Nepodudaranje

Koliko puta smo tokom života čuli ili izgovorili: „nije bilo pravo vreme” ili „sreli su se u pogrešno vreme“? Verovatno nebrojeno puta. I sada, dok razmišljam o ovim frazama, zapravo shvatam da sve ono što smo bili – možda i nismo. Prebrzo se sve odigravalo i prolazilo, toliko brzo da u periodu dešavanja nisam ni bio svestan te prolaznosti. Pripisaću to mladosti, neiskustvu i bojazni kakvu je većina nas osećala na nekom dalekom početku. Početku nečega. Možda postoji i žal za onim što se nije dogodilo, a moglo se još dosta toga. Možda, ni sam nisam siguran, ali u ljudskoj prirodi je da nešto često nagađamo. Vrativši se kroz misli, sada kada je sve završeno i kada je ispred mene ravna emocionalna linija, možda i ne mogu u potpunosti preneti osećaje i doživljaje koji su smešteni u neki period od pre osam ili devet godina. Možda. Ali ako bolje razmislim, ostavili su bespogovorno tragove koji ne mogu tako lako izbledeti. Verujem da oni imaju zasluge u mom oblikovanju.

Upoznali smo se negde u jesen, mislim da je bio oktobar. Bila je noć. Tome je prethodilo ne toliko dugo dopisivanje, neslaganje sa određenim preferencijama i mala doza nepoverenja. Uprkos tome što je na prvi pogled delovalo kao da između nas vlada totalno depodudaranje, nešto nas je možda i „udarilo u glavu” te jesenje noći. Da je bar jače. No, kao ne toliko iskusan u upoznavanju osoba, postojala je određena doza straha, ali u isto vreme i neka sila, koja kao da nas je navodila i usmeravala. Došlo je ubrzo zatim i do poziva kojim smo otklonili sumnje koje smo imali, a potom i do konačnog susreta. Baš zbog velike treme i adrenalina koji izaziva drhtanje usled upuštanja u nešto nedovoljno poznato, sećanje na prvi susret mi je pomalo pomućeno. A ono što je usledilo u narednom periodu dovodilo me je u nekim trenucima skoro do ludila. Onog pozitivnog uglavnom, za kojim mnogi žude.

Živeo je u susednom gradu. Dogovor je relativno brzo pao i došao je do mene. Odvezli smo se do jednog mirnog mesta gde smo pričali i polako se upuštali u ono nadolazeće. S vremenom se jesmo mi lagano upoznavali, ali nije vodilo ka nečem ozbiljnijem, ili...? To je bio neki čudan spoj novog prijateljstva, osobe za povremena viđanja i ko zna čega još. Prijao mi je njegov glas, dodiri i sve nesavršenosti koje su ga krasile. Sećam se da mi je stalno govorio kako mi je koža nežna i mekana. U trenucima našeg tajnog viđanja, ulivao mi je određenu dozu sigurnosti i poverenja. Prijalo je i ono što sam mislio da neće. Sada znam. Ali, tada je prijalo samo do određenog trenutka, a posle toga – osećaj krivice. Međutim, kako je dolazio tako je i prolazio. Osećaji su se menjali, ali je u tom periodu nešto ostajalo. Nešto što opet pripisujem mladosti, a to je bila moja izričitost da neću preći granicu koju sam postavio u svojoj glavi. Protivio sam se izlivima nežnosti iako je podsvest radila protiv mene.

Videla se i osećala razlika od nekih sedam godina, zbog koje se možda i nismo slagali. S druge strane, možda je baš to ono što nas je i spojilo. U mesecima koji su sledili, učestalost naših viđanja se nije nešto drastično povećala, ali je svako viđanje bilo posebno. Svakim novim susretom smo otkrivali neke nove stvari i postepeno se davali jedan drugome. Ja njemu, ali i on meni. Iako sam i dalje jako isticao tu neku barijeru, seks je bio upravo ono što nas je spajalo. Koliko god da sam to poricao tada, u meni je uspevao da probudi ono što sam želeo da tada ostane neprobuđeno. A sada? Sada bih voleo da sam na istom mestu, ali u tadašnjem vremenu. Ne zbog neprežaljenog seksualnog doživljaja, već zbog želje da saznam da li bi nas to odvelo nekud dalje. A kad sam kod tih doživljaja, bilo ih je. Najčešće su se odvijali u nekim otvorenim varijantama, ne zbog naših ludih fantazija, već zbog popularnog problema nemanja prostora. Ipak, to nas nije sprečilo da uživamo čak i u manje toplim jesenjim noćima na nekoliko različitih mesta. Imali smo ih nekoliko, među kojima se dva posebno ističu. Jedno na kom smo se upoznali i na kom sam bio njegov i drugo na kom je on bio moj. Na trećem smo se ipak radije i češće viđali, a bilo je pusto, mirno i skrovito u šumi. Zaklonjeno od radoznalih i zlih pogleda, koji su jednom prilikom bili upereni ka nama. Tih pola minuta ili malo više trajali su večnost. U šoku smo panično tražili šta ćemo prvo navući na sebe i razmišljali kako da objasnimo nas, gluvo doba i ostalo, kao da bi odelo na nama sakrilo zamagljena stakla auta i naše izgubljene misli u zanosu. Međutim, večnost kasnije, nepoznati su otišli, a mi smo se lagano smirili i vratili sebi. Ne želim da priča ode u smeru tog nemilog događaja, tako da ću se i ja distancirati od njega kao onda njihov auto od nas. 

Vratiću se zapravo nama i onome što smo bili kada ostanemo sami. Sami u dubini šume, pored omanjeg potoka, kraj starog i gotovo napuštenog puta koji vodi nigde, a nas je vodio u dubine. Ni prve hladne kiše, ni prvi kasnojesenji mrazevi, ni skučen prostor automobila, nisu nas u toj zamisli omeli. Bili smo samo nas dvojica, a zauzimali smo i vozačevo i suvozačevo, pa čak i zadnja sedišta. Svaka poza koju je bilo moguće zamisliti u tih par kvadrata bila je naša. On na meni, ja na njemu, on iza mene, ja preko njega, uz mnogo znoja. Sve se slivalo, razmazivalo i lepilo i nije nam ni najmanje smetalo. Već smo dosta puta bili opijeni sami sobom, a odsustvo svežeg vazduha u takvim situacijama doprinosilo je povećanju intenziteta svega toga. Kapljice koje su lagano klizile niz zamagljena stakla bile su nam svedoci. Ubrzo zatim događali su se trenuci snažnih eksplozija, za koje smo osećali da su trajali značajno duže od standardnih par sekundi koliko traje zadovoljstvo kraja jednog takvog čina. Uspevao je ono što drugi ni pre ni posle njega nisu. Imao je moć da u meni probudi totalno ludilo. Ono ludilo za koje je dovoljno samo da budem njegov i da „ništa ne pipam prstom” ili u konkretnom slučaju rukom. To je nešto za nezaborav. 

Osim toga, kada je u autu postajalo previše napeto, izlazili smo napolje. Uprkos tome što je bio potpuno opremljen za ovakve prilike, odnosno tome što je u autu posedovao ćebe, napolje smo izlazili slobodni, pokriveni samo zvezdanim ili manje zvezdanim nebom tokom hladnih jesenjih noći. Zapravo, nismo se toliko bavili pitanjem broja zvezda na nebu. Umesto toga, mi smo pokrivali ćebe i grejali ga toplotom naših tela. Sve dok zakoni fizike ne odrade svoje i dok se temperature ne izjednače. Tada bismo se vraćali u auto i ponovo utvrđivali mekoću moje kože. Do duše, i ja bih istraživao njegovu, ali sam mu prepuštao ulogu stručnjaka u toj oblasti. Nakon detaljnih ispitivanja koje smo sprovodili do kasno u noć, napokon bismo se vraćali onome što smo bili kada nismo zajedno.

Ubrzo zatim, selim se u veliki grad. I ne, to nije značilo da smo se zbog toga udaljili, mada je proces našeg udaljavanja započeo baš u tom periodu. Tako smo konačno toplotu naših hladnih jesenjih noći uspeli da zamenimo hladnoćom nadolazećeg obećavajuće toplog perioda. Nakratko ću se zaustaviti i prisetiti se zapravo našeg prvog dana u prostoru koji nije podrazumevao da ćemo ubrzo ostati bez vazduha. Napokon smo bili sami u stanu i imali smo sve pred sobom. Međutim, umesto svega, preostala je samo jedna stvar – saznanje da on odlazi. Rad u dalekom inostranstvu prihvatam kao najnormalniju vest, bez grama drame. Pozdravljamo se, on ubrzo odlazi u toplije krajeve, a ja ostajem na početku duge zime. Simbolika klime je neverovatna, jer je kod mene podstakla javljanje osećaja nedostajanja, onog o kom nisam ni razmišljao da će doći. S vremenom je zima bila sve hladnija, ali uspevao sam da se nosim sa njenom silinom. Čak i posle najduže zime znamo da će doći proleće. 

On se vratio posle više ni sam ne znam koliko meseci, ali sam siguran da kalendarski nije bilo proleće. U mom slučaju dolazak proleća se nije poklapao sa njegovim dolaskom, već isključivo sa smirivanjem pobuđenih osećaja. U periodu njegovog odsustva sam uspeo da izađem na kraj sa nečim što na početku nisam ni znao šta je, ali osećao sam. Došlo je vreme susreta. Tamo je bio on, ali ne znam da li je to bio stvarno on. Znam da sam tamo bio i ja, ali sada ne znam da li sam to tamo zapravo bio ja. Znao je da sam u trenutku njegove, a i svoje, nemoći, razvio nešto za šta mi je on bio potreban, a nije ga bilo. Saznao sam i ja konačno da je tome prethodila slična situacija, kada mi se on davao, a ja sam tražeći sebe to odbijao i tražio od našeg odnosa nešto drugo.

Ipak, ostaje samo jedna nedoumica. Da li smo uprkos početnom nepodudaranju počeli da se podudaramo ili smo zahvaljujući podudaranju počeli da iskazujemo nepodudaranje? A možda ipak na kraju samo nije bilo pravo vreme.

Kategorija:
Gay erotske priče 


  • Nema komentara