Znatiželja 4.deo

4.deo

Jovan je stigao kući oko pola jedan.

Zaključao je vrata, ostavio ključeve na komodi i samo je stajao usred hodnika sa crnom kesom u ruci. Još uvek je osećao Stojana u sebi – težinu, razvlačenje, ono toplo što je polako curilo dok je vozio. Skinuo je jaknu. Ispod nje je i dalje bio u čipkanom kompletu: brus, tange, pojas, čarape. Periku je skinuo tek u autu i bacio je u kesu.

Ušao je u spavaću sobu, prosuo sadržaj na krevet i seo na ivicu.

Gledao je.

Crne čipkane tange. Brus. Pojas. Čarape. Štikle. Periku. Karmin. Lak.

Sve što je malopre nosio, sad je ležalo pred njim kao dokaz. Prošao je prstima preko čipke, pa preko glatke kože na svojim bedrima. Još uvek je bio skroz obrijan. Još uvek je mirisao na Stojanov sapun i na seks.

Ustao je, skinuo sve sa sebe i ubacio u kesu. Obukao je obične bokserice i majicu. Legao je u krevet, ugasio svetlo, i zatvorio oči.

Nije mogao da zaspi.

Svaki put kad bi skoro tonuo, vraćala mu se ista slika: kako kleči u štiklama, sa karminom na usnama, i guta. Kako ga Stojan drži za kukove i ulazi do kraja. Kako mu govori „kad si postao cura…“.

Okrenuo se na stomak, pa na leđa, pa opet. Kurac mu se digao sam od sebe. Nije se dotakao. Samo je ležao i gledao u plafon.

U glavi mu se vrtelo isto pitanje kao i posle prvog susreta, samo sada teže:

Šta sam postao?

Nije imao odgovor.

Samo je znao da kesa stoji pored kreveta, i da je nije bacio.

Ponedeljak je prošao normalno. Utorak takođe. Jovan je radio, išao u teretanu, večerao sa ortacima, smejao se njihovim pričama. Niko nije primetio ništa. Telefon je držao u džepu i nije ga dirао više nego inače. Kesa sa stvarima stajala je u ormaru, iza zimskih jakni. Nije je otvarao.

U sredu uveče je prvi put osetio prazninu.

Ležao je u krevetu i shvatio da čeka poruku koja ne stiže. Otvorio je chat sa Stojanom. Poslednja poruka bila je njegova, od subote ujutru: „Stigao sam.“ Stojan nije odgovorio. Jovan je zatvorio telefon i okrenuo se na bok.

U četvrtak je bilo gore.

Posle posla je došao kući, skinuo odelo i ostao u boksericama. Sedео je na kauču i zurio u televizor, a glava mu je bila puna. Težina. Karmin na usnama. Kako ga je Stojan držao za kukove. Kako mu je rekao „kad si postao cura“. Ustao je, otvorio ormar i izvukao kesu.

Prosuo je sve na krevet.

Prvo je samo gledao. Onda je polako počeo da se oblači.

Crne čipkane tange. Brus. Pojas. Čarape. Periku. Karmin. Na kraju štikle.

Stajao je pred ormanom sa ogledalom i gledao sebe. Lice mu je bilo ozbiljno, skoro hladno. Kurac mu se već bio digao i sekao kroz čipku. Legао je na krevet, raširio noge i počeo da drka – sporo, gledajući se u ogledalo, sećajući se kako ga je Stojan jebao dok je bio obučеn baš ovako. Svršio je brzo, prljajući tange i pojas, i ostao da leži teško dišući, sa perikom skliznulom na jednu stranu.

Onda je sve skinuo, ubacio nazad u kesu i otišao pod tuš.

Petak je došao tiho.

Jovan je ceo dan bio rastresen. U kancelariji je dva puta pogrešno potpisao dokument. U pauzi je otvorio chat i zatvorio ga bez pisanja. Uveče, kad je došao kući, kesa je opet bila na krevetu. Nije se obukao. Samo je sedeo pored nje, telefon u ruci, i gledao u prazan ekran.

Stojan nije pisao cele nedelje.

A Jovan je već osetio da više ne može da čeka.

Petak uveče, malo posle deset.

Jovan je sedeo na ivici kreveta, telefon u obe ruke. Kesa sa stvarima stajala je otvorena pored njega. Već treći put je otvorio chat i zatvorio ga. Prsti su mu se znojili.

Otkucao je:

Jovan: Hej.

Obrisao.

Jovan: Šta radiš?

Obrisao.

Jovan: Mislim na tebe.

Obrisao i to.

Ostao je da gleda u prazan ekran skoro minut. Onda je, bez razmišljanja, napisao i poslao:

Jovan: Hoću da se vidimo.

Poruka je otišla. Odmah mu je srce krenulo jače. Ostao je da zurí u telefon, očekujući da će tri tačkice da se pojave. Nisu se pojavile odmah. Prošlo je skoro pet minuta.

Onda:

Stojan: Znači ipak si se setio.

Jovan je progutao.

Jovan: Setio sam se. Cele nedelje.

Stojan: I šta sada hoćeš?

Jovan je zastao. Znao je šta hoće, ali mu je bilo teško da napiše. Prsti su mu lebdeli nad tastaturom.

Jovan: Hoću tebe. Hoću da me jebеš. Kao prošli put.

Odgovor je stigao brže.

Stojan: Samo to?

Jovan je zatvorio oči na trenutak. Onda je otkucao istinu.

Jovan: Ne. Hoću sve. Veš, štikle, sve. Samo mi se javi. Molim te.

Duga tišina. Jovan je već počeo da misli da ga je preterао, kad je stigla nova poruka.

Stojan: Sutra uveče. Devet sati. Kod mene. Dođi spreman. Skroz. I ne diraj se do tada.

Jovan je osetio kako mu se nešto toplo razlilo po stomaku – olakšanje pomešano sa sramom.

Jovan: U redu. Biću tamo.

Stojan nije više odgovorio.

Jovan je spustio telefon, legao na leđa i zagledao se u plafon. Prvi put posle cele nedelje osetio je da može da diše. Ali u isto vreme je znao da je upravo predao još jedan deo sebe.

I da sutra uveče više neće biti povratka na staro.

Subota je počela tiho.

Jovan se probudio oko deset, već poluustajan. Prva misao mu nije bila kafa ni posao – bila je Stojanova poruka od sinoć. Sutra uveče. Devet sati. Kod mene. Dođi spreman. Skroz. I ne diraj se do tada.

Ustao je, otvorio ormar i izvukao kesu. Sve je još mirisalo na njega – na karmin, na čipku, na ono što su radili prošli put. Prosuo je stvari na krevet i samo ih je gledao dugo.

Prvo je otišao u kupatilo.

Tuširao se duže nego obično. Onda je, polako i pažljivo, ponovo brijao sve – noge, prepone, dupe, čak i malo iznad kurca. Koža je ostala glatka i osetljiva. Posle toga je uradio klistir. Dva puta. Dok nije bio siguran da je skroz čist. Dok je sedeo na WC-u i čekao da prođe, gledao je u pod i mislio:

Pre nedelju dana sam bio običan. Advokat. Uspešan. Strejt. A sada sedim ovde i čistim se zbog muškarca koji me cele nedelje nije ni pogledao.

Nije se pokajao. Samo je osećao čudan, težak mir.

Popodne je pokušao da radi nešto normalno – gledao je utakmicu, probao da pročita mejlove, ali ništa nije ulazilo u glavu. Telefon je držao blizu. Nekoliko puta je otvorio chat, samo da vidi da Stojan i dalje ćuti. To ga je dodatno nerviralo i uzbuđivalo u isto vreme.

Oko sedam je počeo da se sprema zaista.

Obukao je crne čipkane tange. Pa brus. Pa pojas i čarape. Periku je namestio pažljivo, duže nego prošli put. Karmin je nanео sporije, preciznije. Nokte je ofarbao ponovo – ovog puta ravnije. Na kraju je obuo štikle i prošao se po stanu. Hodao je bolje nego pre. Još uvek nesigurno, ali više nije padaо.

Stao je pred veliko ogledalo u hodniku.

Gledao je sebe dugo.

Lice pod perikom. Crvene usne. Čipka koja mu steže grudi i guzove. Štikle. I kurac koji se već bio digao i sekao kroz tange.

Šta sam postao? Zašto mi ovo treba? Zašto sam cele nedelje čekao samo da mi on dozvoli da dođem?

Nije imao odgovor. Samo je znao da mu srce lupa, da mu je suvo u ustima, i da više ne može da zamisli večer bez toga.

Skinuo je štikle, prebacio preko svega obične farmerke i široku jaknu, spakovao štikle u kesu i pogledao sat.

Bilo je pola devet.

Izašao je iz stana i zaključao vrata. Dok je silazio stepenicama, jedina misao koja mu se vrtela u glavi bila je:

Večeras mu dajem sve. I ne znam da li ću sutra moći da se vratim.