Poruka u dva glasa



Prvo je pisao on. To me je i zbunilo — profil je bio njihov zajednički, fotografija sa nekog letovanja, ona u sredini kadra, on malo iza, s rukom na njenom ramenu. A poruka je došla u prvom licu jednine.

„Zovem se Nemanja. Pišem ti ja, ne ona. Voleo bih da to znaš odmah."

Odgovorio sam posle sat vremena, iako sam pročitao odmah. Prvo pravilo koje sam sam sebi postavio te večeri: ne žuriti.

Prepiska je trajala jedanaest dana pre nego što se ona uopšte javila. Sve to vreme Nemanja je bio precizan na način koji nisam očekivao. Nije bilo hvalisanja, nije bilo ni onog nervoznog pretvaranja da je sve to obična stvar. Pisao je kao čovek koji je dugo o nečemu razmišljao sam i konačno našao nekoga kome sme to da izgovori.

„Nije da mi je svejedno. Da mi je svejedno, ne bi imalo smisla."

To sam pročitao tri puta.

Objasnio mi je da razgovaraju o tome već dve godine. Da je prvi put to spomenuo u kolima, na putu za Zlatibor, gledajući u put ispred sebe jer nije mogao da je gleda u lice. Da se ona tada nasmejala — ne podrugljivo, nego zatečeno — i rekla: „Ti si ozbiljan?" I da je ćutanje posle toga trajalo dvadesetak kilometara.

Marija se javila dvanaestog dana. Kratko, gotovo poslovno.

„On ti je verovatno već ispričao sve. Ja bih volela da čujem tebe."

Tu se ton prepiske promenio. Sa njim sam razgovarao o ideji. Sa njom sam razgovarao o mogućnosti, što je nešto sasvim drugo. Pitala je stvari koje muškarci obično ne pitaju — šta radim kad se predomislim, da li mi je neprijatno da nešto odbijem, kako izgledam kad sam umoran. Kasnije mi je rekla zašto: htela je da zna kako se ponašam kad mi nije lako, jer je pretpostavljala da će u nekom trenutku svima biti pomalo teško.

Bila je u pravu.

Dogovorili smo se za kafu. Neutralno mesto, subota po podne, njih dvoje zajedno. Insistirala je na tome — „ako ne možemo sve troje da sedimo za istim stolom u pola tri po podne, onda nema smisla ni ostalo."

Došao sam deset minuta ranije i seo tako da vidim vrata.

Ušli su zajedno. On joj je pridržao vrata i nije ušao pre nje. Prepoznao sam ga po držanju pre nego po licu — čovek koji ceo put do kafića vežba prvu rečenicu. Ona je ušla kao da su je pozvali na sastanak koji je sama zakazala.

Rukovanje. Njegova ruka je bila hladna.

Prvih petnaest minuta bili smo tri pristojne osobe. Kafa, saobraćaj, neki restoran u blizini. A onda je Marija spustila šoljicu i pogledala prvo njega, pa mene.

„Hoćemo li da pričamo o onome zbog čega smo došli, ili ćemo još pola sata da glumimo?"

Nemanja se nasmejao — kratko, sa olakšanjem.

Ono što se dešavalo u sledećih sat i po nije ličilo ni na šta što sam zamišljao. Nije bilo napeto na način na koji sam očekivao. Bilo je konkretno. Ona je govorila najviše. On je slušao, dopunjavao, ponekad se ispravljao. Postavili su granice pre nego što sam ja stigao da postavim svoje, i to me je, iskreno, malo razoružalo.

Šta sme. Šta ne sme. Šta se prekida jednom rečju i bez objašnjenja. Ko koga zove ako nešto krene naopako. I jedno pravilo koje je on tražio, i koje mi je od svega najviše ostalo u glavi:

„Ne želim da mi lažeš da ti nije bilo lepo. Ako budeš to radio, znaću, i sve ovo prestaje."

Rekao je to njoj, ne meni.

Marija ga je gledala nekoliko sekundi. Onda je ispod stola stavila ruku preko njegove i držala je tako do kraja razgovora. Video sam to samo zato što sam u tom trenutku posegnuo za čašom vode.

Kad smo izlazili, on je otišao da plati — insistirao je — i ostali smo nas dvoje na trotoaru na tridesetak sekundi.

„Znaš da ovo nije o meni?" rekla je, gledajući kroz staklo u njegova leđa. „Mislim, jeste. Ali suštinski nije."

„Znam."

„Dobro." Okrenula se prema meni prvi put potpuno. „Onda mislim da si ti pravi čovek."

Nemanja je izašao, uzeo je ispod ruke, i sve troje smo stajali još minut u onoj neprijatnoj tišini posle koje se ljudi razilaze.

Poruka je stigla u devet uveče, sa njegovog broja.

„Sledeće subote. Kod nas. Ona je predložila."

Odgovorio sam posle sat vremena. Prvo pravilo je i dalje važilo.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara