Neraskidivi ugovor o neobaveznom orgazmu

Marina je žena koja spolja deluje potpuno kontrolisano. Uspešna, obrazovana, precizna, sa savršeno sređenim životom. Advokatica koja u kancelariji ne podnosi greške, koja zna da pregovara, da pritisne, da pobedi. Kod kuće igra ulogu uredne, poslušne, “dobre” supruge. Muž je uglavnom odsutan - poslovno, emocionalno, seksualno. Brak joj je postao rutina bez napetosti, bez rizika, bez stvarnog dodira.

Ispod te fasade živi jaka potreba za gubitkom kontrole.

Ona ne plaća seks zato što ne može da ga nađe. Plaća ga zato što želi da kupi pravo da bude nešto što u ostatku života ne sme da bude. Želi da bude korišćena. Želi da ne odlučuje. Želi da neko drugi vodi, da neko drugi bira tempo, jačinu, način. U kancelariji ona komanduje. U krevetu sa mnom želi da joj se oduzme ta moć.


Njena seksualnost je povezana sa stidom i oslobađanjem od stida u isto vreme. Volela je da je jebu grubo, da je zovu kurvom, da je drže za kosu, da je šamaraju po guzi - ne zato što joj je to “moderno”, nego zato što joj ta degradacija donosi olakšanje. Dok je neko jebе kao da nema ime, ona na trenutak prestaje da bude Marina-advokatica, Marina-supruga, Marina-odgovorna. Postaje samo telo koje prima.


Prvi put sam je jebao u njenoj advokatskoj kancelariji, posle radnog vremena, dok su se stepenice još čule od kolega koji su odlazili. Trideset osam godina, udata, uske suknje i skupi parfemi. Platila me je prvi put u kešu, stavila novčanice na sto pored ugovora koje je trebala da potpiše, pa legla preko stola i samo rekla: „Zaključaj vrata.“


Posle trećeg puta prestala je da mi plaća po satu. Jednostavno mi je rekla, dok sam još bio u njoj, da više ne moram ništa drugo da radim. Nikakav posao. Nikakve obaveze. Samo da dođem kad joj muž nije kući obično posle podne, kad ode na put ili na sastanke i da je jebem dok ne padne mrak. Ponekad i duže.

Dala mi je ključeve od privatne vikendice na periferiji, sa bazenom i visokim zidovima. „Tu možeš da spavaš, da jedeš, da se odmaraš. Samo budi spreman kad te pozovem.“

I bio sam.

Dolazio sam oko dva posle podne. Ona bi već bila tamo, u tankoj haljini ili samo u mrežastom donjem vešu. Ponekad bi me dočekala u kuhinji, ponekad već naga pored bazena. Nikad nije gubila vreme na priču. Samo bi mi skinula pantalone, kleknula i uzela me u usta dok sam još stajao. Sisala me je gladno, duboko, kao da joj je to jedini način da se smiri posle celog jutra u kancelariji. Kada bih joj uhvatio kosu i gurnuo dublje, samo bi zatvorila oči i pustila da joj suze teku.

Onda bih je podigao, odneo na kauč ili na veliki krevet u spavaćoj sobi sa pogledom na bazen. Ulazio sam u nju odjednom, bez predigre, jer je već bila mokra od samog čekanja. Marina je volela da je jebem jako. Da je držim za kukove i udarao dugo, ritmično, dok joj se grudi nisu tresle i dok nije počela da stenje na glas — nešto što kod kuće nikad nije smela. „Jebi me kao kurvu,“ šaputala je često. „Kao da me ne poznaješ.“

I jebao sam je tako. Satima.


Davanje vikendice i uklanjanje svake obaveze sa mene nije samo logistika. To je deo njene potrebe za kontrolom kroz predaju. Ona je stvorila prostor u kojem može da bude sebična, gladna i bezobzirna bez posledica. Ja sam njen privatni izlaz. Nisam ljubavnik. Niti veza. Ja si funkcija- funkcija koja joj omogućava da se isprazni.


Emocionalno je zatvorena. Retko priča o mužu, o braku, o sebi. Kada progovori, uglavnom su to kratke, praktične rečenice: kad da dodjem, koliko dugo mogu da ostanem, šta želi sutra. Intimnost joj ne treba u obliku razgovora. Intimnost joj treba u obliku tela koje je puni dok ne prestane da misli.


Posle prvog orgazma bih je okrenuo na trbuh, digao joj guzu i ulazio još dublje. Udarao je dlanovima po guzi dok sam je jebao, gledao kako se crveni. Ponekad bih joj stavio ruku oko vrata, ne dovoljno jako da je uguši, ali dovoljno da oseti pritisak. Ona bi se stezala oko mene i molila da ne stanem. Kada bih je jebao od pozadi, volela je da joj jedan prst uđe u guzu. Drhtala bi celim telom i svršavala jako, glasno.


Posle bih je nosio do bazena. Ulazio bih u nju dok smo stajali u plitkoj vodi, držao je za bedra i jebao je dok se voda nije talasala oko nas. Ili bih je savio preko ivice bazena i jebao je dok je gledala u dvorište. Sunce bi polako zalazilo, a mi bismo nastavljali. Na ležaljkama. Na podu terase. U tušu. U kuhinji, dok sam je jebao sa zadnje strane dok je držala frižider.

Nije bilo pauze. Samo kratki predah dok bih joj dao da me sisа da bih opet očvrsnuo, pa nastavio. Marina je imala izdržljivost koju nisam očekivao od žene njenih godina. 


Svršavala je tri, četiri puta svaki put. Ponekad bi je jebao tako dugo da bi joj noge otkazale i morao sam da je držim dok sam svršavo u nju.

Kad bi se smračilo, obično bi legli na veliki krevet, još uvek spojeni. Ona bi mi prstima prelazila po leđima i tiho govorila: „Sutra opet. Muž ide u Novi Sad. Budi ovde u dva.“

Ja bih samo klimnuo. Nije mi trebalo ništa drugo. Imao sam krov nad glavom, bazen, mir i nju - ženu koja me je plaćala samo da je jebem dok joj muž nije kod kuće.

I to je bilo dovoljno.


Ispod svega postoji tiha, postojana usamljenost. Ne dramatična. Ne plačljiva. Samo hladna svest da je njen život savršeno sređen i potpuno prazan. Ja sam lek protiv te praznine - privremen, plaćen, bez obaveza. I upravo zato što je bez obaveza, ona može da bude najiskrenija verzija sebe dok sam u njoj.


Marina nije žena koja traži da je neko voli.

Ona traži da je neko jebе dok ne prestane da postoji sve ostalo.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara