Kako ideš kući?“ upitao sam.

„Peške do autobusa.“

Kratko sam razmislio.

„Ako želiš... mogu da te odbacim.“

Pogledala me je nekoliko sekundi, kao da procenjuje da li treba da prihvati.

„Neće ti biti usput.“

„Danas mi nije važno.“

Osmehnula se.

„Dobro... prihvatam.“

Vrelina me je udarila čim smo izašli iz zgrade. Otključao sam automobil i otvorio joj vrata.

„Hvala.“

„Molim.“

Smestila se na suvozačko mesto sa onom nenametljivom elegancijom koju je imala u svakom pokretu. Dok je nameštala sigurnosni pojas, prekrstila je noge onako damski, gotovo nesvesno. Lagan letnji materijal haljine nežno se zategao i na trenutak otkrio više kolena nego što je verovatno želela.
Bio je to sasvim običan pokret.
Možda ga ona nije ni primetila.
Ja jesam.
Skrenuo sam pogled ka vetrobranskom staklu i upalio motor.
Klima je počela da hladi užareni vazduh.
„Uh... ovo je spas“, rekla je kroz osmeh.
„Danas jeste.“
Radio je tiho svirao neku staru ljubavnu pesmu.
Vozili smo nekoliko minuta gotovo bez reči.
Čudno je koliko tišina ume da bude prijatna kada je deliš sa pravom osobom.
„Znaš...“, rekla je gledajući kroz prozor.
„Hm?“
„Baš mi je prijalo što smo danas ostali sami.“
Pogledao sam je samo na trenutak.
„I meni.“
Nasmešila se, ne skidajući pogled sa ulice.
„Ponekad čovek tek u tišini shvati koliko mu nedostaje da ga neko stvarno sasluša.“
„Ili razume.“
„Da... ili razume.“
Zaustavio sam automobil na semaforu.
Sunce se lomilo preko vetrobranskog stakla.
Na trenutak sam osetio njen pogled.
Ovoga puta nije skrenula oči.
Samo se blago osmehnula.
Zeleno svetlo prekinulo je trenutak.
Krenuo sam dalje.
Niko od nas nije rekao ni reč.
Ali prvi put sam imao utisak da između nas više nije bio samo prijateljski razgovor.
Nešto se promenilo.
Neprimetno.
Tiho.
Kao prvi povetarac pred letnju oluju.
I imao sam osećaj da je oboje osećamo, iako se nijedno od nas nije usuđivalo da je pomene.

(Nastaviće se)

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara