Košta i Ivana

Košta i Ivana su ušli u prazan autobus na periferiji, onaj što ide prema nekom zaboravljenom beogradskom naselju gde se kuće zovu „koteži“ samo zato što su malo veće od šupe. Vozač, tip od nekih pedesetak godina sa licem kao da je proživeo sve moguće saobraćajne gužve i još poneki bračni rat, nije ni pogledao unazad. Samo je kresnuo motor i krenuo. Autobus je bio potpuno prazan. Idealan uslov za ono što Košta i Ivana već nedeljama nisu stigli da urade kod kuće, jer je u stanu uvek neko budio, telefon zvonio ili mačka gledala s osudom.


Sedeli su skoro na sredini. Ivana je odmah prebacila nogu preko njegove, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Košta joj je stao dlan na butinu, ispod suknje, i polako je počeo da gura prste naviše. Ona se samo naslonila unazad i prošaputala:


„Ako nas vozač uhvati, kaži da vežbamo za hitnu intervenciju.“


On se nasmejao, i odgovorio:


„Vozač bi primetio samo ako bi mu neko ukrao volan. A i onda bi verovatno nastavio da vozi.“


Suknja je brzo završila oko struka. Gaćice su pale negde ispod sedišta, tamo gde ih više niko neće tražiti. Košta je kleknuo između njenih nogu kao da se moli, samo što molitva nije bila baš pobožna.

Jezik mu je odmah našao put. Ivana je zagrabila naslon sedišta ispred sebe i stisnula zube, ali je iz nje ipak izašao tihi, dugački uzdah koji je zvučao kao da je neko pustio vazduh iz gume.


Autobus je tutnjao po rupi do rupe. Svaki put kad bi točkovi udarili u rupu, Koštin jezik bi joj ulazio dublje. Ona je to komentarisala kroz zube:


„Hvala gradskom prevozu na kvalitetu puta. Najbolji vibrator koji sam ikad imala.“


Posle desetak minuta on je ustao, otkopčao pantalone i ušao u nju jednim potezom, kao da je to najobičnija stvar na svetu. Ona ga je stegla nogama oko struka i zagrizla ga u rame da ne vrišti. Autobus je i dalje bio prazan. Vozač je i dalje gledao pravo. Možda je slušao radio. Možda je razmišljao o penziji. Možda je jednostavno odlučio da život nije dovoljno dug da se bavi tuđim problemima.


Košta ju je jebao ritmično, u skladu sa podrhtavanjem autobusa. Svaki put kad bi usporio pred nekom krivinóm, on bi usporio i sa pokretima, kao da je i on deo saobraćaja. Kad bi ubrzao, ubrzavao je i on. Ivana je to primetila i prošaputala mu u uvo:


„Jesi li ti sada deo voznog reda ili šta?“


On joj je samo jače pritisnuo kukove u sedište i odgovorio:


„Ako stignemo do koteža pre nego što se oboje ispraznimo, vozač dobija bakšiš.“


Polovina sata je prošla u mešavini znoja, tihih opscenosti i povremenih „jebote, ova rupa“ komentara. Ivana je svršila prva, stežući ga tako jako da mu je na trenutak zastao dah. On ju je pratio skoro odmah, zakopavši lice u njen vrat da ne bi glasno završio. Autobus je u tom trenutku upravo prošao pored neke napuštene fabrike.


Kad su se srediili, Ivana je samo povukla suknju dole, našla gaćice ispod sedišta (malo prašnjave, ali još uvek upotrebljive) i sedela kao da se ništa nije desilo. Košta je zakopčao pantalone i pogledao ka vozaču. Tip je i dalje gledao pravo, ruke na volanu, lice prazno kao raspored polazaka u nedelju uveče.


„Misliš da je primetio?“ prošaputala je Ivana.


Košta je slegao ramenima.


„Ako jeste, onda mu je ovo najbolji deo smene. Ako nije… pa, time samo potvrđuje da je profesionalac.“


Autobus je uskoro stao na okretnici. Vozač je otvorio vrata, okrenuo se prvi put i rekao monotono:


„Kraj linije.“


Košta i Ivana su izašli. Napolju je bio topao letnji vazduh. Ona ga je uhvatila za ruku i tiho rekla:


„Sledeći put uzimamo taksi. Manje jama, više prostora.“


On se samo nasmejao.


„Ili kupimo autobus.“


Vozač je zatvorio vrata i otišao da okrene vozilo. Nije rekao ništa. Nije ni trebalo. Neki ljudi jednostavno znaju kada da ne vide ništa.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara