Mreža nevidljivih puteva.

Pag bi u ranim jutarnjim satima pokazivao jedno drugo lice.
Dok su prozori još čuvali tamu noći, dok su se zavese lagano pomerale na prvom morskom povetarcu, a sunce tek negde iza horizonta pripremalo svoje zlatne boje, grad je pripadao nekim tihim stanovnicima koje niko nije primećivao.
Tada su izlazili biciklisti.
Nisam ni znao da postoje.
Do pre nekoliko dana mislio sam da je bicikl samo prevozno sredstvo, nešto što te odvede od jedne ulice do druge, od kuće do prodavnice, od mesta do mesta. A onda sam, jednog jutra, kada sam ustao u šest, seo na svoj bicikl i krenuo praznim ulicama Paga, otvorio vrata jednog potpuno novog sveta.
Sveta koji je do tada bio nevidljiv.
Dok je većina ljudi još spavala, dok su kafići bili zatvoreni, a more mirno kao velika plava tajna, ulice su oživljavale nekim tihim pokretom. Neko bi se pojavio iza jednog ugla, neko bi se spustio niz strmu ulicu kao senka, neko bi nečujno prošao pored mene i nestao u daljini.
Svi su negde išli.
A nisam znao kuda.
Ponekad bih na raskrsnici čuo samo kratak šum guma po asfaltu, a onda bi ispred mene proleteo biciklista, spuštajući se sa neke visoke ulice Paga, siguran, brz i slobodan. U tim trenucima imao sam osećaj kao da grad ima svoje tajne reke, nevidljive tokove kojima ujutro teku ljudi na dva točka.
Što sam duže vozio, sve sam više primećivao da ih ima mnogo.
Dolazili su iz raznih krajeva sveta. Nisu oni kao ja slučajno otkrili bicikl na moru. Oni su ga doneli sa sobom. Njihovi bicikli su bili spremni, njihova oprema pažljivo odabrana, njihova tela naviknuta na puteve, uspone i padove. Kao da su sa sobom doneli jedan poseban jezik koji se ne govori rečima, već okretanjem pedala.
Ponekad bih primetio da me pogledaju sa blagim iznenađenjem.
Možda su se čudili – oooo evo ga jedan neobičan biciklista u kupaćim bermudama i kineskim papučama, ali ne za biciklizam nego za plažu... koji je izgleda tek otkrio ono što mi već godinama znamo.
A možda su i srećni jer su prepoznali nekoga ko je upravo otvorio vrata istog tajnog vrta.
Jer biciklizam nije bio samo vožnja.
Bila je to neka vrsta razgovora sa jutrom.
Sa vetrom koji prolazi kroz lice. Sa mirisom mora koji se meša sa mirisom kamena. Sa tišinom ulica koje još nisu postale bučne. Sa onim trenutkom kada čovek više nije samo čovek koji ide negde, već postaje deo nečeg većeg.
Jednog jutra, na jednoj raskrsnici, dogodilo se nešto što mi je zauvek ostalo u sećanju.
Nekoliko biciklista pojavilo se iz različitih pravaca. Kao da su se nevidljivi putevi u trenutku ukrstili. Jedan je dolazio sa brda, drugi iz sporedne ulice, treći je već bio iza mene. Nekoliko sekundi sve je bilo kao neka mala ulična simfonija — brzi pokreti, tihi zvuci lanaca, kratki pogledi prepoznavanja.
A onda su svi nestali.
Ostalo je samo prazno jutro.

Tada me je sve to podsetilo na pčele.
Ne na one koje žure bez smisla, već na one koje znaju nešto što mi još ne razumemo. Svako od nas leti svojim putem, traži neki nevidljivi cvet, sakuplja neki nevidljivi nektar. I možda se taj nektar ne nosi kući u košnicu, već ostaje u nama — kao mir, radost, osećaj slobode.
U neko drugo jutro, cela ta legalna kolonija zaljubljenika u tišinu i biciklizam bi me asocirala na pletenje paukove mreže. 
Dok Pag još spava, mi kroz njega pletemo neku nevidljivu mrežu. Svaka ulica je jedna nit. Svaki okret pedale jedan mali čvor. Svaki susret pogleda jedna tajna veza.
Mrežu koju niko ne vidi, ali koja postoji.
Možda su to samo kilometri.
A možda su to tragovi sreće.
Možda čovek nikada ne sazna zašto ga nešto privuče. Zašto jednog dana ustane ranije. Zašto sedne na bicikl i krene putem kojim nikada ranije nije išao. Zašto baš tada otkrije čitav jedan svet koji je godinama postojao pored njega, a da ga nije primećivao.
Ali možda nije ni važno znati.
Možda postoje stvari koje su lepe upravo zato što su tajna.
I dok se sunce polako podiže nad Pagom, dok more počinje da blista, a grad se budi, mi, tihi jutarnji putnici, već smo ostavili svoj nevidljivi trag.
Nismo osvojili ništa.
Nismo stigli nigde posebno.
Samo smo se vozili.

A ipak, možda smo na tim praznim ulicama, između kamena, mora i vetra, na trenutak dodirnuli nešto veliko — neku staru ljudsku tajnu o tome da je sreća ponekad jednostavna.
Da je ponekad dovoljno samo krenuti.
I okretati pedale dok svet još spava.

P.S.

Ako si željna zajedničkog odgonetanja magije paške zore, pusti porukicu.....

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara