Jaz 2026

Sunce je već počelo da zalazi, bojeći horizont u nijanse narandžaste, dok se voda oko njih lagano mreškala. Stajali su dovoljno blizu da osete toplotu koju je more akumuliralo tokom celog dana.

​On je bio onaj tip muškarca od koga se prostor oko njega blago savija. Razvijenih leđa, sa tetovažom koja se nazirala ispod površine vode, i bradom od tri dana koja mu je davala onaj opasan, grub izgled. Nije skidao pogled sa mene. Taj pogled nije bio slučajan; bio je težak, proračunat i neverovatno direktan. Dok su se talasi razbijali o naša bedra, osetio sam kako me njegov intenzitet bukvalno prikovao za mesto.

​Nije se trudio da bude suptilan. Njegovi pokreti su bili spori, gotovo predatorski, dok je rukom prošao kroz mokru kosu, fiksirajući me pogledom koji nije ostavljao mesta za pogrešna tumačenja. U tom trenutku, svi oko nas na plaži su prestali da postoje.

​Prišao mi je bliže, toliko da sam mogao da osetim miris soli i njegove kože. Glas mu je bio nizak, hrapav, onaj ton koji ne moli za pažnju, već je zahteva.

​„Vruće je ovde, zar ne?“ rekao je, blago nagnuvši glavu, dok su mu oči prelazile preko mene, sporo i temeljno, kao da me skenira. „Previše buke. Imam nešto tamnije, hladnije... i mnogo privatnije.“

​Pokazao je glavom ka parkingu, gde je njegov džip sa potpuno zatamnjenim staklima izgledao kao jedina stvar koja ima smisla u tom trenutku. Nije čekao moj odgovor. Znao je da ću poći. Njegova autoritativnost nije bila agresivna, već apsolutna – tip harizme koja te natera da zaboraviš na sve svoje granice i jednostavno kreneš za njim.

​Dok smo izlazili iz vode, osetio sam njegov dlan na svojoj lumbalnoj kičmi, stisak koji je bio kratak, ali dovoljno snažan da me natera da se naježim od glave do pete.

​„Ne teraj me da čekam,“ dodao je tiho, gotovo sebi u bradu, dok je koračao ka automobilu, ne okrećući se da proveri da li ga pratim. Znao je da hoću.

Vazduh u automobilu je bio težak, prožet mirisom kože i njegove kolonjske vode koja se mešala sa mirisom mora koji smo uneli sa sobom. Čim su se teška vrata džipa zatvorila, spoljni svet je potpuno nestao. Zatamnjena stakla su nas izolovala u sopstvenu malu, hermetički zatvorenu kapsulu.

​Nije palio motor. Nije čak ni pokušao da upali klimu. Samo se okrenuo ka meni, oslonivši jednu ruku na volan, dok je drugom, polako i proračunato, počeo da mi skida naočare za sunce. Njegovi prsti su bili grubi, radnički, a svaki dodir njegove kože o moju bio je poput elektriciteta.

​„Dakle,“ progovorio je, a glas mu je u malom prostoru zvučao još dublje, skoro kao režanje. „Sve vreme si me pratio pogledom dok smo bili u vodi. Mislio si da ne vidim?“

​Nisam odgovorio. Nisam mogao. Njegovo prisustvo je bilo toliko dominantno da mi je oduzimalo dah. Naslonio se napred, smanjujući prostor između nas na minimum. Njegov pogled mi je prešao preko lica, zadržao se na mojim usnama, a zatim spustio niže, procenjujući moju reakciju.

​„Volim kad neko zna šta hoće,“ nastavio je, a u uglu usana mu se pojavio jedva primetan, ciničan osmeh. „Ali ovde, u mom prostoru, pravila su malo drugačija. Nema više pretvaranja, nema igranja na distanci.“

​Uhvatio me je za bradu, blago, ali dovoljno čvrsto da me natera da ga gledam pravo u oči. Taj stisak je bio obećanje i upozorenje u isto vreme.

​„Sada ćeš mi pokazati koliko si zapravo hrabar,“ rekao je, a zatim se primakao mom uhu. Njegov dah je bio vreo, a svaka reč koju je izgovorio slivala se niz moju kičmu kao led. „I nemoj da se usudiš da skreneš pogled.“

​Sedeo sam ukočen, slušajući zvuk svog ubrzanog pulsa koji je odzvanjao u tišini kabine, dok je on polako počeo da pomera ruku ka mojoj majici.

​Nagnuo se napred, a miris mora na mojoj koži odjednom mi se učinio nebitnim naspram opojnog, teškog mirisa njegove blizine. Njegov prvi poljubac nije bio nežan – bio je zahtevan, gotovo posesivan. Usne su mu bile vrele i čvrste, a jezik je odmah preuzeo inicijativu, istražujući me sa samopouzdanjem čoveka koji je navikao da uzima tačno ono što želi. Ruke su mu se spustile na moja ramena, prsti su mi se zarili u kožu, stežući me tako jako da sam jedva uspeo da ispustim zvuk koji je negde u grlu zapeo između uzdaha i stenjanja.

​Sve je postalo haotično. Njegove ruke su bile svuda, grube i brze, svlačeći odeću sa nas dvojice kao da želi da se oslobodi svake barijere između nas. U tom malom, zatvorenom prostoru, tkanina je letela na sve strane. Kada smo konačno ostali bez ičega što bi nas delilo, intenzitet te bliskosti je bio gotovo bolan. Njegovo telo je bilo čvrsto, preplanulo od sunca i prepuno mišićne tenzije, a ja sam se osećao kao da sam upao u oluju iz koje nema izlaza.

​Zatim je, neočekivano, napravio pauzu. Odskočio je nazad na svoje sedište, kao da je u sekundi prekidačem ugasio svu tu strast. Disao je teško, ali kontrolisano, dok su mu oči i dalje gorele onim istim predatorskim sjajem.

​Mirno je posegnuo ka kaseti, izvadio paklicu cigareta i upaljač. Pokreti su mu bili spori, skoro iritantno smireni nakon onoga što se upravo dešavalo. Upalio je cigaretu, povukao dubok dim, a zatim lagano izduvao dim ka meni, dok su mu oči i dalje bile fiksirane na moje lice.

​Pogledao me je od glave do pete, sa onim istim autoritativnim, pomalo podrugljivim izrazom lica, kao da procenjuje plen koji mu je upravo servirao sve svoje slabosti. Zatim je opušteno naslonio ruku na naslon sedišta, opustio se i, gledajući me pravo u oči, tihim, ali prodornim glasom rekao:

​„Navali.“

Kategorija:
Gay erotske priče 


  • Nema komentara