Oko za oko

Nastavak nepodudaranja

Situacija se posle njegovog odlaska i kasnijeg dolaska smirila. Ne znam u kom trenutku smo obnovili odnos, ali svakako nije bio nalik pređašnjem. Ipak, i to povremeno viđanje sa sobom je nosilo nekakvu čar. Jedino je bilo bitno da smo znali šta želimo i da je sve funkcionisalo bez nekog pritiska.

Jedan od prvih susreta nakon nekog vremena, ako ne i prvi, odigrao se mirno. Tok dešavanja je bio sasvim lagan. Našli smo se pored jezera, prošetali šumskom stazom, pričali, smejali se. Sećao sam se da sam mu se žalio na nešto, ali ne tačno na šta ili koga. Iako je obožavao da nosi sivu trenerku, koja me je instant provocirala (a koga ne bi), uspevao sam nekako da obuzdavam svoje misli. Povremenim reakcijama koje bi me odavale tu nije bilo mesta, jer povod sastajanja nije bio tome predodređen.

Sledeće čega se sećam je da sam u vezi. Ne sa njim. I nije mi bilo žao zbog toga. Nisam ono što nismo uspeli da ostvarimo pošto-poto tražio sa nekim drugim, već se jednostavno spontano tako izdešavalo. Da li je bila dobra ili loša – ne znam, ali prva koja mi se desila jeste. Imala je i ovakve i onakve dane, kao i svaka druga valjda. Međutim, sa nečim nisam mogao da se pomirim nikako. Bio sam prevaren, što je u meni izazvalo svakakva osećanja. To je značilo da postoje sledeće opcije: raskinuću, oprostiću i nastavićemo dalje ili oprostiću po čuvenom principu „oko za oko”. Na sreću ili nesreću odabrao sam treći modalitet i nisam toliko mario za posledice. Pogađate i sa kim sam sproveo reciprocitetne mere.

Našao sam se u njegovom gradu, na dogovorenom mestu. Bilo je oko osam uveče i već je noć lagano padala. Kasnio je, a u meni je overtinkovanje radilo svoj posao. Kao da sam dobio još jednu priliku da razmislim o svojoj odluci. Ipak, ugledao sam nakon toga njegov auto kako mi se približava i najzad zustavlja. Ušao sam u njega. Neobavezno smo pričali o rendom temama dok smo se vozikali gradom. Sećam se mirisa njegovog parfema i trenerke koju je nosio. Lagano je priča odmicala i već smo se udaljili od grada, a da nisam ni primetio. Zaustavili smo se na nekom improvizovanom parkingu kod obližnje železničke stanice. Bilo je već nekih povremenih dodira, ali nam ulično osvetljenje i približavanje drugog auta nisu dozvoljavali da nastavimo. Izgleda da je to bilo popularno mesto za noćne susrete. Nastavljamo našu vožnju i sada smo već zašli na slabije osvetljen deo puta. To je bio znak da mogu načiniti neki ozbiljniji korak. Iako sam tada imao osećaj neprijatnosti, kao prilikom prvog upoznavanja nekoga, spustio sam levu ruku na njegovu desnu butinu. Lagano, oklevajući, verovatno zato što sam kročio zabranjenim putem. Bez obzira na to, treća opcija se morala desiti. 

Moja ruka je sada već sigurna na njegovoj nozi. Nema više straha, a umesto njega budi se intenzivna napaljenost. Rukom ga najpre opuštenijim pokretima mazim, nakon čega dobijam povratnu reakciju. I to vrlo napetu. Odlučno se uspravio, baš kao što sam ja nekoliko minuta pre toga odlučno spustio ruku blizu njega. U tim momentima je napaljenost postajala neverovatna. Ti osećaji koji su me obuzimali, proganjali su me i navodili da nastavim. Zdrav razum se definitivno polako gasio i posle toga nije bilo povratka. Tada su se lagani pokreti moje ruke transformisali u mnogo intenzivnije i detaljnije opipavanje terena. Tražio sam đavola i napokon ga dobio. Ni sedeći položaj ni pojas nisu ga omeli u njegovoj nameri. Jednim pokretom ga je izvukao iz trenerke i sada kada vršim retrospektivu verujem da je ta trenerka namenski bila na njemu. Ipak, zahvalan sam na tome. Mogao sam je kriviti za saučesništvo i tako se odricati odgovornosti za učinjeno delo. U trenutku sam iznenađen, iako stvarno ne znam zašto, a već posle toga je moja ruka ponovo na njemu. Samo, ovaj put nas trenerka nije delila. Moje ruke su pod uticajem adrenalina već uveliko bile hladne, što je dodatno potpomoglo da osetim toplotu njegovog tela. Zapravo to je bila neopisiva vrelina, poput vrele vulkanske stene. Kao da mu se sva krv slila u predeo od interesa. Već u sledećem trenutku sledi naredni šok. Njegova desna ruka je na mojoj glavi, a moja glava u bliskom susretu sa ničim drugim do već pomenutom stenom. Kao da je želeo da me izbliza dodatno uveri u efekat mojih dodira. I uverio me je, jako temeljno moram priznati. Toliko detaljno sam se uveravao, da je promakla i koja suza radosnica zbog bliskog susreta. Ne zato što je bio ružan i neprijatan susret, već naprotiv. Toliko dobar, jedan od onih koji mi se nisu desili do tada i koje nisam ponovio nikad više. Podsetilo me je to i na klasične porno videe, ali u tome je valjda i bila poenta. Kako smo se približavali našem konačnom odredištu, njegova ruka sa mog potiljka je konačno pomerena. Ne znam da li mi je bilo drago ili žao zbog toga.

U nastavku se isključujemo sa glavnog puta i sada prolazimo nekim sporednim i pustim puteljcima. Negde napred se konačno zaustavljamo i biramo naše odredište za to veče. Bukvalno smo bili nigde, a to nam je zapravo i trebalo. Sećam se samo neke napuštene kuće i silnih livada oko nas. Mrak nikad lepše nije izgledao. Ubrzo nastavljamo ono što smo započeli, kao da nas truckanje od skretanja sa glavnog puta do odredišta nije nakratko omelo. Međutim, napetost i nerealna energija koja je vladala između nas naterala nas je da izađemo napolje. U mraku smo, polugoli, prenapaljeni i mislim da mi još svega jedan njegov dodir nedostaje da pokrene lavinu. Samo jedan bi bio okidač. Ali, ni sam ne znam kako, odupirem se. Želim da to sve još traje. Kao da sam na najlepšem mestu na svetu, a ne na njivi do koje sada ni za živu glavu ne bih znao da odem. Kao da sam negde pročitao da neka mesta samo jednom i treba posetiti. Ne treba kvariti utisak koji smo formirali o njima, a utisak je bio i više nego neverovatan. Za nekoga bi to bila neka daleka velelepna destinacija, dok je za mene u tom trenutku to bila jedna jedina i neponovljiva – njiva. Tako obična, a posebna. Šta da se radi, univerzum je tako hteo.

Hladnoća već poodmakle večeri se širi okolnim prostorom, ali je ne osećamo. Štaviše, dodatno nas stimuliše da se približimo i nastavimo započeto. U zanosu se više i ne sećam šta radimo, ali pamtim zvuk podizanja vrata gepeka. U narednom trenutku se naslanjam na zadnji deo auta, a on se naslanja na mene. I ne, ne vodimo ljubav, već se kidamo kao životinje. Ispoljavamo naše najanimalnije osobine. Nisam obratio pažnju da li je iznad nas bio pun Mesec, jer možda je i on imao kakvog uticaja. Mogao sam i njega kriviti za saučesništvo. Uz nerealno brze pokrete i krike za koje sam imao utisak da su se prolamali daleko oko nas, dostigli smo vrhunac večeri i to u isto vreme. Već uveliko suva trava ispod nas tada je postala natopljena. Do duše, jedan od nas je zalio travu, a drugi je imao drugu dužnost. Travo oprosti, ali morali smo ti uskratiti to. U tim trenucima nisam razmišljao zaista ni o čemu, već sam bio prepušten osećaju koji ne umem opisati. Ali, jedno je sigurno. Nisam brinuo više da li ću zaboraviti partnerovu izdaju. Znao sam da ovo veče i ovu njivu neću zaboraviti. Sledeće čega se sećam je da me klecanje nogu konačno doziva u stvarnost. Fiziološke funkcije i parametri se nekako popravljaju i moje telo postaje ponovo funkcionalno. Tek toliko da uspevam da se obučem i stropoštam na sedište auta. Naredne trenutke trošimo na stabilizaciju višestruko destabilizovanih procesa u našim telima i konačno krećemo nazad.

Rastali smo se na mestu sa kog smo se i uputili u ovu dogodovštinu. Tokom predstojećeg puta u trajanju od oko sat i po vremena, nisam stigao ni jedan procenat onoga što se izdešavalo da procesuiram. Jednostavno sam sedeo i najčešće gledao zamišljeno u jednu tačku. Za toliko sam smogao snage. Postavio sam sebi bezbroj pitanja, ali nisam davao odgovore. Pitao sam se da li sam ja njega iskoristio ili on mene. Uprkos tome što će to i druga pitanja možda zauvek biti zavedena kao nedoumice, na jedno sam savršeno dobro znao odgovor.


Oprostio sam.

Kategorija:
Gay erotske priče 


  • Nema komentara