Zove(m) se Frančeska - Priča za uporne

Upoznala sam je slučajno, na ribljoj pijaci, medju tezgama sa mesom, iznutricama i kožom, zalutah tamo tražeći inćune, a ona je prebirala po dimljenom, umrtvljenom mesu, ubadala noktima površinu, prevrtala, reče: Frančeska, zovem se tako, dobro dupe mala, nadam se da si srećna, reče i ode, uletela je u prvi autobus, nestala izmedju krovova, njen parfem, miris zrele kože i izmuljane pomorandže zalepi mi se za prste, danima sam osećala isto, smejala se na opaske te strankinje, pokušavala da se setim kako zapravo izgleda, ima crnu, malo prosedu, kosu, da, sasvim sam sigurna da je tako, no kada je sretoh idućeg jutra, utvrdih da ima tamno smedju kosu, naboranu kožu oko očiju i usana, oble, pravilne brade, pune grudi. Njeno lice, njeno prelepo lice kojem godine očito nisu mogle ništa, poče da izviruje predamnom na svakom koraku, pratilo me je i tokom jutra i tokom dana i uveče, pred spavanje, svuda sam mogla da je vidim i osetim, počeh da idem na pijacu redovno, ispostavi se da je i ona redovna, da ne propušta ni jedno jutro, konačno se upoznasmo, pružih joj ruku, ona ponovi opasku od pre neki dan:
"Dobro dupe mala, nadam se da si srećna."

Klimnuh glavom, navikoh na to nesvesno klimanje, na činjenicu da jesam srećna, retko ko će vam tako direktno sasuti u lice informaciju da bi trebalo da ste srećni, da ste već dostigli taj pojam kojim svi peru usta pa ispljunu kad postane previše, iscerih joj se, pomalo neumesno:

"Ni Vi niste za bacanje!"

"Znala sam ja da u tebi čuči vatra samo sam čekala kad ćeš da je pljuneš." - reče mi s osmehom, "Takve k'o ti pre ili kasnije planu, ma nema trika da doveka ostanu 'ladne!"

Jednom prilikom poče da me zatrpava povrćem koje je kupila, drži ovo, tieni, tieni, sbrigati ragazza, sbrigati, šta koji moj radiš, užurbano je govorila dok sam pokušavala da balansiram, grčevito se trudeći da svo povrće ne počne da tumara po betonu, kako nisam bila tako vešta, paradajz podje prvi, za njim limun i paprika, a zatim se sve rasprši u trenu, kotrljajući se niz ulicu, ostadoh praznik ruku, skrenuh pogled u stranu, činilo mi se da ću izgoreti cela samo ako je pogledam, bi mi krajnje neprijatno.

Uhvati me za mišicu, blago pritisnu, tek tad usmerih pogled ka njoj.

"Nisi odavde jel da?" - upita me šapatom, očekivala sam žustrinu, najezdu psovki na moj račun, sočnih, vešto probranih psovki onako kako ume, no, ona se zagleda u mene, fiksira me pogledom i poče da se smeši, nežno, materinski.
Odmahnuh glavom, nisam, rekoh, preselila sam ovde pre nekoliko godina, ponovih joj, izvinite ne znam šta mi je danas, sagnuh se, počeh da sakupljam rasute namirnice no ona me zaustavi, jebeš to, reče, dodji, idemo kod mene.
Tog dana razgovarale smo više nego obično, slušala sam je, slušala je i ona mene, sedele smo na terasi njenog malog stana, lagano ispijale cedjenu pomorandžu čije je seme plutalo po površini, ispljunuh nekoliko u dlan, pa se obrisah salvetom, smejala se.

"Kako to da si pristala da dodješ kod mene, a ne poznaješ me?" - upita me, nenadano, zagledana u terasu preko puta njene na kojoj je jedna starija gospođa zalivala muškatle.

"Kako to da ste me pozvali, a ne poznajete me?" - odgovorih joj pitanjem na pitanje, na šta se trznu, poče da me zasipa povicima, prva sam pitala, povika, ne odgovara se pitanjem na pitanje. Iako divlja i nekontrolisana, poče sve više da mi se dopada, da je loša, stomak bi mi odavno poručio da je ignorišem, ovako, krenula sam kod nje, na razmišljajući ni o kakvim posledicama, samo sam koračala, u korak s njom, to joj i rekoh.

"Ulivate mi poverenje, možda sam luda zbog toga ali neka sam, prija mi vreme provedeno sa vama. Sad je red na Vas."

"Videla sam ti nešto u očima." - reče ne gledajući u mene.

"Šta je to s mojim očima?" 

Ćutala je neko vreme, zatim usmeri pogled ka komšinici koja je maločas zalivala cveće na terasi pa se stade raspravljati s njom, ma fatti i cazzi tuoi e basta, gledaj svoja posla više, nije mi to ćerka, srećna li si, nije to ona, beži odavde, vikala je sve dok se starija žena nije povukla unutra i zatvorila vrata terase za sobom, preteći joj prstom.
Primiri se, uze gutljaj vode.

"Misli da si mi ćerka koju nisam videla pet godina, dolazi kod mene za svaki praznik pa joj u poslednjem trenutku nešto iskrsne ili muž ili posao, još uvek ništa bolje nije smislila." 

Iako joj se licem razli bol, iako pocrne od jeda koji je joj stajao u grlu i dalje mi je bila nestvarno lepa, oči boje lešnika usled potisnutih suza dobiše sjaj, razmućenost, dodjoše do izražaja, tako se grčevito trudila da ne zaplače da sam osetila naboj da je čvrsto stisnem uz sebe i istovremeno napor da to ne uradim da me ne bi odgurnula od sebe, tako sitna, a tako gruba.

Kako bih razbila tu tišinu, ponovih joj pitanje.

"Šta je to s mojim očima?" 

To je prenu na javu, trže se, napravi pokret rukom kao da je nešto zaboravila pa se pridiže sa stolice i krenu ka kuhinji, dobacujući odatle nešto hrapavijim glasom.

"Ništa ti ne fali očima, lepe su."

"Samo zbog toga ste me pozvali, zato što imam lepe oči?" - upitah je glasnije kako bi me čula.

Izadje ispred mene, noseći još dve čaše sa cedjenom pomorandžom, primetih da je popravila ruž na usnama, kao da ga je duplo nanela, još jednom preko već postojećeg.

"Setila si me na nju, pogotovo kad si rekla da si se doselila ovde, setih se, mora da je i njoj bilo teško u nepoznatom gradu, poželela sam da ti napravim ručak, da ti iznesem kolač, da ti iscedim voće, znaš, sve te stvari koje nisam radila onda kad je trebalo." 

Uhvatih je za dlan, blago stisnuh, osetih koliko je vreo, ona se zagleda u mene, dodirnu me po ramenu, pa po obrazu, prstima mi skloni pramen kose u stranu.

"Nisam nikada bila dobra majka, mala, nikada. Znam ja to mnogo bolje od tih koji upiru prstom, ali je volim. Volim je više nego vazduh, više nego hranu, volim je kao što nisam nikog tako volela." 

Nisam želela da je prekidam, reče mi dosta stvari o sebi, bila je na sredini pedesetih, većinu vremena provodila je kao konobarica u lokalnim barovima, prala je posudje u jednom restoranu ne bi li sakupila barem nešto novca, onda je naučila da pravi picu, pa testeninu, onda se udala za jednog muškarca kojem nije želela da kaže ime, ali koji joj je napravio dete pa joj rekao da to nije hteo, da se predomislio, da ima na to prava i da mu ne smeta, taj je posle svima pričao da dete nije njegovo, ko zna čije je, kaže, ta se muškaraca namenjala kao čarapa, a nisam mala moja, nisam nikog ni pogledala, tek posle, kad je otišao, kad je rekao svima da mi slučajno ne daju posao, tek tad sam morala, pratiš li me, pratiš li, pričam li isuviše brzo, upita me, pomalo zabrinuto.

Odmahnuh glavom, ne, ne, slobodno, mogu sve da ispratim, nastavite, rekoh joj pa uzeh malo soka, okvasih grlo, ona stade pokazivati rukama na obližnje stanove.

"Svi su oni znali i videli sve, svi su samo ispirali usta i sa mnom i sa njom, kakva je majka takva je i ćerka, pa neće ona biti drugačija, kažu, ko da je nauči, zato je otišla, evo kunem se, zato je i otišla i zato neće ni da dodje." 

Nasmeši mi se, potapša me po ramenu.

"Ako te više nikad ne vidim, želim da znaš da ću po lepom pamtiti današnji dan." 

Zagrli me, privuče me k sebi, na momenat ostadoh bez daha, toliko jako me pritisnu uz sebe, stadoh da vrtim glavom.

"Kad već živimo tako blizu, dolaziću češće, i Vi možete kod nas, mom mužu će biti drago, nema razloga da se više ne vidjamo, osim ukoliko Vi ne želite drugačije."

Nismo postale prijateljice niti smo to želele, ali osobe koje s vremena na vreme mogu da se nadju, ispričaju i time se olakšaju, svakako jesmo. Tako dogovorismo naredno vidjanje, isprati me, navaljujući da ponesem ostatak ručka, odbijala sam no na kraju popustih, vratih se kući sa cegerom punim lazanja i limončela, predadoh mužu kao svojevrsni poklon.

"Odakle ti ovo, juče nisi kuvala tako dobro?" - isceri mi se, poče da rovari viljuškom po lazanjama, da žvaće, trljajući se po stomaku preko bele atletske majice, prekorih ga pogledom.

"To je Frančeskin poklon." - rekoh mirno, pa počeh da se presvlačim pred njim, skidajući haljinu, "Pazi da se ne isflekaš.", dodadoh.

"Ko je Frančeska?"

"Žena sa pijace, pozvala me je na kafu."

Na čas preblede, zalogaj mu se zaglavi u grlu, nakašlja se pa dohvati čašu vode ne bi li što pre progutao.

"Kakva žena sa pijace, jesi li skrenula s uma?" - reče mi nakon što se malo povratio, do tada sam već obukla drugu haljinu, pustila kosu i pristavila sebi kafu, Frančeska je ne pije te me nije ni ponudila kafom.

"Pre nego što doneseš ishitrene zaključke, vidjam tu ženu mesecima unazad, katkad stanemo sa strane i samo razgovaramo, razmenimo po koju i razidjemo se, postala mi je draga, nije baš potpuni stranac."

"Ona dakle prodaje na pijaci?" 

"Ne, ne prodaje na pijaci već posećuje pijacu, danas me je pozvala kod nje i otišla sam i možda ću je zvati kod nas jednom, ne vidim zašto je ne bih zvala."

"Ti si potpuno poludela." - konstatovao je naposletku, zagnjurih prst u čašicu limončela te počeh da ga razmazujem po njegovom obrazu, uhvati me za obe ruke i privuče k sebi, u krilo.
Zavuče mi šake ispod haljine i snažno mi pritisnu dojke, gledao me je ćutke dok sam se uvijala i stenjala, povuče mi bretele i gole grudi sevnuše pred njim.
Dohvati flašu limončela, uze nekoliko gutljaja i stade da mi poliva bradavice njime, zatim poče da ih sisa dok sam mu se tresla u krilu i ljubila ga po kosi, zahvalna što sam na ivici orgazma.
Svrših kad poče da mi prebira prstom po golom klitorisu, stresoh se, držeći bretelu njegove majice medju zubima.

Iz dana u dan, postadoh vrlo dobra sa Frančeskom.
Zajedno bi odlazile na pijacu i vraćale se, počeh da joj se poveravam, da joj govorim glasno o svojim dilemama, strahovima, o nemogućnosti da ispoljim na površinu sve ono što me pritiska.
Govorila je i ona meni, otvarala se, uprkos razlici u godinama, osetih bliskost, neku čudnu povezanost koja nas je pratila, usmeravala, reče mi da ima problema sa poslom, da će muškarac kod kojeg je radila uskoro zatvoriti lokal te da je primorana da traži drugi posao.
Iako o tome nisam ranije razmišljala, pade mi na pamet pomisao da bih mogla da joj predložim da povremeno radi kod nas, da nam pomaže oko kućnih poslova, oko peglanja, kuvanja i ostalih propratnih aktivnosti, ona se zamisli, upita me da li mi je pomoć zaista neophodna ili sam se samo sažalila na nju.
Zaista, pomoć te vrste mi nije bila neophodna, no kao da su se u moj predlog slile potreba za bliskošću i želja da joj pomognem pa sam tako postupila, slagah je da bi mi pomoć dobrodošla, da ću uskoro početi sa radom u muževljevoj firmi i da ću često biti odsutna, nekoliko puta sedmično možeš da dolaziš, više joj nisam persirala, insistirala je da prestanem.
Muža tako dovedoh u nezavidan položaj, maltene pred svršen čin. Naposletku, reče mi, ti znaš najbolje, ako si je procenila, onda neka bude tako, lepo nama, lepo njoj, te tako i učinih.
Idućeg jutra, Frančeska se pojavi na vratima. I dalje sam bila u spavaćici, te poče da me kritikuje da moram češće da se šminkam i oblačim lepe stvari, da moram da vodim računa o noktima, o koži, da negujem sebe svakog dana, a ne samo kada negde krenem, slušala sam je, pratila pogledom, vešto je oprala tanjire, pokupila escajg, odložila na mesto za sušenje, a onda prionula na peglanje. Radila je sve sa takvom živahnošću da se postideh sopstvenih kasnih dvadesetih i manjka energije na koju sam se često žalila.
Poče da pegla muževljeve košulje, vodila je računa kako peglom prelazi preko kragni, moraju da ostanu čvrste, ne možeš samo da stisneš ovako, slušaš li me, obraćala mi se kao da sam upisala kurs o vodjenju domaćinstva, no, nisam želela da je prekidam, videh da se uživela u tu ulogu i da joj sve više prija, pustih je.
Danima kasnije, stan u kojem smo boravili blistao je sve više, osvežen, presvučen nekom fluidnošću koja je mirisala na citruse, na vanilu, muž beše zadovoljan.

"Možda smo ovo trebali i ranije da uradimo. Ona je stvarno žena na mestu, vidi se da je prošla puno toga, a opet, tako je puna života." - Tako je puna života, ponavio je nekoliko puta zaredom, sa vidnim osmehom, tako je puna života, govorio je i kad je ušao u kupatilo, pa i kada je izašao obrijan, ponovo je rekao isto.
Složila sam se sa njim, da, rekoh mu, dobro sam procenila.

Idućih mesec dana, Frančeska poče redovno da dolazi, već je upoznala svaki kutak stana, ponekad bi nešto i skuvala, a ja zaista počeh da odlazim češće u firmu, ostajala sam tamo dugo, pokušavala da shvatim obrasce rada i pomagala sam u svemu, najviše u administraciji.
Ona bi ostajala u stanu, zaključavala bi kad bi krenula, te bi i sama svratila do firme da ostavi ključ.
Nakon nekoliko dana takvog rada, odlučih da joj dam kopiju ključa, da ima kod sebe, ona sa velikom odgovornošću prihvati.
U toku te nedelje, stiže mi poziv za venčanje jedine drugarice sa kojom sam ostala u kontaktu, dugo se nismo čule, no setila me se.
Venčanje se održavalo u Beogradu, te subote, nadjoh se u nebranom grožđu, no muž me je srdačno podržao, ipak treba da odeš, mesecima nisi bila, kad te se već setila, znači da bi volela da budeš tamo, a Frančeska već sve radi bolje od tebe, naljutih se na tu opasku, no, brzo reče da se šali, zagrli me i posla do ormana da odaberem haljinu za venčanje.
Tako se ponovo nadjoh u Beogradu, medju lepo sredjenim zvanicama, sve je delovalo drugačije, svetlije, veće no što je nekada bilo, Tijana je blistala, no vrlo malo vremena je ostalo za evociranje uspomena. Zadržah se svega dva dana, a onda brzo odjurih nazad.
Znala sam da me muž neće sačekati, da je već na poslu, no radovala sam se susretu sa Frančeskom, počeh u njoj da uživam više nego ranije.
Već je bila u stanu, ispričah joj kako je bilo, pokazah joj i neke slike. Pohvali me, reče da imam ukusa, ali da je potrebno da ga negujem svakog dana, ponovo mi reče isto ono što i pre par meseci.

"Naredne nedelje neću biti tu, biću odsutna, već sam rekla tvom mužu." 

Klimnuh glavom, a ona mi pokaza rukom na složen veš na polici.

"Sve je oprano i ispeglano, sada idem." 

Ispratih je do vrata, ona me poljubi u obraz i čvrsto me zagrli.

"Trebalo bi više da budeš svesna sebe, mala moja, tako si lepa." - reče mi na rastanku.

Te nedelje vratila sam se svakodnevnom funkcionisanju, kuvanju, pranju, peglanju. Priznajem da sam se odvikla od toga, tako malo nam je potrebno da se naviknemo na bolje, no primorah sebe da radim istim onim tempom kao i ona, da sve obavljam sa lakoćom.
Natmurih se naredne večeri i jedva dočekah da je ponovo vidim, trebalo je da se vrati narednog ponedeljka i sa ushićenjem dočekah isti.

Sedele smo na terasi njenog stana, pokazivala mi je fotografije zeta i ćerke koji su živeli u Torinu.
Primetila je da sam neraspoložena, stegnu me za koleno.

"Pričaj." - reče kratko, odloživši fotografije sa strane.

"Mislim da me muž vara." - rekoh joj, fiksirala sam čašu cedjene pomorandže koju je stavila pred mene, postade mi muka, jedva odložih nagon za povraćanjem.

"Našla sam žensku narukvicu u njegovom džepu", nastavila sam da govorim, delovalo je da me sluša pažljivo, gutala me je pogledom.

"Pa šta?" - pitala me je kad sam završila sa izlaganjem, "Pa šta, hoćeš zbog toga sve da ostaviš i da odjuriš kod majke, uplakana?"

Pred očima, počeše da mi izranjaju slike, mene kako trčim sa koferom, kako strmoglavo bežim, a onda te slike preseče oštro lice koje majke koja mi se iskezi, preteći, poručivši mi - "Rekla sam ti, ali si glupa."
Nasmejah se, silom prilika.

Odmahnuh glavom, ne ne bih to uradila, rekoh joj, samo sam imala potrebu da nekome kažem, pričala sam joj, ali je već ustala od stola i počela da sakuplja osušene bluze sa žice za prostiranje veša.

"Mala moja, život ti servira i jedno i drugo, na tebi je kako ćeš da se postaviš. Ne kažem da nisi u pravu, ali opet, prava žena će reći - Našla sam narukvicu u tvom džepu, vidi, mislim da ovi cirkoni nisu dovoljno lepi, ako želiš, mogu da ti pomognem da odabereš lepšu. Videćeš, kada ga dovedeš na svoj teren, onda više ne može ni da te porazi ni da te ponizi, ne može više ništa." - sela je ponovo za sto, držala sve te bluze u rukama i neprestano govorila, približavajući mi se, na tren mi se učini da želi da udje u mene, bila je isuviše blizu.

Nikada ne bih bila u stanju da to uradim, pomislih, kako bih uošte mogla da istupim takva, da ponizim sebe, razmišljala sam. No, ne rekoh joj ništa, samo osetih blago olakšanje jer sam konačno rekla, jer sam konačno pustila to iz sebe.

Ona me pritisnu na svoje grudi, mirisala je na ruže, na oštre, opore ruže, upijala sam taj miris i ćutala dok me je gladila po kosi, zatim, rešena poče da ustaje.

"Dosta je očajavanja, pokret. Imam gosta, sutra dolazim kod tebe, sve će biti u najboljem redu, veruj mi."

Tako i učini. Ja se pokupih, trudila sam se da mužu ne pokažem ništa od toga kako sam se osećala, smejala bih se na silu, uvek sam mogla da se žalim na glavobolju zbog promene vremena ili pak na bolove u stomaku, iako sam gorela da saspem sve, obuzdah se, poslušah je delimično. Počeh sebe da ubedjujem da sam preterala, da sam isuviše ishitreno odreagovala, no nisam se pokajala što sam joj sve ispričala, naprotiv, umiriše me njene reči, osetih nekakav polet. Posmatrala sam muža sa distance, pratila pogledom kako se kretao, kako je govorio, primetih izvesnu euforiju, ali ništa preterano, jedino se manje žalio na količinu posla, no shvatih da se navikao i da je sada mnogo toga obavljao sa izvesnom lakoćom, bi mi lakše.
No, nisam uspela da se otrgnem porivu da pregledam i ostale njegove džepove, poturila sam ruku svuda, u svaki džep pantalona, u svaki džep trenerki, čak i u malu torbicu koju skoro nikada nije nosio sa sobom, bila je prazna izuzev nekog starog računa, nije bilo ničega što bi ukazivalo na preljubu i ja počeh da shvatam da sam sve umislila, da sam se prepustila strahu, a ne racionalnom sagledavanju.
Nedugo nakon toga, sve više sam se zadržavala u firmi, ostajala bih skoro do kasno, pomoć mi je pružala devojka po imenu Lucija, mlada pripravnica sa biroa, bila je vešta u manipulaciji dokumentima, upućivala me je na odredjene izmene koje je trebalo napraviti. Prvo što sam kod nje primetila bio je veliki prsten na domalom prstu, reče da se skoro verila, da svaki dan gleda taj prsten i da ne može oči da skine sa njega, tako sam ushićena, govorila je. Podelih ushićenje s njom, obradovah se, no prava istina krila se u osećaju olakšanja, u teretu koji mi je skliznuo s ledja, posumnjala sam na nju kao na potencijalnu vlasnicu sporne narukvice, ni sama nije znala da sam joj grozničavo posmatrala ručne zglobove i tražila bilo kakav trag, bilo kakvo prisustvo nečega što bi omogućilo da kažem da, ti si ta, radite mi iza ledja, dakako, sve znam, no, ne ugledah ništa, ona mi potom reče da je verena, a ja za sebe pomislih da sam luda, da sam budala koja umišlja, prekorih sebe i zatim nastavismo s poslom.

Kako se Frančeska nije pojavila narednog jutra, a ni onog sledećeg, pomislih da se razbolela s obzirom da mi se žalila na bolove u stomaku, pozvah je, no nije odgovarala na pozive, pozvah muža koji mi reče da je ostavim na miru, da će mi se javiti kad bude bila u mogućnosti i da ne brinem, da je sigurno dobro, samo joj je potreban odmor.
Nekoliko sati sam samo gledala u telefon, a onda odlučih da je potražim.
Šta ima loše u tome, pomislih, toliko vremena provodimo zajedno, normalno je da budem zabrinuta.
Usput, kupih nekoliko ruža u lokalnoj cvećari, bele su, sećam se da ih voli, a ljubazna prodavačica mi ih umota u papir i napravi buket pa mi tako predade. Za tili čas nadjoh se pred njenim vratima. Pokucah no nije bilo odgovora.
Pokucala sam još jednom, a umesto njenih, otvoriše se vrata stana preko puta njenog i iz njega proviri starije, omalo lice sedokose ženice koju do tada nisam videla. Šaputala je, pridjoh joj bliže kako bih je čula.

"Stronza! Neće te ta čuti, ko god da si, ima ona druga posla sada, želi ceo život da bude mlada, stronza, stronza!" - izgovori sve u jednom dahu, a onda samo zalupi vratima, ne sačekavši ni da progovorim.

Vratih se nazad do Frančeskinih vrata i pokušah još jednom, dozvah je, bilo je bez odgovora.
Okrenuh se da krenem ka stepeništu, no tada, kao da me povuče nešto nevidljivo, spustih dlan na bravu i vrata se otvoriše. Lice žene od maločas ponovo izroni iz stana preko puta, zbunih se i zakoračih u Frančeskin stan. Obuze me nekakav strah, nelagoda, šta sam uopšte tražila u tudjem stanu, poželeh da izadjem ali sam samo nemo stajala u predsoblju i gledala svoj prepadnuti izraz u velikom, zidnom, ogledalu.
U tom, začuh glasove, smeh, blago stenjanje koje je, doduše, prigušeno dopiralo do mene, čuh tupe zvukove, na momente delovalo je da nešto škripi, da podrhtava, definitivno je nekog bilo u tom stanu.
Napravih korak dva unapred i predamnom, u kuhinji, na velikom trpezarijskom stolu ukaza se Frančeska kako velikim rukama stoji nagužena, podlakćena na tom staklenom stolu, duga kosa joj se razlila vratom i ramenima, pomerala se napred i nazad, brushalter lila boje bio joj je otkopčan ili pokidan, deo jedne korpe visio joj je sa ramena i klatio se u istom ritmu u kojem i ona. Obuze me vrućina, toplota mi udari u obraze, iza nje je, potpuno nag, spuštenih pantalona bio muškarac, držao ju je za bokove, čvrsto joj je pritiskao kožu, zaranjao prstima u mekoću njenih bedara, podigoh pogled i zaledih se.
Iza nje je bio moj muž.

Ni sama ne znam kako sam se iščupala odatle niti kako se situacija kasnije razvijala, znam samo da sam do daha konačno uspela da dodjem tek kad sam se uverila da sam otrčala dovoljno daleko. Da li sam zatvorila vrata za sobom, da li su me uopšte videli, nisam imala nikakvu ideju, nikakvu predstavu, jedino čega sam bila svesna jeste to da nisam umislila, da je to zaista bio on, da je to zaista bila ona i da sam upala tokom njihovog odnosa u kojem je on sumanuto jako ulazio u nju, sav ustreptao od želje, od požude koja mu je isijavala iz prstiju, njeno lice nisam uspela da vidim ali zasigurno znam da je uživala, stenjala je i stiskala svoju dojku, mrljavila ju je prstima, vukla.

Celog dana ne dodjoh kući.
Tumarala sam ulicama besciljno, potpuno, bez ikakvog pravca. Sedela sam u nekoliko kafića, naručila nekoliko kafa, ni jednu nisam uspela da popijem, ruke su mi se toliko tresle da nisam uspela ni da zapalim cigaretu, svaki put bi mi ispao upaljač, tek nakon nekoliko pokušaja, pojavi se konobar sa otvorenim plamenom, nikad brže nisam ispušila cigaretu nego tada. 
Kako je počeo da pada mrak, ponovo se zbunih, već sam imala propušten poziv od muža od kojeg su mi se noge ponovo odsekle, od naboja koji me je celu osvojio, nisam trezveno mogla da razmišljam, da li bi trebalo da budem ljuta ili pak razočarana, da li bi trebalo da izigravam žrtvu ili da dostojanstveno stanem ispred njih i kažem da sam videla, šta je trebalo da uradim, mislila sam se, izroniše mi njene reči od pre nekoliko dana u kojima me je savetovala kako da postupim.
Ta narukvica je očito bila njena, ali kako i kada, mučile su me sve te misli, nisam uspevala ni da zaplačem, toliko sam bila skamenjena i nema od šoka.
Naposletku, dodjoh do stana. Kako sam sve vreme koračala, prvobitni šok poče da splašnjava, muž me s vrata napade da sam neodgovorna, ne javljaš se na pozive, da li si luda, vikao je, celog dana pokušavam da te dobijem.
Na njegovo vikanje odgovorih isto, prenu me na javu, šta tebe briga gde sam bila, posvadjasmo se, reče mi da se menjam na svaku promenu vremena, da više ne želi da trpi, nije mu jasno otkud mi sad za promena, a ja shvatih da u sebi nemam hrabrosti da izgovorim šta sam videla.
Zavukoh se u posteljinu, tako lepo opeglanu Frančeskinom rukom, muž je spavao u dnevnom boravku.

Nju sam videla tek nekoliko dana kasnije.
Doterana, došla je u stan, primeti moju promenu, u ponašanju, u glasu, primeti nervozu i pokušaj da postupam hladnokrvno, no mudrost koju je očito pokupila vremenom, natera je da ne kaže ništa, samo je davala oprečne komentare, smeškala se, hvalila me kako sam lepa tako ozbiljna, naljuti me još više jer sam pred njom izgledala kao kakav pajac.

"Grudi su ti, čini mi se, veće." - reče mi, noseći veliki poslužavnik sa cedjenom pomorandžom i kafom, za mene.

"Nisu, zašto mi uopšte gledaš u grudi?" - drznuh se na nju, ona samo sede, prekoputa, nasmeši se, reče mi kako ju je njen novi ljubavnik obradovao sa lila kompletom, da bi meni ta nijansa vrlo lepo stajala, odmah mi iz misli izroni pokidani brushalter, plđeleh da je izbacim iz stana. No, ne učinih to, nadlaktih se na sto i zagledah se u nju.

"Deluje da imamo isti ukus, ali mislim da si ovog puta pogrešila, uopšte ne volim lila boju." - iznenadih sebe kako sam tako hladno postupila i poče da mi se dopada ta moja verzija u kojom znam sve, ali se pravim da ne znam ništa.

"Drugačija si." - pronicljivo je posmatrala svaki mišić na mom licu, pratila je i tražila znak da li će mi usne zadrhtati, da li ću se negde odati.

"Čini ti se, samo te nije bilo par dana, pa sam sve morala sama, jedino to. Tako sam umorna, Fra, ponekad me tako sustigne umor." - stadoh da se prenemažem pred njom, rastežući se, upalilo je, ona se dade u posao, sva poletna kao i uvek, reče mi da će mi skuvati čaj od kojeg će mi momentalno biti bolje.
Tog dana nisam popila čaj, ali sam usvojila saznanje, pratiću ih i videću gde će me to dovesti.
U meni su se sukobljavale razne emocije, nije tu samo ljutnja preovladavala. Shvatih, nakon nekoliko noći razmišljanja, da je radoznalost odagnala bes.

Ponašaću se kao i obično, rekoh sebi, bilo je to jedno od najtežih pretvaranja, nekoliko puta mi je došlo do glasno viknem, da znam sve, da sam videla sve, da mi nije jasno šta dodjavola rade, da mi ništa nije jasno, ali nisam. Ćutala sam i osmehivala se, ona se ponovo opusti, stade da mi priča o raznoraznim ljubavnicima koje je imala.

"Seks je takva zaraza, takva igra. Kako volim kad ih išamaram grudima, pa im koža lica pocrveni kao bulka, pogledaj ih, jel da da su čvrste?" - nudila mi je svoje grudi, pipni ih, pipni, vidi kakve su pod šakom, nisam je dodirnula ni jednom, rekoh da i bez pipanja mogu da vidim da je lupala jake šamare, ona, očito polaskana, nastavila bi da dublje prodire u sebe, otkrivala bi čak i imena.

"Najbolji seks imala sam sa Alfonsom, taj divljak me je nabijao kao da ne postoji sutra, ma jedva da sam dolazila do daha, kako je on sumanuto ulazio u mene, kad se samo setim kako sam vikala, uplaših se da ću se onesvestiti, čak, možeš li to da zamisliš?" - slušajući je, primetila sam izvestan obrazac koji poče da se ponavlja, učestalo. Obraćala mi se kao nekome ko o seksu ne zna ništa, ko ne ume da zadovolji, stadoh da uvidjam poveznicu izmedju dogadjaja koji sam videla i priča koje mi je pričala, kao da je želela da mi poruči da sve moram bolje.
Zabole me stomak od tolikog pretvaranja, to saznanje je u meni raslo kao vulkan i pretilo je da se razlije, da sve uguši, grčevito počeh da razmišljam i kojem plan.
Tog četvrtka, slagala sam muža da idem u Beograd na pet dana, u prvi mah ne bi mu pravo, reče mi da Lucija neće dolaziti neko vreme zbog ispita, reče mi kako je računao na mene u narednih mesec dana jer je sklopio dosta poslova i sve je trebalo ispratiti, administrativno, ako sada odeš, posao će se nagomilati, govorio je.
Ja rekoh da imam potrebu da odem, da se Tijana vratila sa svadbenog putovanja, da želi da provedem nekoliko dana sa njima, sada, kada je sve prošlo i svadba i gužva povodom nje, sada kada je konačno mogla da mi se posveti, pogledah ga molećivo nekoliko puta, on naposletku reče da ipak treba da odem, da me razume, posla će biti i kad se vratiš, odvešću te ja na aerodrom.
Zagrlih ga, i dalje sam uživala u toploti njegovog tela, u čvrstom stisku, u losionu za telo sa aromom mošusa, i dalje sam silno želela da vodim ljubav sa njim, ali mi ispred očiju izletoše slike kako sve ono radi Frančeski i ustuknuh, slagah da moram u toalet, zatvorih se tamo i ispljuskah se ledenom vodom.
U Beograd uošte neću ići, već sam rezervisala hotel u kojem ću prenoćiti, želim da se ušunjam u stan i zateknem ih tu, maštala sam o tom trenutku razotkrivanja, to poče da me prati, da me ispija, čitave noći sam se okretala u krevetu, sutradan oko dvanaest, muž me zaista odveze na aerodrom.
Zadržasmo se nekoliko trenutaka, poljubismo se, upita me kada imam let, slagah da ja za sat vremena, popiću kafu za to vreme, a zatim ispratih pogledom kako se udaljava, kako nestaje u gužvi automobila, sačekah još neko vreme kako bih bila potpuno sigurna te nadjoh taksi i vratih se u grad.
Potroših više novca nego što sam planirala, no sama pomisao da se upuštam u tako nešto zagreja me do maksimuma i postadoh opčinjena idejom razotkrivanja do te mere da osetih i sitno pulsiranje u bradavicama, koje sam potpuno ignorisala.

Stigoh da hotela, pa i do same sobe, unesoh sa sobom samo ručni prtljag, zavalih se na fotelju i stadoh da se smejem. Neprestano. U čitavom tom smehu, iz mene izadjoše i svi obrisi golog tela mog muža i golih, Frančeskinih, dojki medju njegovim prstima, počeh da sabiram njihove godine, da li je po godinama mogla da mu bude majka, da, samo ako je rodila vrlo mlada, bila je od njega starija deceniju ipo, izračunah na brzinu.
Provedoh čitave sate na internetu, čitajući o preljubi, o prevari, o razlozima zbog kojih ljudi varaju, istraživanja su bila brojna, delovalo je kao da čitava populacija vara, da svi varamo, zar nisam i ja sada nekoga prevarila, zapitah se, zar nisam slagala da idem negde gde ne idem, u čemu se to krila tolika razlika, shvatih, naposletku, da pokušavam da ih opravdam, to mi se nimalo nije dopalo te sam otišla na večeru, nevoljno, naterah sebe na to iako nisam bila gladna.
Kasnije te večeri, konačno izvukoh laptop iz torbe, povezah ga na punjač, kako se ne bi isključio, srce mu je tutnjalo kao ludo i jedva sam uspevala da se umirim, nekoliko puta sam ukucalu pogrešnu šifru, ruke su mi se tresle.
Razlog svemu tome bio je posve jednostavan, a istovremeno, vrtoglavo kompleksan, stanom u kojem smo živeli, u koji smo tako srdačno i gostoljubivo primili i nju, sada su se širile brojne male kamerice koje sam postavila nekoliko dana ranije. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se jednom latiti toga, da će mi tako nešto uopšte i pasti na pamet, no instalirah ih i isprobah, pružale su lepu sliku na kuhinju, na spavaću sobu, na kupatilo, tu u kupatilo pričvrstila sam na plastični ormarić za kozmetiku, kamera je bila mala, sasvim sitna i lepo se slagala sa logoom proizvodjača, uklopilo se.
Pred očima mi, isprva, iskoče samo crne slike, bez ikakvog pregleda, a onda se ekranu pojaviše i ikonice sa rednim brojem kamera, prvo kliknuh na spavaću sobu, bila je mračna, prazna, iako svetlo nije bilo upaljeno sve se videlo vrlo jasno, izadjoh brzo i odabrah kupatilo, ni tu nije bilo nečeg naročitog, prazno kupatilo, sve je bilo nemo, tiho, očito u stanu nije bilo nikoga i ja napravih pauzu od tridesetak minuta, pa ponovih postupak.

Ništa.

Četiri puta u toku večeri ponovih isto, no tek nekoliko minuta pre ponoći primetih siluetu, bio je to muž, presvlačio se, ostao samo u majici i boksericama i tako odeven, nestao iz vidokruga da bi se desetak sekundi kasnije vratio ponovo, sa limenkom piva u ruci.
Nije bilo ničega i ja se zbunih, koliko sam se plašila da vidim bilo šta izuzev opisanog, toliko sam to i želela da vidim, priznadoh samoj sebi, no, odložih laptop sa strane, odgurnuh ga.

Od uzbudjenja, savlada me umor, tako da sam narednog jutra ustala mnogo kasnije no obično.
Prvo što sam uradila jeste da uključim laptop.
Smestila sam se na fotelju, odevena u hotelski bademantil, poručila kafu, kao da čekam epizodu omiljene serije, kao da sam se posvadjala sa logikom stvari te silovito pokušavam da apsurdu dam smisao. Znala sam da je Frančeska u to vreme u stanu, da će biti sama, da će verovatno usisavati ili peglati i zaista ne znam šta bih drugo videla, ništa tako posebno, ali nakon što sam odabrala dnevni boravak kao prikaz, dobih osećaj da je vreme stalo.

Dve sitne figure su se pomerale, razlivale pa pod zumiranjem postajale veće, sa mnogo više detalja tako da sam jasno mogla da vidim Frančesku kako kleči ispred raširenih butina mog muža, koji pak sedi naslonjen na sofu, spuštenih ruku, položenih dlanova, u košulji i spuštenim pantalonama, njena smedja kosa bila je vezana u pundju, glava joj se pomerala napred nazad, izvuče ga iz svojih usta, videlo se čak i koliko je nabregnut i toliko jako ga ponovo stavi u usta, da se muž uspravi, ustade na noge i silovito poče da se nabija u nju, tako razjapljenih ustiju. Bradavice ispod bademantila sve više počeše da drhte, da se tresu, pogled mi je konstantno išao ka njoj, muž je bio razjaren, jak, tako muževan u nastojanju da zadovolji svoje životinjski poriv i to poče da me peče, osećala sam kako me obrazi peku, kako gore, jedva i da sam disala nakon što joj je dao ruku da ustane, a onda je naguzio na naslon fotelje i brzinom svetlosti raskopčao košulju tako da odleti sve do kuhinjskog pulta, zatim je uhvati snažno za bokove i poče da se zabija u nju. Sve do tih trenutka nije mi palo na pamet da pojačam, pa brzo uzeh slušalice sa malog stočića, tek tada, osetih kako mi medjunožje postaje toplo, vlažno, kako se polako otvara, kako ispušta sokove koji kvase bademantil, pomalo cure i klize niz butine sa strane, govorio joj je perverzije i ona mu je odgovarala, govorio je da je ona samo njegova drolja i ona je to potvrdjivala, govorio je da mu prija, da obožava željne starije žene, baš taj izraz je upotrebio, ona je veosnula da želi još, da želi jače, da želi dublje, poče da ga moli.
Činilo mi se da su mi čitavu glavu ispunili njeni povici, nekontrolisani jecaj koji je bio prenaglašen, njene molbe da joj radi to, da je jebe, vidiš li, vidiš li kako volim, da, tu, dublje, dublje i on je ulazio dublje, šamarao je tu veliku zadnjicu, čula sam svaki pljesak, šamarao joj je zadnjicu, a zatim približio ruku ka njoj, prebacivši je preko njenog ramena i ona ga je ljubila po prstima, lizala ih je, jedan uze i poče da ga sisa dok se muž ponovo jako zabio u nju, ispustila je prst, uhvatila se za kosu, a zatim prekrila usta rukom.
Zumirala sam toliko da sam mogla da mu vidim i lice, čestitah samoj sebi na dobroj proceni za lokaciju te skrivene kamerice koja je pokrivala dobar deo prostora, grimasa njegovog lica se menjala, ali videla sam ponos, videla sam ponos koji se preliva tim licem, videla sam kako je ponosan dok ona vrišti, a on je u njoj, videla sam ponos koji ga je obasjao nakon što joj je stisnuo obe dojke i prilepio kožu uz kožu, zatim je zvuk postao jači, pucalo je, koža se sudarala o kožu i ja počeh glasno da ropćem, istovremeno pokušavajući da isključim bilo kakvu napaljenost u tom trenutku, ponavljala sam sebi, ali nije bilo pomaka, jedino su se pomakli moji prsti ka medjunožju, podigoh noge na fotelju, rapirih ih, sva crvena i obla ukazah se samoj sebi, stadoh da se trljam dok je moj muž trljao Frančeskinu dojku, ona je ponovo bila na kolenima i očito se spremao da joj tuca i grudi, da, baš tako, da joj tuca grudi, govorila sam na glas, sada će ti tucati grudi, sada će te tucati u te grudi, govorila sam i rovarila sam po svom medjunožju, rovarila, kopala, stiskala klitoris i trudila se da ne ječim nakon što bi mi se celo telo, od tog stiska, upalilo.
Poče da je tuca tako, ona stisnu svoje dojke, prilepi ih uz njegovu čvrstu i oteklu kitu, kitu, kitu, cedila sam kroz zube, kitu, kitu, ponavljala sam, sva u transu, zarobljena u trenutku apsurda gde svršavam na pogled mog muža i njegove starije ljubavnice, na njihov snošaj, sramotu i neprijatnost pojede želja, želja da obilno svršim.
I počeh da se uvijam, da se koprcam na toj fotelji, široko podignutih butina, počeh da se tresem, da drhtim, nesposobna da zaustavim sokove, da im zabranim da izlaze iz mene, tako obilno, vrelo, vlažno, natopih taj bademantil uz prigušeni jecaj.
Uspeh nekako, smognuh snage da zumiram njeno lice, u trenutku dok joj je niz bradu kapala sperma mog muža.
Ta slika ostade urezana, gurnuh laptop, on pade na pod, isključi se.

Ležala sam skupljenih nogu, ćutala i disala.
Ni sama ne znam koliko dugo, možda sat, možda i više od toga, no pridigoh se u jednom trenutku, odvukoh se do toaleta i pustih što hladniju vodu.
Dodjoh sebi, tako puna informacija koje su mi se rojile po glavi, skakale po pameti, naterah sebe da sačekam veče i da se tek onda pojavim i kažem da znam.
Da znam sve.

Vrata mi je otvorio muž, Frančeska je otišla kući, uspešno sam tempirala vreme. Bio je u istoj onoj košulji koju je preko dana zverski strgao sa sebe pre nego što se ponovo divljački zabio u nju, naguženu, presavijenu preko naslona sofe.
Bez okolišanja, počeh da pričam, gledao me je bledo, na momente začudjeno, čas tužno, čas besno da ga više nije držalo mesto, šetao se u krug, od kuhinje do dnevnog boravka, nisam prestajala da govorim.
Umorih se, iscrpljena, zaćutah.
On tada sede pored mene i reče mi da su ga starije žene oduvek privlačile, da će uvek biti tako, da on protiv toga ne može ništa, to je njegov fetiš, njegov ventil, njegova strast. Ja mu značim, itekako, ali mu znači i taj deo njegove ličnosti, ne oduzimaj mi je, nemoj, ja sam takav, to sam ja, ponavljao je, takav sam.
Bez ikakvog odgovora ustala sam i krenula ka toaletu, zastadoh kod vrata, okrenuh se ka njemu.

"Stvari su mi ostale u hotelu, da li sutra možeš da me odvezeš po njih?" - bilo je sve što sam pitala, "Usput, potrebno je da promenimo zavese u ovom dnevnom boravku, predložiću Frančeski da odemo u kupovinu, po njih.", rekoh u nastavku.
Poče da klima glavom, a ja udjoh u toalet.

Kasnije, tokom večeri, kada je učvrstio san, počupah sve kamere, polomih ih i bacih u kantu za otpatke.

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 26 Maj, 2026
• Plezir
• 12 glasova
• 802 pregleda

• 1 komentar

Darko72

• 28 Maj, 2026 u 11:06

Mozda je prica nerealna, ali je odlicna, bas odlicna.... ti si mozda i najbolja u pisanju prica....svaka cast,